У данашњем човеку постоји дубок јаз између две реалности: хладноће савременог света, обележеног индивидуализмом и себичношћу, и топлине Божије љубави, која нас позива на служење и жртвовање. Због тога заборављамо на упутства Богом просветљеног апостола Павла: „Носите бремена једни другима (Гал. 6, 2).” И „кад год покријемо грех нашег брата, Бог ће покрити наш; кад год кажемо људима о кривици нашег брата, Бог ће учинити исто и за нашу“ (авва Пимен).
Хришћанину је веома тешко да одржи висину свога духовног идеала, јер је он обавезан да воли своје непријатеље, да носи свој крст, да се херојски супротстави искушењима света, што није дужан да чини ни верујући Јеврејин, ни муслиман, нити атеиста. Хришћанство усмерава наш живот линијом највећег самопрегора, јер живот хришћанина и није ништа друго до самораспеће.
Икона је јављање Царства Христовог, јављање преображене, обожене твари, самог преображеног човечанства, које је својом личношћу јавио Христос. Због тога су најдревније иконе Цркве биле иконе Спаситеља, Који је сишао са неба и Који се очовечио ради нашега искупљења. У будућем веку верни ће угледати Бога лицем у лице, а икона је само почетак тог созерцавања.
Умемо ли да ослушнемо глас тих и благ са Хорива, или нас заглушује све јача вика савремених валових пророка? (а може и овако - шта је теже: литијум, јаловина, душа, или олимпијски ударац у боксу у полутешкој категорији?)
Миомирис чак и најмириснијег тамјана не можемо осетити у храму док је он у кутији. Тек када га поставимо на ужарени угаљ и када се тамјан истопи, тада мирис испуњава наш храм. Али, ако је угaљ хладан, ништа се неће догодити. Ово је пример и, уједно, суштина духовног живота: ако желимо божанског мириса, морамо се и сами разгорети и проћи кроз искуство бола.
Питање зашто нас Бог воли - лично и понаособ - је уобичајено. Окружени условном љубављу ограниченог човечанства, не можемо лако да то схватимо. Знамо своје грехе. Знамо да је Бог савршен и безгрешан. И знамо да ми нисмо. Зашто би Бог, који је бесконачан и свет, волео нас, који смо ограничени и грешни? Па ипак, велика истина Јеванђеља је да Он то чини! Свето писмо нас увек изнова подсећа на Божју љубав према нама.
Ради свој посао пажљиво и марљиво, постојано и без журбе, као Божије дело, и твоје ће мисли бити у Њему. Управљај по својој савести са свом ревношћу и пажњом. Избегавај многобрижност која срцу не дозвољава да нађе мир јер многобрижљивост је болест палог човека, који покушава да сам уобличи своју судбину. Не бацај се неумерено на посао, будући да је добро и корисно само оно што се чини са мером и по реду.
Љубав према себи се још назива и: самоприхватање (прихватање себе). Што се боље човек односи према себи, то се боље односи према другим људима. Што више човек прихвата самога себе, то лакше прихвата и друге људе и лакше му је да се усредсреди на њих. Међутим, шта нас то чини људима који не воле себе?
Колико људи тврди да су верници, а немају никакав осећај за Лепоту и Доброту! У њиховим душама је грех и гнев, и потпуно су равнодушни према Истини. А у вери, најважнија је љубав према Богу, а ови кротки, безазлени и ненаметљиви воле Бога јер воле Лепоту, Доброту и Истину – а све су то атрибути Божанства.
Господ не тражи од нас педантно држање поста, формално читање канона и механичко набрајање грехова на исповести, него дух скрушен и срце смирено. Ако у периоду припреме за свето Причешће нисмо постигли такво духовно стање, узалудан је наш труд.
Ниво духовности у црквеном животу је толико слаб у данашњем времену да је Божја воља да се од мирјанина не тражи ништа до добровољно послушање духовнику. Ићи даље од овога није само опасно, већ доводи у питање и промисао Божију.
Које су границе издржљивости људске душе? Митрополит Лимасолски Атанасије открива детаље о томе како исповест верника утиче на свештенике, који исповедају чак и грехе убиства: Христос преузима наш терет, јер је Он "јагње Божије". Светој тајни исповести, коју извршавамо и по 50 пута на дан до изнемоглости, присуствује сам Христос. Ми смо стални сведоци тога. Он прима људе, Он слуша људе, Он им одговара, Он их исцељује, а ми смо само посматрачи. Да није тако, не би то могли да издржимо.
Многи се варају верујући да постоји спасење ван Христа. Они желе славу без патње, благостање без жртве и не желе да им смета крст и Онај Који је за њих на њему умро. Али, апостол нас упозорава да нас ни многобројна добра дела не могу спасити: „Јер сте благодаћу спасени кроз вјеру; и то није од вас, дар је Божији; Не од дјела, да се не би ко хвалисао. “
Видимо како се зло разгранало и на све стране разбуктало. Нечастиви је утростручио напор да свуда и на сваком месту дубоко утисне свој печат зла и безакоња. Да ли нас је Господ заборавио? Знамо, а и апостолско слово нас опомиње: с ким је рука Божија с њим је и благослов Божији. Ако се рука Божија одмакне од појединца, или од народа, настаје назадовање и страдање. Зато, одговор нам је у нашој вери да је Господ Створитељ и Сведржитељ.
Да ли смрт представља потпуни крај односа између мужа и жене, ако су се заиста волели? Чак и на небу, зар не би били поново заједно? Према Светом Јовану Златоустом - једном од најпоштованијих светитеља у Православној Цркви - нема чега да се плашите. Када је љубав између мужа и жене истинита и трајна, чак ни смрт је не може зауставити.
Понекад, у последњим речима умирућих верника, можемо додирнути тајну која је била садржај њиховог земаљског живота, али и ону која им је откривена на граници између овог и других светова. Али клеветници Бога и вере умиру јадно. Нешто им се открива на овој ивици живота, пред саму смрт виде демоне окупљене крај кревета, осете смрад или врелину паклених провалија...
Хришћанство тврди да је вера Божији дар. Нико, каже Христос, не може доћи Мени ако га не привуче Отац који Ме је послао. Али због чега онда тај дар није дат свима? Због чега изгледа као да Бог једне бира и привлачи Себи, док за друге остаје затворен?
У животу никада не знате ко је ко и ко вам може помоћи. Ако не можете помоћи, немојте ни одмоћи и немојте никада омаловажавати било кога, па ни онога који спава на улици. Мени се живот променио када ми је једног таквог Сам Бог послао.
Да ли извлачимо праве поуке из нашег страдања? Да ли је икада могуће пребродити тешкоће без вере? Страдање се допушта да би они који страдају били пажљивији и посвећенији Богу, каже Свети Јован Златоусти. Зато, да ни не покушавамо да се изборимо са проблемима уколико претходно не затражимо помоћ од Бога.
Изнад свега имајмо дела Љубави, јер по томе знамо да имамо Христа, односно благодат Његовог Светог Духа, јер ако то немамо онда су нам бадава сви постови! Не спасава пост, него Христос, а Христос је Љубав.