Пренос моштију Светог првомученика Стефана није само спомен на историјски догађај, већ живо сведочанство да је смрт за Христа – семе живота. Његове мошти, као сасуд Светог Духа, и данас сведоче о љубави која побеђује смрт и сили која прогони демоне. То је прича о вери која нас учи да праштамо и гледамо у небо, чак и када на нас пада камење.
Часни Крст Христов није затворен у храму – он припада целом граду, целом народу, целом свету. Изношење Крста пада на први дан Успенског поста и представља древни обред који носи чудо светлости, симбол победе вере и духовне снаге. Празник подсећа на значај благослова у свакодневном животу и ставља Крст као путоказ ка смирењу, утехи и заједништву.
Госпојински пост, који сутра почиње, представља време дубоког духовног преображаја и уједињења душе и тела кроз молитву и уздржање. Он није само уздржавање од хране, већ позив на искрено покајање и трајну промену срца. У срцу поста налази се радост Успења Пресвете Богородице, која нас учи смирењу, љубави и предању Божијој вољи.
Духовна глад човека често га води путем магије и окултизма, али тај пут увек завршава у дубљој тами и удаљавању од Бога. Истина о магији открива се као опасна обмана која не познаје „белу“ или „црну“ боју, већ је свака врста исто зло. Једина истинска заштита и исцељење налази се у повратку Христу и животу у вери, молитви и заједници Цркве. Само тако се може пронаћи мир и светлост која разбија таму заблуда.
Постоје дубоки разлози који стоје иза тврдог одбацивања вере, често скривени у најунутрашњијим ранама и страху. Противљење Богу није увек само интелектуални став, већ и одбрана повређеног срца које тражи заштиту. Упркос томе, светлост истине и љубав имају снагу да пробуде и најзатворенија срца, нудећи наду и могућност за унутрашњу обнову.
Истинска вера није индивидуално осећање, него заједничко стајање пред лицем Божијим. Христос не пребива само у тишини срца, него и у заједници оних који се сабирају у Његово име. Црква је место сусрета, исцељења и преображења – духовни простор у коме човек добија снагу да понесе свој крст. Без Цркве, живот постаје расплинута потрага за смислом који се стално измиче.
Данас се обележава спомен Светог великомученика и исцелитеља Пантелејмона, чија љубав и вера и даље прожимају животе многих. Његова жртва и милосрђе показују како истинско исцељење превазилази границе физичког и дира у дубину душе. Његов пример остаје вечити подстрек да љубав буде најмоћнији лек у временима бола и наде.
Понекад нам живот изгледа као лавиринт без мапе, али постоји Творац који води сваку душу – чак и онда када Га не чујемо. Божји промисао није увек разумљив, али је увек присутан, тих и делотворан. Постоји невидљиви поредак иза наших случајности, и у њему – љубав која не одустаје од човека. У свету препуном питања, Божја воља остаје једини сигуран путоказ.
Патња је неизбежан део људског искуства, али њен смисао прелази само уобичајено разумевање бола. Људска слобода и грех довели су до дубоког повезивања свих нас у један организам, где патња једног утиче на све. Бог, који је дошао на свет и поднео најтежу муку, учи да у патњи постоји могућност спасења и истинске љубави. У томе лежи дубока тајна живота и истинска снага наде.
Постоји светлост која је засијала у бездану мржње 1941. године – светлост вере Светих пребиловачких Мученика који нису одступили од свог имена, свог порекла и вере. Данас се сећамо да њихова жртва није само трагедија прошлости, већ живи пример духовне храбрости и верности Христу. Храм Васкрсења у Пребиловцима постао је симбол наде где тишина звона говори о неизмерној љубави и вечном животу. У тој судбини крије се вечито питање: да ли ћемо радије бити прихваћени или спасени?
За нас би било боље да сунце буде уништено, него да будемо лишени пријатеља. Било би боље живети у тами, него бити без пријатеља. Јер, многи који виде сунце, јесу у тами. Али они који су богати у пријатељима, не могу никада бити у патњи. Говорим о духовним пријатељима, који не постављају ништа изнад пријатељства.
Она која је из мрака душевног страдања дошла до светлости најдубље верности, сведочи да је Христова љубав јача од сваке ране. Њен пут показује да се свети не рађају, него постају – кроз благодарност, истрајност и пријатељство с Богом. Не као велика, него као блага, постала је икона исцељења. Данас прослављана, она остаје лик тишине која лечи у свету немира и растрзаности.
У доба када се чини да су многе наде сахрањене и да је људско срце постало налик долини сувих костију, вера пророка Језекиља – кога данас прослављамо – открива могућност препорода. Бог и данас тражи онога ко ће чути Његово питање: „Хоће ли оживети ове кости?“ У борби између духовне смрти и живота, свети Језекиљ сведочи да реч Божија и данас може да оживи оно што је свет одавно отписао. Над прахом и рушевинама ниче нада – не као утопија, већ као плод послушности и поверења у живог Бога.
Светост не значи одсуство страха, већ верност у страху. Илија, пророк огња и грома, једном је побегао у пустињу, сломљен и малодушан. Али управо ту, у тишини, открио је Бога каквог до тада није познавао – не у стихији, већ у шапату. Истина о сили открива се тек када се покаже њена рањивост.
Учење Господа Исуса Христа је истинита светлост живота, залог савршеног живота, радостан и слободан. Спаситељ је дошао да пробуди духовне силе човека, да човек не би закопавао таланте у земљу, да не би био плашљиви и уплашени роб, већ да би са слободом сина радио на њиви и у винограду Оца свога небеског.
Код Бога је реч равна делу. Као што се увис бачен камен сигурно враћа на земљу, тако доспевају речи верујуће молитве к Богу. Господ услишује и испуњава сваку реч наших молитава, само ако од срца долазе.
Морамо да схватимо: једино Бог може да призива и обраћа људе Себи, а све што ми можемо да учинимо је да унеколико помогнемо том процесу. Сви ми заједно треба да постанемо Христове руке, Његово лице, Његов дах. Својим присуством ми можемо или одгурнути људе од вере или им дати слободу. Међутим, свеједно – дело обраћења врши Сам Христос.
Апостол Павле беше узнесен у рај, а затим до трећега неба. По његовим речима, природа раја, небеско савршенство, изобиље благодатног блаженства, толико превазилазе сваку лепоту и красоту земаљску, да је свети Апостол, описујући га, употребио ове изразе: Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који Га љубе. А нама Бог откри духом својим.“ 1. Кор. 2; 9, 10.
Бог говори, али не увек како очекујемо. Поруке Архангела Гаврила носе радост и изазов, откривајући истину која може уздрмати живот. Управо у тренутку када се све чини неизвесним, одговор који мења све може стићи као тихи глас – који преображава све оно што смо знали. Ово је прича о сусрету са речју која се не заборавља.
Од када угледамо светлост дана, нашу душу опседају бриге и не допуштају нам да седимо на једном месту. Не можемо ни са ким да проговоримо како треба, чак ни да једемо на миру. Онда нас, преморене, ноћ обара, али нас у сну поново нападају сновиђењима пуна брига. Та се болест назива многобрижност. Она изједа душу, баш као што рђа изједа гвожђе.