Суштина критике коју Црква упућује на рачун предбрачног телесног живота није у томе да га сматра „прљавим“, већ Црква указује на знатно дубље и сложеније последице до којих доводи упуштање у једну или више телесних и емоционалних веза пре брака. То су, пре свега, трајни ожиљци на души, немогућност потпуног сједињења са брачним другом, неплодност, духовна расцепљеност и патња. Све ово потврђује и савремена наука.
Све до доласка Сина Божијег у овај наш људски свет, човек није имао одговора ни објашњење, још мање решења, за све несреће, болове и патње људског рода. Ипак, Својим доласком Христос не укида зло, које као да господари у васељени. Христос не искорењује бол који и даље мучи људски род. Шта се онда, дакле, променило?
Сваки грех који човек учини, по речима светог апостола Павла, ван тела је, једино грех блуда представља грех учињен телу. И заиста, ако завиримо у историју човечанства, видећемо да је блуд, на директан или индиректан начин, био узрок највећих људских трагедија. Почев од Содома и Гомора, преко Потопа, тројанског рата … и да не набрајамо.
Свето писмо нас упућује на то да преиспитујемо себе како смо поставили сопствену љествицу вриједности и да све у себи, и око себе, вреднујемо и превреднујемо. Оно пред нас поставља, рекло би се, једну антиномију: „Јер ко хоће живот свој да сачува изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и јеванђеља онај ће га сачувати. Шта то значи?
Атеиста више воли да не размишља о смислу живота, о времену и смрти, он избацује мисао о смрти ван своје свести, иначе би се налазио у стању постојане депресије, као осуђени на казну, у чију ћелију сваког минута може ући џелат. Самим тим он улази у свет илузија, као без размишљања о болести: могуће је победити болест и не мислити о старости, избећи је.
Свако од нас пролази кроз разна стања. Понекад бивамо на Тавору, а понекад се налазимо на Голготи. Некада је присуство Божије тако осетно, јасно, да пожелимо да се ти тренуци никада не заврше, да се продуже вечно. Али понекад нас Бог дословно напушта, остављајући нас у тами са самима собом, са нашим проблемима и гресима. Али у таквим тренуцима нарочито је важно сећати се Његовог присуства и тога да нашу људску таму он просвећује изнутра божанском светлошћу.
Човек је биће које је Бог произвео из небића да постане подобије свебића. И заиста, ако не једини, а оно свакако највиши позив човеков јесте да се уподоби своме Творцу, да оствари хришћански „категорички императив“: „Будите и ви савршени као што је савршен Отац ваш небески“.
Постоји ли разлика између вере и поверења? У православном схватању, вера не постоји без поверења. Наша вера у Бога Који је Свемогућ и Који нас воли, носи са собом и поверење да ће Он заиста да буде уз нас. Првородни грех се десио јер су први људи иизгубили то поверење.
„Нова ера Водолије“, која ратује против Једне, Свете, Васељенске и Апостолске Цркве, с нашим Православљем, запљуснула је нашу земљу проповедањем јоге, како би нас завела својим демонским учењем, да су све религије подједнаки путеви, који воде до истог циља.
„Не судите!“ изгледа лака заповест. Лака, јер када бисмо је анализирали са пажњом, могуће је закључити да је лако избећи осуде. Лако је заштити душу нашу и уста од ње. Осуда није у нама зачета од рођења и није део наше душе. То је нешто спољашње, посебно када се не зачиње из мржње и нетрпељивости, него из наше уобичајене навике да увек причамо о неком другом.
Глава врлина је молитва, a њена основа - је пост. Онај ко се не придржава умерености у храни, не може сачувати ни девственост, ни целомудреност, не може обуздавати гнев, препушта се лењости, унинију и туговању, постаје роб сујете, станиште гордости. Зато је и молитва немоћна ако није заснована на посту и пост је неплодан ако на њему није саздана молитва.
Истина, ми сада не можемо да постимо као древни подвижници јер су у наше време, људи слаби и телом и духом. Због наше телесне немоћи, наши подвизи не могу да буду тако строги као у древна времена, а због душевне слабости недостаје нам одлучности за ове подвиге. Ипак, ако је човек крепког здравља, не треба себе да оправдава како не може без мрсне хране.
За православне вернике данас почиње Госпојински пост. Од четири велика годишња поста, овај пост је најкраћи и траје 15 дана, од 1/14. августа до 28/15. августа, али је строжији од Божићног и Апостолског, те православни хришћани због великог поштовања према Пресветој Богородици овај пост посте као и Велики пост.
Христос нас позива речима: „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде“, унапред упозоравајући куда води такав пут. И сваки краљ или генерал може позвати своје верне слуге или војнике да умру за њега, али то овде није случај: Исус је био први на крсту. Он не само да шаље ученике, већ и Сам одлази у смрт ради победе над смрћу. Зато, ко год жели да заиста за Њим крене, не може само да прође поред Голготе, него мора и да је - искуси.
Безбожници кажу да су попови измислили религију. Али зар би они могли да измисле било шта што личи на јеванђељску радосну вест? Зар је људском уму могла да падне на памет мисао о томе да ће Бог доћи у телу, да ће бити рођен од Дјеве и да ће у пеленама лежати у јаслама за стоку; да ће умрети мучном и срамном смрћу на Голготском Крсту? По људским представама Бог, Искупитељ света и Спаситељ, требало је да буде моћан, славан и највећи Цар. А Бога, Који је примио обличје слуге и спасио свет Својом Крвљу људски ум никад не би могао да измисли.
Када је са Свете Горе у Москву донета глава светог Пантелејмона, људи су достојанствено и молитвено стајали у реду дању и ноћу, свако усредсређен на своје мисли па тако и ја. Светињи сам успео да приђем тек ујутро. На излазу из цркве свима је подељено уље у малој бочици, освећено на моштима великомученика и исцелитеља Пантелејмона. Тог истог јутра кад стигох кући, наша је породица постала сведоком великог чуда.
Почетак и основа и извор твоје мислености, твоје речи и твоје делатности треба да буде смирење, сазнање своје ништавности и пуноће Божанства. Све молитве подразумевају велику беду и сиромаштво наше пале природе; оне подразумевају такође да је Господ непрестано текући Извор сваког савршенства, свакога добра, да је Он наша неисцрпна Ризница.
Где су Срби? Много је бивших Срба, а правих Срба, авај, како мало! Ти си човек, ти си Србин, ти си чуо за Господа Христа! Шта се збива са српским човеком данас? Све што је Божије, мање-више, опустело је у српској земљи. Опустели манастири и пред сваким манастиром, скоро, распет Свети Сава.
У српском народу постоји веома изражен култ и поштовање према светој Петки Параскеви. Ова светитељка, родом из околине некадашњег Цариграда (Истанбул) најчешће се јавља у сну и као „жена у црном“. Постоје многе исповести о јављању Свете Петке у сновима, ово су неке од њих.
Свет је пун декларативних верника. Црква – такође. “У добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци” казује наша пословица. Тако је и са вером која кроз љубав дела и твори велика дела. И, особито када наиђе мука и бол, страдање и болест. Кo ту сачува веру у Христа, тај је на добром путу ка крајњој победи.