Наше тело је сејано у трулежи, а васкрснуће у нетрулењу; оно је посејано у понижењу, а биће подигнуто у слави; сеје се у слабости, устаје у снази; сеје се природно тело, васкрсава духовно тело. Стога ће васкрсло тело бити нетрулежно, озарено небеском светлошћу, снажно, ослобођено људских слабости и потпуно прожето духовном енергијом. И упркос томе што ће стећи друга својства, задржаће особине које су му карактеристичне и у земаљском боравку.
Иако си у гроб сишао Бесмртни, уништио си Адову моћ и Васкрсао си као Победилац, Христе Боже. Женама мироносицама си рекао: Радујте се! Твојим Апостолима дарујеш мир, а палима васкрсење.
Загрлимо један другога, рецимо браћо, и све који нас мрзе опростимо са речима Христос Васкрсе. О колико радости и љубави у овоме светоме дану. О колико неизреченога милосрђа Божијега према грешноме човјечанству. Син Божији васкрсава из мртвих и својим смрћу уништава смрт и онима који су у гробовима живот дарује!
У овако поремећеном свету списак онога што можемо препознати као аждају је предугачак. Сигурно је једно – морамо поћи од онога што је аждаја до сада успела да прогута од сваког од нас. Морамо се борити против сопствених страсти које нас лажу да су наше битне особине, а не болесни поремећаји настали од рана које нам је аждаја нанела. Иначе, аждаја расте, прогутаће нас ако нисмо као Свети Георгије. А ако се не боримо – нестаћемо. Бићемо прогутани.
Васкрсење Христово је највећи догађај у историји. По њему се хришћанство разликује од свих осталих религија. Оснивачи свих других религија су смртници, док је Глава Цркве васкрсли Христос. Васкрсење Христово је обнављање људске природе, пресаздање људског рода, живљење реалности вечнога живота.
Питаће неко: како се то каже, да је васкрсли Господ победио смрт, међутим људи још увек умиру? Који год улазе у овај живот кроз мајчину утробу, они излазе из овог живота кроз смрт и гроб. Само што смрт за нас, који у Христу умиремо, није више мрачни понор но рађање у нов живот и повратак у домовину своју. За све оне који су испуњени љубављу према прекрасном и човекољубивом Господу гроб је постао само последња препона да ступе у Његово присуство. Зато славни апостол Павле узвикује: мени је живот Христос а смрт добитак (Филип. 1, 21).
Велики дан је Велика Субота. Дан Христовог одмора. Он који није имао одмора, Он се одмара у гробу у овај Свети дан. Одмара се ради нас и нашега спасења. Својим одмором, Он силази у ад, Он је присутан међу нама, Он нам припрема пут за Царство Небеско, и припрема се за Васкрсење, и кроз њега припрема опште Васкрсење мртвих.
Грех врши свој посао, грех увек хоће да убије Бога; и твој и мој грех и свачији грех само то жели. То му је крајња мета. Да ли смо свесни тога? И ђаво помоћу греха увек потисне из тебе нешто Божије, нешто Бесмртно. Сваки пут убије у теби мало Божанскога. Тако један грех, тако други, тако трећи... Ако се не кајемо, ако се не исповедамо, грех нарасте као Јудин грех, и убије Бога у твојој души. Али, Христос је као Богочовек данас победио грех за све нас.
Гледајући Онога који је висио на крсту, разбојник је као у огледалу видео свој морални пад. Све најбоље што је било скривено у њему, пробудило се и тражило излаз. Он је схватио да царство пониженог и срамној смрти препуштеног Исуса из Назарета "није од овога свијета". Али управо то царство разбојник је сада и тражио. Затварала су се за њим врата земнога живота, отварала се вечност. Свео је рачуне са земаљским животом, сада је мислио на живот вечни.
Докле год вас људи повређују, Христос ће вас пратити, све док вам људи осујећују снове, Богородица ће бити у свој ширини вашег срца, и у Њеном наручју биће места за све нас, и за издајнике и издане…
Рече Господ: Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан (Јов. 6, 54). Прошло је пуна два миленијума какоје Господ поставио трпезу и, ево, она још увек стоји пред нама постављена. Нити се икада дизала нити ће се дићи до скончања времена и историје. Ту је и чега да јој се приђе и благује.
Најстрашнији суд је, кажу свети, суд сопствене савести. Спознаја да смо се огрешили о љубав Божију тако што смо се одрекли самога Господа. О томе нам ништа тако јасно не указује као јеванђелско сведочанство о одрицању апостола Петра од Господа.
Зашто је Јуда, да би издао Христа, изабрао тако арогантан начин? Уосталом, обично се издајник стиди чак и да своју жртву погледа у очи. У Гетсиманском врту он отворено поздравља Христа, нимало не скривајући своје намере да Га преда у руке првосвештеникових слуга. Његово дрско понашање може се тумачити као равнодушност према Христу. Али постоји околност која не дозвољава да се Јудин пољубац протумачи тако поједностављено. Јер сазнавши за осуду Христа на смрт, Јуда се - обесио.
Људи су желели моћног краља, али Исус је дошао као смирени слуга. Тражили су да виде Његову силу, али Он је само нудио спасење кроз љубав. Желели су славу, али Он је понудио Себе. И ми понекад тражимо величину на погрешним местима: у спољашњости, а не у срцу. Истинска моћ лежи у смирености, љубави и жртви.
Верујте да вас Спаситељ увек посматра и види вас све са свим вашим мислима, жалостима, уздасима, у свим вашим околностима, као на длану. Молите се пред иконом Спаситеља, као да сте пред Њим Самим. Човекољубац је присутан са њом благодаћу Својом; и очима, на њој насликаним, тачно гледа на вас. Запамтите да су очи Његове очи Божије, уши Његове уши Бога свуда присутног.
Ове, последње Велике недеље Васкршњег поста (Страсне седмице), у којој се сећамо успомене на издају, хватање (хапшење) и страдање Господа Исуса Христа, у нашим храмовима обележавају се: Велика Среда – Велики Четвртак (Велико Бденије) – Велики Петак – Велика Субота и Васкрс (Васкрсење Господа Исуса Христа)
У својој верској разводњености и хладноћи, ми људи охладнелих срца и осушених умова, тешко примамо и мања чуда него што је чудесно подизање из мртвих, трудећи се да свему дамо наше људско објашњење. Свеколика стварност која нас окружује, и она која је у нама самима, сведочи да је чудесно и показује Чудотворца, само што ми то не видимо.
Свети Дамаскин Студит пише да праведни Лазар никада није испричао шта је видео у паклу. Видевши адске муке, стално је осећао горчину у устима и није могао ништа да једе, а да се претходно не заслади. Такође, никада се није ни смејао. Само једном, када је видео како је једна особа украла земљани суд, нацерио се и рекао: „Глина краде глину“, о чему је писао и црквени историчар Никифор Калист Ксантопула.
Данашњи човек има велику потребу за духовним миром, за духовношћу у овој ери немира, растрзаности, многобрижја потрошачке културе и лута у потрази за одговорима и спокојем, а праве духовности, чини се, као да је све мање и мање. Ми, православни хришћани, немамо потребе да лутамо и да тежимо неким туђим духовностима, када све поседујемо у своме дворишту, у своме дому, у својој Цркви и вери. Многи верници, људи уопште, и нису свесни тог духовног блага похрањеног нам у духовним ризницама и богатству наше Свете Цркве.
У свету тријумфује најсатанскија неистина, велике силе подстичу политичко насиље које заслужује дубоку осуду. А око нас? Живети у граду опасније је него у густој шуми, гази се света љубав, гази се Јеванђеље Христово. Шта да радимо, како да будемо? Хоћемо ли и ми постати вукови, као свет око нас? Наравно да не. Љубав Христова мора се сачувати у срцима Његовог малог стада, и све страхоте живота, неправде, које видимо свакодневно, треба да нас још више подстакну да чувамо љубав према Христу.