Исус је рекао: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако“ (Мт 11,29-30). Господ је омогућио да ово звучи тако једноставно и тако обећавајуће. Одмор се проналази тако што узме Његово бреме и научи се о Њему. Зашто је тако мало њих спремно да то уради? Изгледамо готово као мазохисти који више воле да страдају него да одморе. Зашто бисмо пре изабрали тешко бреме од лаког?
Иако се брзо живи, иако људи много и напорно раде и умарају се те су због тога нису у могућности да се посвете молитви одвојивши део дана за њу, ипак се може обратити којом молитвеном речју Господу. У вожњи, при физичком раду, пред улазак пацијента у ординацију, пред разговор са претпостављеним или потчињеним, пред стројем војника… У сваком послу могуће је пронаћи тај малени простор за сусрет са Њим. Свако може да нађе своје речи, своје време и свој начин за разумно служење Богу.
Православни Крст је више од једног предмета - он је светиња, молитва и извор утехе за вернике. Иако једноставан на први поглед, он одражава дубоке теолошке истине и служи као визуелни приказ хришћанске вере. Али, поред овог, постоји много других варијација крста познатих у православној традицији. Овде су приказани неки од њих.
Шта се крије иза вела невидљивог? Истините приче о неочекиваним сусретима који су потпуно преобразили животе обичних људи.
Немогуће је набројати чуда која Пресвета Богородица преко свог појаса излива на вернике, а посебно на нероткиње. Њима се даје део освештане траке на Светом појасу и оне уз помоћ вере и молитве добијају милост од Господа и пород. У грчким, па и светским медијима о томе се свакодневно пише. Стотине хиљада сведочанстава је о томе написано, па чак је и број књига о овим чудима огроман.
Апокалипса се мора испунити. Историја се не може променити, али се зло може зауставити. У свим ситуацијама хришћанин пре свега треба да остане хришћанин и да се потруди да његово срце буде она тачка у којој се небо спаја са земљом. Само хришћанин који је подвижник може да ослаби демонску силу и да разагна метафизичку таму којом је обавијена Земљина кугла.
Ковачи ”новога света”, безбожног и богопротивног, журно иду по слову Библије, али у супротном смеру. И све оно што је Господ наложио да се чини, они се упиру да то наопачке окрену. Господ створи мушко и женско, а они сад измишљају неке нове врсте и категорије људске и тим својим измишљотинама трују дечје душе.
Било је некада време када наши преци нису имали школе, факултете, академије, нису имали новац ни богатство, нису имали скупе куће и аутомобиле. Али друштво је било боље. Није се чула псовка. Развод је био непознаница. Људи имали сиромашне колибе, али у тим колибама, са њима живели су анђели. А сада, у великим кућама, са свим комфором, живе - демони.
Јеромонах Серафим Роуз: Живимо у свету који све више постаје непријатељски настројен према Православном Хришћанству. И многи од нас мисле да ако идемо у цркву, постимо, молимо се, у свему осталом можемо бити као сви други, прихватајући оно што нам свет нуди, све док год не учинимо грех. То је погрешно мишљење. Особа која има истинско православно схватање света живи сваки део свог живота православно. Или си православан стално и сваког дана, у свакој животној ситуацији, или - уопште ниси православан.
Када волимо своју децу несебично, када смо окренути својој породици, заједници, то је Христос у нама. Он нас подстиче да будемо стрпљиви, да опроштамо, да подржавамо једни друге. Сетите се тренутка када сте некоме пружили руку помоћи, када сте утешили некога ко је тужан. У тим тренуцима, ви сте били инструмент - Божје љубави.
Живот и дела светог Гаврила (Ургебадзеа) су прича о вери, љубави и преданости Богу. Овде износимо сведочаства о његовим саветима и молитвеној помоћи својој духовној деци.
Сви Хришћани говоре: „Кога ћемо волети, ако не Бога?“ Како да знамо да заиста волимо Бога? Да бисмо разликовали истинску љубав према Богу од оне привидне, важно је препознати њене праве знаке. Јер, људско срце је склоно самообмани, а највећа је управо она о љубави.
Налазимо се на ручку код колега и не подижемо руку да се прекрстимо пре ручка. Пролазимо поред православног храма, рука постаје тешка као олово и не можемо да је подигнемо да би се прекрстили. Шта се са нама дешава? Плашимо ли се да ће нас сматрати заосталима, или да ће нам се подсмевати? Зар се ми стварно стидимо своје вере, зар се стварно бојимо да је покажемо пред непознатима?
Ово је заиста посебно искуство човека који, будући у духовном слепилу, немајући никаквих зрелих појмова о Богу и вери, доспева под власт сила таме, од којих пострада и то не мало. Но, милошћу Божијом би ослобођен да би остатак свог новог живота провео на хвалу и славу Господа Исуса Христа. Данило Трајковић, упокојио се у Господу, али је написао своје сведочанство не би ли се из њега и ми поучили, онолико колико је коме могуће.
Бог не може да се одвоји од нас јер је Он живот. Он је сав љубав. Кад бисмо и ми имали према Њему такву љубав, приступали мy као према свом искреном пријатељу... Зато, благо мени, да припаднемо од срца Господу, да се молимо да нас научи да будемо добри као што су добри анђели и свети. Како је добро међу добрима бити, међу онима који светим животом живе!
Одговори ми душо моја, ко си ти? Ако си од неба, зашто тражиш срећу у блату? Ако си од земље, одакле у теби таква чежња за небом? Ако си царица, зашто си уместо порфире обукла рите сиромаха? Ако си се родила као сиромашна, зашто тражиш богатство које ниси имала?
Отац Серафим Роуз је први покрштени Американац који је истински примио Православље и као писац и молитвеник прочуо се широм православних земаља, неуморно доказујући истинитост учења Православне вере. Ово је његов одговор на писмо једне будуће протестантиње о разлици између Православља и осталих хришћанских деноминација и њихових секти.
Зашто добри људи тако често носе тежак крст, а зли живе срећно до краја живота? Живот је, у својој суштини, попут школе у којој Божје лекције долазе у облику изазова и искушења. Баш као што добар учитељ не даје ученику увек лаке задатке, већ га изазива да да свој максимум, тако и Бог, кроз патњу, жели да развије у нама врлине као што су стрпљење, вера и нада. Јер, онај који нас воли, често нас и највише испитује.
Старац Пајсије Светогорац: Нема праве радости у журби и стицању материјалног богатства. Научите да се зауставите и окренете унутрашње очи ка духовном свету. Престаните да бринете о било каквом недовршеном послу. Обратите се Богу. Са Богом не постоји ништа што не можете постићи. Са Њим свуда стижете на време.
Заиста, заиста, кажем вам, ако не једете тела Сина Човечијега и не пијете крви Његове немате живота у себи. Ко једе моје тело и пије моју крв – има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер моје је тело право јело, и моја је крв право пиће. Ко једе моје тело и пије моју крв – остаје у мени и ја у њему... То је хлеб који је сишао с неба. Не као што су очеви јели и мрли; ко једе овај хлеб живеће довека (Јн 6, 53-58).