Шта се дешава унутар нас?
Од када угледамо светлост дана, нашу душу опседају бриге и не допуштају нам да седимо на једном месту. Не можемо ни са ким да проговоримо како треба, чак ни да једемо на миру. Онда нас, преморене, ноћ обара, али нас у сну поново нападају сновиђењима пуна брига. Та се болест назива многобрижност. Она изједа душу, баш као што рђа изједа гвожђе.
Зашто нам је лакше да волимо правду него милост?
Нагон за правдом дубоко је укорењен у човеку, али та правда увек тражи казну, а не промену. Божија милост не укида правду, она је преображава, претварајући казну у исцељење, а освету у загрљај. Истински изазов није у томе да разликујемо добро од зла, него да прихватимо да нас Бог воли и онда када смо зли. Управо ту почиње пад сваке људске логике и успон нечег вечног.
Бог, Време и Вечност: Шта ако је све другачије него што мислимо?
Замислите да време није оно што мислите. Бог постоји ван њега, али је вечност ушла у наш свет кроз Христа, мењајући све. У Литургији, границе између прошлости, садашњости и будућности се бришу, нудећи нам шансу да живимо сваки тренутак као прозор у вечну Божију Љубав.
Ко је убио љубав? – Од Крста до емотикона
Љубав је данас често сведена на емотикон или брзи гест, далеко од своје истинске, жртвене природе коју је Христос показао на Крсту. Она није осећај нити договор, већ дар и задатак, позив на преображај срца уместо освајања света. У свету који тргује емоцијама и мери заслуге, права љубав остаје као једино што заиста води у Царство Божије.
Благодат: Када Бог уђе у срце
Благодат није осећање, нити пролазно надахнуће – она је стварно присуство Бога у човеку. Када се срце отвори смирењем, сила благодати не само да преобрази живот, него га води тамо где човек сам никада не би стигао. Није то помоћ „одозго“, него удисај Духа Светога у бићу које престаје да живи само за себе. Са благодаћу, немогуће постаје могуће, и све добија смисао.
Парализа сна: између страха, науке и духовног буђења
Ноћ понекад постаје поприште борбе невидљиве, када се тело не миче, а свест вапи за помоћ. Парализа сна је искуство које спаја границе сна и јаве, разума и страха, али и место где се човек може дубље сусрести са сопственом унутрашњом немоћи и надом. Наука нуди објашњења, али срце тражи више – утеху, смисао и слободу. Управо у том простору, где се разум зауставља, а душа трепери, може се чути тиха реч охрабрења коју доноси духовно искуство Цркве.
Док време не истекне...
Не очајавајте због било ког греха који сте починили ако се покајете се истински. Јер Небески Цар и даље проглашава Своју милост свуда. Врата милости још увек нису затворена. Благодат Божја је још увек отворена за све. Јеванђеље и Јагње Божје, Које је узело на себе грехе света, још увек се проповедају. Царство Божије се још увек објављује. Слава Богу за то!
Гордост, сујета и самољубље
Иако се у свету гордост и таштина понекад сматрају врлином, оне су у ствари најопасније страсти. Зашто се не каже да се Бог противи блудницима, или завидљивцима, или било коме другом, до гордима? Јер је гордост демонска карактеристика. Горд човек постаје сродан демону.
10 ствари које треба рећи када деца кажу да више не верују у Бога
Сваки родитељ – хришћанин кад тад се суочио са ситуацијом када му је дете рекло да више не верује у Бога. Понекад су деца веома млада, други пут су већ у зрелим годинама. Али питање које се у том тренутку намеће увек је исто: „Шта да им кажем?“ Иако је ово, наравно, сложена тема, доносимо десет најважнијих ствари које можете рећи детету било ког узраста када каже да више не верује у Бога.
Икона помирења: Јединство у различитости
Сабор Светих дванаест апостола, познат као Павловдан, слави јединство Цркве у разноликости. Иако су апостоли Петар и Павле били два различита пута Христове проповеди, њихова љубав и посвећеност Богу превазишле су све разлике. Њихов загрљај на иконама, упркос међусобним размирицама, постао је симбол помирења и јединства, које надмашује људске слабости и разлике. У Цркви, као и у животу, разлике не значе раздвајање, већ прилику да се изгради дубља и чвршћа веза у Христу.
По дару љубави
Милијарде људи су привели Господу свети првоврховни апостоли Петар и Павле својим Посланицама, чија је реч крсна и зато што је у њима слово љубави. Сваки од нас, ма ко он био, дужан је да буде причасником Тајни Христових, Крста и љубави. И само у мери и степену у коме смо овим тајнама причасни, спашавамо се сами и можемо друге приводити Господу.
Шта је воља Божија?
Колико пута је свако од нас имао прилику да чује људе да на неки догађај реагују констатацијом: шта ћеш, воља Божија. Врло често ова фраза се употребљива да би се човек измакао од одговорности, да би се, напросто, утешио... Многи не разликују вољу Божију и Божије допуштење јер – није све воља Божија. Али, шта јесте Његова воља и како је препознати?
Да ли је Православље само за духовну „елиту“?
Да ли је Православље намењено свима – или само за одабране, тихе, подвижничке душе? У многим духовним текстовима наилази се на реч „бестрашће“ као један од циљева хришћанског живота. Али ако се овај појам схвати површно или погрешно, Православље може да се представи као вера намењена само монасима и онима који живе ван света. Да ли је Христов позив заиста само за њих?
Ја сам Господ Бог твој
У свету у коме је душа стално изложена хаосу мисли и емоција, заповести нису списак забрана већ унутрашњи компас, средство расуђивања и пут ка очишћењу. Прва заповест открива три нивоа живота: спољашњи, душевни и духовни – и сваки од њих позива човека на дубљи однос са Богом. Њена суштина није у вербалном поштовању, већ у унутрашњој борби за ослобођење од свега што нас одваја од Бога. Истинско испуњење заповести значи прихватање Божанског као центра бића, где молитва постаје дах душе, а вера – живо присуство Божије у сваком тренутку.
Љубав није мутација: логички одговор на теорију еволуције
Од школских клупа слушамо причу о случајним мутацијама које су створиле живот. Причу која никада није доказана, од које се и њен аутор на крају одрекао, а коју најосновнији прорачуни вероватноће своде на немогуће. Јер љубав се не може свести на молекуле. Свест не настаје из хаоса. Ништа насумично не ствара душу. Ни љубав. Ни музику. А свет без Творца постаје свет – без смисла.
Христос је близу!
У свету пуном буке, усамљености и тражења, постоји неко ко је већ ту – невидљив, али стварнији од свега. Христос није далеко. Он не чека да постанемо савршени, већ долази у нашу слабост, у наш умор и немир, као Тихи Глас који нежно зове: „Дођи, ту сам.“ Његова близина није само за свете – она је управо за оне који мисле да нису достојни. За свакога ко још увек чезне.
Зашто тугујеш?
Када имаш искушења, тада имаш и награду. Тада показујеш да волиш Христа, а не онда када је присутна благодат. Нађи у себи снагу говорећи: „Зашто се жалостиш, душо моја, и зашто тугујеш? Ништа зло се није догодило. Христос се мало удаљио, али ће поново доћи. Мало ће оклевати, желећи да те научи трпљењу и смирењу. Како ћеш научити уметност над уметностима и науку над наукама, ако преслатки Исус понекад не умањи своју благодат?
Како изгледа Страшни Суд – када је Судија Љубав?
Када се помене реч суд, у уму се често јавља слика строгог, непоколебљивог Судије који бележи сваки погрешан корак и припрема казну. Али да ли је то слика коју нуди Јеванђеље? Да ли Христос долази као Онај који прети, или као Онај који спасава?
Дан у којем је све могуће
Уставши од сна, улазимо у нови дан који пре никада није постојао. И, пре него што ступимо у тај дан непромишљено, случајно, морамо да застанемо и да постанемо свесни, да примимо у своју свест, што је могуће дубље, то да је јучерашњи дан прошао, утихнуо, и да се сада налазимо пред апсолутном новином новог дана, и да нас у тај дан Бог шаље као веснике Њега самог.
Света Србија
Данас је Видовдан! Какву нам благовест, какво Јеванђеље јавља данашњи велики, свети и страшни Празник. Гле, испред свих, он нам шаље дивног светитеља Божјег Светог Цара Лазара. Он на тањиру носи главу своју. Куда Свети Кнеже? – У Небеско Царство. Дошао је дан када немањићка Србија полаже свој страшан испит, дан – када Свето Јеванђеље Светог Саве отвара тешке, страшне странице своје српске голготе.