Ава Јустин: беседа на Преображење Господње
Господ је дошао у овај свет да нам да силе да преобразимо себе: ако смо кроз грех постали ђаволики, да постанемо боголики. А грех то и чини. Када се мржња усели у твоју душу, то је страшан муљ ушао у тебе. И кад држиш мржњу у срцу свом, ти гомилаш блато на слици Божијој што је у твојој души. То чини гордост, то чини псовка, то чини крађа, то чини среброљубље, то чини похота, то чини сваки грех, свака страст. Сви греси, све страсти унаказују лик Божији што је у души нашој, унаказују образ Божији што је у нама.
Највећи непријатељи Цркве нису грешници
Највећи непријатељи Цркве нису грешници, већ „религиозни људи“. Један монах са Свете Горе је у шали приметио: „Господе, спаси нас од побожних“, а митрополит Атанасије сведочи да иза те шале стоји дубока истина: лажна побожност претвара човека у лицемера и фарисеја, који мисли да је близу Богу, а заправо је далеко од Њега. Само љубав према Христу – жива, горућа, лична – спасава човека, а све друго остаје празна форма која води у осуду и погибао.
Седам мученика из Ефеса: Чудо које је зауставило време
Замислите да се пробудите у свету који више не препознајете. Пратите Јамблиха, младића из прошлости, чији стари новчић открива причу о Седам мученика из Ефеса, које данас празнујемо. Древна прошлост сусреће величанствено чудо, а вера побеђује прогон и страх. Ова прича сведочи о Божјој моћи и тријумфу вере који мења ток историје.
Случајности, судбина и Божји промисао: Православна перспектива
У Православном предању не постоје бесмислене случајности нити неумољива судбина која укида људску слободу. Сваки догађај, радостан или тежак, налази своје место у оквиру Божјег промисла, који делује ради добра и спасења. Човеку је дат дар слободне воље да својим изборима сарађује са тим промислом, а Бог, у својој љубави, и погрешне кораке може преобратити у путоказ ка добру. Ова истина доноси мир и смисао у сусрету са свим околностима живота.
„Иде Стефан и бије нас“: Зашто се демони и данас боје Првомученика
Пренос моштију Светог првомученика Стефана није само спомен на историјски догађај, већ живо сведочанство да је смрт за Христа – семе живота. Његове мошти, као сасуд Светог Духа, и данас сведоче о љубави која побеђује смрт и сили која прогони демоне. То је прича о вери која нас учи да праштамо и гледамо у небо, чак и када на нас пада камење.
Светлост која побеђује страх: празник Часнога Крста
Часни Крст Христов није затворен у храму – он припада целом граду, целом народу, целом свету. Изношење Крста пада на први дан Успенског поста и представља древни обред који носи чудо светлости, симбол победе вере и духовне снаге. Празник подсећа на значај благослова у свакодневном животу и ставља Крст као путоказ ка смирењу, утехи и заједништву.
Постом до Успења: Госпојински пост као пут ка радости
Госпојински пост, који сутра почиње, представља време дубоког духовног преображаја и уједињења душе и тела кроз молитву и уздржање. Он није само уздржавање од хране, већ позив на искрено покајање и трајну промену срца. У срцу поста налази се радост Успења Пресвете Богородице, која нас учи смирењу, љубави и предању Божијој вољи.
Дубока тама заблуда: Опасности магије и истински пут ка светлости
Духовна глад човека често га води путем магије и окултизма, али тај пут увек завршава у дубљој тами и удаљавању од Бога. Истина о магији открива се као опасна обмана која не познаје „белу“ или „црну“ боју, већ је свака врста исто зло. Једина истинска заштита и исцељење налази се у повратку Христу и животу у вери, молитви и заједници Цркве. Само тако се може пронаћи мир и светлост која разбија таму заблуда.
Када човек каже: „Бога нема“ – шта је у срцу иза тих речи?
Постоје дубоки разлози који стоје иза тврдог одбацивања вере, често скривени у најунутрашњијим ранама и страху. Противљење Богу није увек само интелектуални став, већ и одбрана повређеног срца које тражи заштиту. Упркос томе, светлост истине и љубав имају снагу да пробуде и најзатворенија срца, нудећи наду и могућност за унутрашњу обнову.
Христос у нама – и међу нама
Истинска вера није индивидуално осећање, него заједничко стајање пред лицем Божијим. Христос не пребива само у тишини срца, него и у заједници оних који се сабирају у Његово име. Црква је место сусрета, исцељења и преображења – духовни простор у коме човек добија снагу да понесе свој крст. Без Цркве, живот постаје расплинута потрага за смислом који се стално измиче.
Излечење моје мајке – чудо светог Пантелејмона
Када човек приђе светом са вером, и неочекивано постаје сведок оног што превазилази природу – на граници је чуда. Бол који је трајао деценијама ишчезава у тренутку, а из дубине тела излази нешто што није само телесно. У маленој капи уља слива се сила Божија, дарована преко молитви светитеља. Истина о исцељењу открива се не у објашњењу, него у тишини и захвалности која остаје заувек.
Лекар љубави: Свети Пантелејмон у времену бола и надања
Данас се обележава спомен Светог великомученика и исцелитеља Пантелејмона, чија љубав и вера и даље прожимају животе многих. Његова жртва и милосрђе показују како истинско исцељење превазилази границе физичког и дира у дубину душе. Његов пример остаје вечити подстрек да љубав буде најмоћнији лек у временима бола и наде.
Невидљиви путокази: Како нас Бог води и кад то не видимо
Понекад нам живот изгледа као лавиринт без мапе, али постоји Творац који води сваку душу – чак и онда када Га не чујемо. Божји промисао није увек разумљив, али је увек присутан, тих и делотворан. Постоји невидљиви поредак иза наших случајности, и у њему – љубав која не одустаје од човека. У свету препуном питања, Божја воља остаје једини сигуран путоказ.
Зашто патња испуњава свет?
Патња је неизбежан део људског искуства, али њен смисао прелази само уобичајено разумевање бола. Људска слобода и грех довели су до дубоког повезивања свих нас у један организам, где патња једног утиче на све. Бог, који је дошао на свет и поднео најтежу муку, учи да у патњи постоји могућност спасења и истинске љубави. У томе лежи дубока тајна живота и истинска снага наде.
Свети мученици Пребиловачки: Светлост вере у бездану мржње
Постоји светлост која је засијала у бездану мржње 1941. године – светлост вере Светих пребиловачких Мученика који нису одступили од свог имена, свог порекла и вере. Данас се сећамо да њихова жртва није само трагедија прошлости, већ живи пример духовне храбрости и верности Христу. Храм Васкрсења у Пребиловцима постао је симбол наде где тишина звона говори о неизмерној љубави и вечном животу. У тој судбини крије се вечито питање: да ли ћемо радије бити прихваћени или спасени?
Посланица о правом пријатељству
За нас би било боље да сунце буде уништено, него да будемо лишени пријатеља. Било би боље живети у тами, него бити без пријатеља. Јер, многи који виде сунце, јесу у тами. Али они који су богати у пријатељима, не могу никада бити у патњи. Говорим о духовним пријатељима, који не постављају ништа изнад пријатељства.
Марија Магдалина: Сведочанство преображеног срца
Она која је из мрака душевног страдања дошла до светлости најдубље верности, сведочи да је Христова љубав јача од сваке ране. Њен пут показује да се свети не рађају, него постају – кроз благодарност, истрајност и пријатељство с Богом. Не као велика, него као блага, постала је икона исцељења. Данас прослављана, она остаје лик тишине која лечи у свету немира и растрзаности.
Кад Бог говори усред нашег Вавилона: Језекиљева порука за 21. век
У доба када се чини да су многе наде сахрањене и да је људско срце постало налик долини сувих костију, вера пророка Језекиља – кога данас прослављамо – открива могућност препорода. Бог и данас тражи онога ко ће чути Његово питање: „Хоће ли оживети ове кости?“ У борби између духовне смрти и живота, свети Језекиљ сведочи да реч Божија и данас може да оживи оно што је свет одавно отписао. Над прахом и рушевинама ниче нада – не као утопија, већ као плод послушности и поверења у живог Бога.
Зло не треба памтити
Понекад прођу и године, али старе увреде нас једнако не напуштају, цепајући наша срца... Могло би се помислити да је то природна људска особина, али колико је она природна са хришћанске тачке гледишта? Шта у ствари човек треба да памти, пролазећи кроз тешка искушења и невоље које нам често Бог шаље на нашем животном путу?
Свети Илија: Громовник који је пао – и чуо шапат Божији
Светост не значи одсуство страха, већ верност у страху. Илија, пророк огња и грома, једном је побегао у пустињу, сломљен и малодушан. Али управо ту, у тишини, открио је Бога каквог до тада није познавао – не у стихији, већ у шапату. Истина о сили открива се тек када се покаже њена рањивост.