Са Истока, где је све почело, до Запада, где је све постало питање моћи. Између молитве и мача, мошти Светог Николе постале су мета не освајача, већ верника - и оних који су се таквима само звали. Док се море љуљало од весала и интрига, светиња је путовала. Али да ли је заиста стигла тамо где је највише чекана?
У свету опседнутом спектаклом, где се траже велики докази и драматични призори, једна тајна се открила тихо, без помпе. Није било грмљавине нити пламена с неба. Само гроб, а из гроба – нешто неочекивано, нешто што није било само земља. Нешто што измиче нашим уобичајеним представама и речима.
Данас Црква прославља појаву Часног Крста над Јерусалимом – догађај који није био само чудо на небу, већ дубок одговор на људску сумњу. Усред раздора и духовне пометње, док се истина о Христу доводила у питање, на небу се указао Крст – не као претња, већ као знак љубави, светлост која се пружила преко целог града. И ако тај Крст данас не видимо телесним очима, можда га ипак можемо препознати – у тренуцима милости, у снази праштања, у дубоком осећају да нисмо сами. Јер ако је небо тада било отворено – зашто не би било и данас?
Када се све уруши, када не остане ништа што је некад чинило живот, тада се показује у шта је човек заиста веровао. Није вера оно што се исповеда у данима светлости, већ оно што остаје када све утоне у таму. У тишини страдања рађа се дубље разумевање - не кроз одговоре које добијамо, већ кроз поверење које одлучујемо да дамо. Не побеђује онај ко све разуме, већ онај ко и у тами остаје окренут лицу Божијем.
Тишина која понекад као да одзвања са висине неба није знак заборава, већ најдубљи говор поверења. У њој се крије пут који срце води душе ка дубљем сусрету са Љубављу. Бог није Бог буке, већ Бог тишине – и у тој тишини открива се више него у свакој речи. Како чути и разумети тај тихи шапат који испуњава сваки неми простор?
Старац Тадеј Витовнички био је човек дубоке тишине и јасне прозорљивости, онај ретки међу људима чије је само присуство доносило мир. Не речима, не поступцима, него мишљу која је зрачила дубоком добротом. Свет је пун немира, а опет — све почиње и све се завршава у мислима. Од тога ко и шта мисли, зависи мир у кући, здравље у души, па и судбина народа. Свет није разорен мачем, него мрачним мислима. Да ли онда могуће да се и промени - мишљу?
Почнимо са духовним сликањем! Сликар је Христос, а Његова четкица ‐ Дух Свети. Припремимо душу за тај живопис, тако да она, као чисто и ново платно, буде у стању да прими на себе све ‐ и најтананије линије, и најнежније боје и сенке. Када Господ опази душу очишћену покајањем, онда Он почиње мало помало, сходно њеној чистоти, да Духом Светим обнавља на њој црте Свога образа, сенке и боје Свога подобија.
У свету у којем се слобода мери степеном прилагођености и глас других постаје судија савести, човек све чешће живи унутар невидљивих зидова. Ропство више није ствар ланаца и окова, него страха од туђег мишљења, лажне захвалности и сентименталности према ближњима која укида правду. Најдубље ропство није у ономе што нам свет чини, већ у ономе што му добровољно предајемо – вољу, истину и лице. Ако више не знамо коме служимо, коме се онда клањамо?
Понекад један поступак у тишини може више да измени срце него све казне, опомене и проповеди заједно. Када се некоме, уместо суда, понуди разумевање, а уместо осуде – прилика за поправљање, почиње преображај који речи не могу описати. Јер, шта је важније: да се сазна ко је погрешио – или да се неко у тами своје кривице роди поново као бољи човек?
Када моћници покушају да уклоне вековне светиње зарад земаљских планова, често се дешава нешто необјашњиво. Приче о машинама које стају, кваре се или чак изазивају трагичне догађаје за оне који их покрећу, сведоче о отпору који превазилази материјално. Чини се да нешто чува ове храмове, подсећајући на постојање силе јаче од људске воље. Зашто се, упркос свим напорима, неке цркве једноставно не могу срушити?
Постоји место где болесни устају, а лекари немо климају главом. То није болница, нити храм на углу - то је стена у Острогу, у коју је уграђена једна душа што и даље дише за све нас. Свети Василије Острошки је исцелитељ који не пита ко си, него шта те боли. Али он је и бранитељ истине који се није повукао ни пред мачем, ни пред лажју. Његова молитва и даље лечи, не само тело, него и срце које је изгубило наду.
У сазвежђу чудотвораца и целебника Цркве православне, неугаслим сјајем сија лик светог чудотворца из рода српскога, Василија Острошког. И дан данас к њему притичу непрегледне реке људи. Сваки од њих у потрази за разрешењем своје боли, муке и несреће. Премноги су од свеца Божијега отишли непостиђени, многи од њих забележивши своју животну причу.
Реч открива човека више него што човек жели да покаже. Она не само што описује друге, већ разобличава онога ко је изговара. Кроз реч се срце прелива, и све што је у нама - и светлост и тама - излази напоље. Ако реч може и да лечи и да рани, да оправда или осуди, није ли време да се запитамо шта наше речи сведоче о нама?
Живот на земљи није ни казна ни случајност, него дар који је исткан од радости, туге и наде. Ниједна радост овде није савршена, али ниједна туга није без смисла. Смрт не представља пораз, већ прелаз – не увек лак, али отворен за свакога ко је у срцу пожелео вечност. Љубав која је овде започета не мора се угасити, ако је уткана у заједницу са Богом. Шта значи живети тако да ни радост ни губитак не буду крај, већ пут ка ономе што не пролази?
Размишљате ли икада о путу који храна пређе до вашег стола? О томе ко ју је припремао и са каквим мислима? Руски духовник, Свети Серафим Вирицки, имао је снажне речи о овоме, повезујући наш однос према храни, молитву и нашем здрављу. Упозоравао је: "Колико често се разболимо зато што се не молимо за време оброка. Раније се све радило са молитвом на уснама, а сада се храна често припрема и уз богохулне речи..." Његове поуке откривају зашто је молитва пре јела много више од обичаја.
У срцу хришћанске вере лежи тајна Евхаристија, позната и као Свето Причешће. Овај свети чин, установљен од стране Самог Господа Исуса Христа на Тајној Вечери, представља Његово живо и нераскидиво јединство са верницима. Христове речи, "Ако не једете тело Сина Човечијег и не пијете крви његове, немате живота у себи" (Јн. 6:53), одјекују кроз векове, подсећајући нас на Његову бескрајну љубав и жртву за спасење човечанства. Кроз примање Тела и Крви Христове, хришћани се сједињују са Њим, примајући духовну храну и опроштај грехова, као залог за живот вечни.
Многе су ситуације у којима човек и поред исповести, проводи године прогоњен сенком прошлости, осећајући кајање због почињеног греха, плачући ноћима и себе доводећи до очаја. Ако не научимо себи да опростимо на хришћански начин, како ћемо моћи истински да опростимо другима? Јер ниједан грех није кобан док у души гори искра покајања и наде у бескрајну милост Божију.
Којим све епитетима Православна Црква не велича светог великомученика Георгија? „Највећи од великих мученика“, „свуда познат по чудима“, „жури у помоћ“ итд. Ова узвишена имена сведоче о безбројним чудима која су се дешавала и дешавају широм хришћанског света захваљујући заступништву светог Георгија. У наставку нудимо малу колекцију таквих чуда која су се десила у релативно недавној прошлости у различитим деловима света.
Одагнај тугу! Бог је са тобом, у свој лепоти коју је за тебе створио. Цела Творевина је знак присуства Божијег међу нама. Сунце које даје наду у светлост дана је Христос. Месец који даје наду у тами ноћи јесте Мајка Божија. И све звезде су само путеви Анђела и Светих, моћне и бројне војске која се моли за тебе.
Трећа недеља по Пасхи посвећена је женама мироносицама - тихим, али непоколебивим сведоцима Васкрсења. Јеванђелске странице откривају не само пут страдања и славе Христове, већ и пут ових жена: храбар, болан, испуњен вером и надом. Од првих корака за Месијом, до тренутка када затичу празан гроб, оне стоје као живи сведоци Божје милости - не само гледајући, већ учествујући. Њихова прича је позив и нама: да волимо више него што се плашимо, да служимо уместо да ћутимо, и да верујемо чак и онда када је најтеже.