Сваки краљ или генерал може позвати своје верне слуге или војнике да умру за њега, али то није случај са Христом: Христос је био први на крсту. Он не шаље само ученике у смрт, Он Сам иде у смрт ради победе над смрћу. Истовремено, унапред и нас упозорава: "И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан". Он Сам иде напред, он ради нас преузима ударац на Себе, али ко хоће да Га заиста сретне, не може само проћи поред Голготе.
Вера, као дар Божији свакоме човеку, живи дубоко запретана у његовом бићу. И ту чека да је обасја сунце и да се појави у наш живот, да постане делатна. А када већ изађе на површину живота и успостави везу са Богом Живим, онда је на нама да од ње никада не одустанемо. И то ни по коју цену.
Веровање у астрологију је пошаст људског друштва. Немилосрдна предодређеност убија сваку наду у будућност и вољу за животом. Астрологија искључује сваку веру у Промисао Божији. Човек пада под власт демона; стога астролошке прогнозе, по допуштењу Божијем, заиста почињу да се остварују у његовом животу. Верујући у хороскопе и избегавајући „неповољне дане“, човек допушта демонима да га, везаних очију, доведу до ивице понора – вечне смрти.
На Западу, у Европи и Америци, јога и други далекоисточни култови и технике, одавно се већ не схватају као „гости са Истока“. У адаптираном и поједностављеном облику они чврсто заузимају своје место у савременој масовној култури. Последњих година то се дотакло и наше земље. Појавило се много јога центара у које су похрилили и многи православни хришћани. Међу њима својевремено је био и потоњи архимандрит Софроније Сахаров, духовно чедо Старца Силуана Атонског.
Црна мачка, празна кофа, број 13, посебно ако пада у петак... Знакова који најављују неуспех или неку несрећу има много. Сујеверје је неспојиво са хришћанством, али, чак и у црквеној средини има много сујеверја повезаних с неким дејствима у храму или чак и обредима. А шта тек да кажемо о апсолутно сујеверном односу према иконама, светим изворима, па чак и ходочашћу?
Црква је љубав. Не сентиментална, него једноставна и права љубав, љубав која није слепа. То је љубав углавном према беспомоћнима, укључујући ту и преминуле, који оданде – из недокучивог далеког места молећиво протежу своје руке...
Не тражи Господ механички шапат наших усана. Он жели да ми крикнемо из срца; не да Му се клањамо, него да с Њим будемо и за Њим ходимо. Срцима својим с Њим да разговарамо, а не да срца наша буду затрована злобом, руке упрљане грехом а ми, на јави, да се приказујемо другим и другачијим. Знао је пророк Давид зашто је завапио да Бог у њему учини чисто срце и дух прав обнови у њему. Знајмо то и ми и завапимо исто.
Нигде Бог није излио више своје доброте колико над нама, грешним Србима. Од Нијагаре до Ванкувера; с краја на крај Канаде, уздуж и попреко Америке, кроз читаву огромну Русију и још које куда по свијету... Нигде, успут, ни воћку да нађеш. А у земљи Србиновој, на све стране воће и поврће црна земља стење под теретом. Свуда преобиље. На све ово преобиље дарова Божијих, како се Срби захваљују? Ево како: бацају се тешким камењем псовки на Бога дародавца.
И ако те људи све време буду мрзели, ако ти буду желели зло, Бог те свеједно воли. Воли те Онај Чија је љубав несумњива и истинита. Ако то схватиш, нећеш више бити рањив. Осетићеш Христову љубав у свом срцу и никакво одсуство људске љубави неће моћи да те повреди. И тада ће се десити чудо: почећеш да привлачиш и људску љубав. Зато што си коначно постао слободан човек.
Ниједан порок, ни страст за новцем, ни жеља за задовољствима, чак ни вино, које је упропаститељ многих, тако не упропашћује добар дух породице као љутит и неуздржан човек. Он растројава јавне послове, трује живот деце и породице.
Да ли је могуће волети човека, а немати у њега поверења? Могуће је. Истинита љубав може да примећује недостатке човека исто тако оштро као и злоба. Али се љубав на свој начин нежно односи према човековим недостацима. Љубав чува и спасава људску душу за вечност; злоба је мучи, убија. Љубав воли самог човека, а не његове грехе, не његово безумље, не његово слепило и оштрије него злоба види све несавршенство овога света.
Када дозволите Богу да сања у вама, тада су „мреже” вашег живота испуњене радошћу и благословима. Верујте Христу, слушајте глас у себи који вам говори: „...и ако се чини да је све готово, не веруј, сваки дан почињеш испочетка. Баците мрежу у море живота и Бог ће вас испунити благословом..."
Неке вернике занима: ако су екстрасенси повезани с демонским силама, зашто они сами иду у храм и шаљу некрштене људе да се крсте, а понекад чак и да се причешћују у Православној Цркви?
У Светом Писму пише: Не уводи сваког човека у дом свој! (Сирах. 11:29) А управо је телевизија са нашег дома скинула врата, те нам долазе гомиле, без куцања и питања, и то таквих људи са којима не бисмо желели да имамо ништа заједничко.
Открићем да је наш ближњи – сваки човек, а да љубав припада не само нашим пријатељима него и непријатељима, Господ руши све баријере које раздвајају људе. Све их приводи једне другима и сазнању да смо браћа међу собом јер нам је Бог, на небесима, Oтац наш, заједнички. Што од нас захтијева, Христос је својом страдалном искупитељском жртвом, својим примјером, показао.
Постоји међу хришћанима једна веома раширена али веома лоша појава – да критикујемо људе због њихових злих дела, а не сама та дела. И све то вођени једним себичним ставом да смо само ми достојни љубави Христове убеђујући себе да је наша љубав према Христу сразмерна нашој искључивости и немању љубави према грешним људима.
Христос нам није обећао да ће живот с њим бити безболан. Али нашим трпљењем, постојаношћу, сталним сећањем на Христа, та горка чаша постаје слатка чаша бесмртности. Он, Који је светлост свих распетих људи, рекао нам је: "Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити", не обећавајући да ће бол укинути, него да ће га преобразити из проклетства у - благослов.
„Зашто бих се молио туђим речима? Ове молитве су написане на древном језику на ком не размишљам, не комуницирам са другим људима, па чак стварно и не разумем..." Ово су питања која се намећу сваком почетнику у вери већ на самом почетку његовог молитвеног пута: молитва својим речима или правило из молитвеника?
Покајање је уметност живљења изнад свих познатих и непознатих уметности којима је Творац обдарио човека. Уметност која уистину мења смисао и ток човековог живота. Али, уметност која више него било која друга тражи одрицање човека од свога лажног и старог ја и грађење новог христоликог, истинског и истинитог човека. Иако тешко, не само да је могуће, већ и једино достојно човекове задатости.
Не бежи од Крста јер поништаваш Васкрсење у себи. Не поричи да постоји тама ако желиш да видиш светлост. Нико није истински чезнуо за рајем осим оних који су осетили горчину пакла. Најважније је схватити да после Христа, Крст, бол и смрт нису судбина човека, већ пут ка Васкрсењу.