Међу безбројним религијама овога несрећног доба, сад смо добили и најновије вјере невјерних: еко-религију у разним њеним пројавама. Док патријарх Цариградски, кога је Ал Гор одликовао титулом ”зеленог” патријарха, тврди да је брига за планету продужетак свете Евхаристије, у додворавању паганима папа Фрања отишао је далеко даље, учествујући на миси на којој олтар каде жене, шамани полажу руке на болеснике да, тобоже, преузму болести и да их пренесу на пилиће које, на крају, жртвују маја божанствима. Миса се завршава ритуалним плесом као начином комуникације са ”боговима”, а папа ставља кип Пачамаме, ”Мајке Земље”, у олтар храма Светог апостола Петра...
Носити Христов крст, изругивање, понижење, исмевање и трпети недаће, мало ко може. Али ево човека Божијег, нашег савременика „лудог Христа ради“. Тек пошто се упокојио, људи који су га познавали почели су да размењују приче о њему и закључили да међу њима није био лудак, већ велики светитељ који је такав могао постати само великом благодаћу Христовом.
Да ли желиш да разумеш да ли човек има веру или неверу? Ако осећаш топлину да долази из њега – из његових очију, из његових речи, из његових поступака – буди сигуран да је вера у његовом срцу. Ако опет, осетиш хладноћу која излази из целог бића његовог, то значи да он нема веру, без обзира шта ти он говорио.
Ако нека изгубљена душа пронађе Христа, онда га она воли неизрецивом љубављу. Као што је записано у Јеванђељу: „Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта има малу љубав.“
О животу и подвизима јуродивог човека Божијег, светог Гаврила грузијског, до сада је много речено. Међутим, увек нас задиви неки нови догађај. Јавио се у крчми младом човеку, алкохоличару и коцкару од којег су сви дигли руке због његовог развратног живота. Старац је захтевао да му у највећу криглу наспу пиво и вотку, испио је, мало проплесао, пришао младићу, шапнуо му нешто на уво, затим отишао. Али то што је чуо шокирало је младића и комплетно му променило живот...
Подржимо свој народ где год да је, подржимо га у праведној борби и у Црној Гори и данас на Космету, јер то јесте Љубав и љубав према свету, све друго је лаж, обмана и лажемо себе ако мислимо да волимо цели свет и мислимо да шаљемо љубав другима, а не волимо прво свој народ и не подржавамо га, посебно ако је још и у праведној борби!
Трик је сложен и мистериозан, али престаје да задивљује чим сазнате његову тајну. Чудо је једноставно и отворено за све очи, али оно не престаје да буде задивљујућа тајна и остаје заувек у сећању људи. Ако је Исус Христос Син Божији, онда је и сам Бог. И ако је Бог, онда, у било ком тренутку може да створи било шта, као што је некад створио читав овај огромни свет са планинама, рекама, шумама и звезданим небом изнад њих.
Да ли су ове катастрофе и ратови случајност, или су знак нечега дубљег? Да ли се човечанство коначно сусреће се са последицама сопствених грехова? Ни све ове несреће, знане и незнане, данашњег залуђеног човека не могу да опамете да схвати сопствену немоћ. Погордили смо се и поверовали да човек може све, и да нам Бог није потребан. Ипак, бар ми православни, колико год да нас је мало, и свакога дана све мање, морамо да будемо свесни да је Господ близу (Флп. 4, 5) и да се крај приближава.
Нема тог православног хришћанина који на почетку свог живота у Христу није био дариван изобилном благодаћу Божијом, која је уносила велику радост. Исто тако, скоро да нема хришћанина кoји, после првих месеци благодатног озарења и радости, није почео да мало по мало губи ту радост. Шта да учинимо да свагда будемо у радости…?
Колико пута смо чули од људи који ни у руке нису узели Јеванђеље, а камо ли да су га читали, речи Христове како „није гријех оно што улази у уста, него оно што из њих излази“. Те речи њима су врхунски аргумент против поста и веома је распрострањен у народу коме, иако крштеном, Јеванђеље ништа не значи.
Света Црква је увек држала учење о призивању Светитеља, будући потпуно уверена да се они залажу за нас пред Господом на Небесима. Сведочанства о овоме налазимо како у јеванђелским текстовима, тако и у апостолским посланицама, литургијским молитвама, али и сведочењима Учитеља Цркве.
Важно да стално имамо на уму да бол или жалост које осећамо данас неће трајати заувек. Све око тебе и у теби тада ће бити другачије него што је данас, јер ти је Бог припремио дарове које данас не можеш ни замислити. Верујеш ли ти у то? Верујеш ли у то да Бог још увек није ставио тачку на твој живот, у то да ће ти Он још много тога дати? Ако дубоко у себи имамо такву веру, наш живот ће бити смислен и испуњен.
Постоји у ово наше безбожно доба једна фраза коју многи људи употребљавају у разговору о Богу и Цркви. Она је попут неке формуле која гласи: „Ја у Бога вјерујем и молим му се. Бог је свуда и на сваком мјесту и не треба мени никаква црква нити попови.“ Особито је то типично за вајне интелектуалце којима ни једна, такозвана институционална, црква није довољна. У свом уображењу и самодовољности и не слуте да су непромашиво погодили промашај.
Постоји огромна разлика између радости у овоме свету и истинске духовне радости. Док светска радост зависи од онога шта нам се дешава, божанска радост је везана са унутрашњим прослављањем Бога, без обзира на спољашње догађаје и околности. Она зависи од наше унутрашњег односа према Христу и Његовим заповестима.
Данас почиње Петровски пост који траје до празника двојице првоврховних апостола, Петра и Павла, 12. јула.
Проблем наркотика више није пред вратима нашег дома, он је ушао унутар њега. То је превелики проблем. Наркотици не само да убијају човека физички, већ, што је главно, растурају његову душу. Проблем није само у нарко-дилерима или лошем друштву или лакомислености младости. Он је много дубљи, у људској души. Ово је онтолошки проблем.
Нема тог човека, те иконе Божије, који не трага за загрљајем љубави. Не смемо зато никад на основу предрасуда да приступимо ни једном човеку. Ко размишља о себи, својим поступцима, ранама које је својим избором оставио на својој души, тим пре мора да има разумевања за друге људе.
Без обзира на тренутну ситуацију, Косово и Метохија остаће српски заувек. Да је то воља Божија, сведочи и следеће чудо Светог Јована Руса, ратника и чудотворца, једног од најпоштованијих светитеља у Грчкој, чије се мошти налазе у цркви на Евији, коју је недавно спасао од пожара. Он се приказао грчким верницима у мају 1999, и облачећи униформу српске војске, рекао: „Морам у Србију. Браћа наша тамо су нападнута, само због свог Православља, због своје вере у Сина Божјег. Христос наш тамо опет крвари."
Живот једног хришћанина не сме се свести на угађање правилима, да попут фарисеја пости два пута недељно, даје прилог у храму, исповеда се према рецептима из брошура, слепо извршава наредбе духовника... Вера је нешто сасвим друго, чак супротно од овога. Постављамо ли себи питање: да ли верујемо? И, ако га постављамо, какав одговор дајемо себи?
О мртвима мало ко да размишља. А смрт очекује свакога од нас појединачно. Зато, замислимо тескобу без утехе, грижу савести због учињеног зла или, још више, због неучињеног добра. Видимо све а не можемо - ништа. Нема промене. Постоји једино горчина због промашеног и протраћеног живота… Зато треба размишљати о упокојенима, треба се молити за њих, јер, како каже св. Теофан Затворник, њима су наше молитве потребне „као сиромасима парче хлеба и чаша воде“.