Постоји међу хришћанима једна веома раширена али веома лоша појава – да критикујемо људе због њихових злих дела, а не сама та дела. И све то вођени једним себичним ставом да смо само ми достојни љубави Христове убеђујући себе да је наша љубав према Христу сразмерна нашој искључивости и немању љубави према грешним људима.
Христос нам није обећао да ће живот с њим бити безболан. Али нашим трпљењем, постојаношћу, сталним сећањем на Христа, та горка чаша постаје слатка чаша бесмртности. Он, Који је светлост свих распетих људи, рекао нам је: "Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити", не обећавајући да ће бол укинути, него да ће га преобразити из проклетства у - благослов.
„Зашто бих се молио туђим речима? Ове молитве су написане на древном језику на ком не размишљам, не комуницирам са другим људима, па чак стварно и не разумем..." Ово су питања која се намећу сваком почетнику у вери већ на самом почетку његовог молитвеног пута: молитва својим речима или правило из молитвеника?
Покајање је уметност живљења изнад свих познатих и непознатих уметности којима је Творац обдарио човека. Уметност која уистину мења смисао и ток човековог живота. Али, уметност која више него било која друга тражи одрицање човека од свога лажног и старог ја и грађење новог христоликог, истинског и истинитог човека. Иако тешко, не само да је могуће, већ и једино достојно човекове задатости.
Не бежи од Крста јер поништаваш Васкрсење у себи. Не поричи да постоји тама ако желиш да видиш светлост. Нико није истински чезнуо за рајем осим оних који су осетили горчину пакла. Најважније је схватити да после Христа, Крст, бол и смрт нису судбина човека, већ пут ка Васкрсењу.
Зашто Бог ћути? Ово је питање које смо навикли да постављамо свима, не само себи. Ако Бог ћути, постоје одређени разлози за то. Али шта ако није реч о Богу, већ о нама? Можда смо ми ти који нисмо у стању да Га слушамо и чујемо?
У данашњем времену, више него икада до сада у историји, угрожена је породица и темељ на којем она стоји – брак. Зато није претерано ако кажемо да је више него икада потребно сачувати брак. Али, да бисмо га сачували морамо знати шта је то што га руши изнутра.
Не очајавајте због било ког греха који сте починили ако се покајете се истински. Јер Небески Цар и даље проглашава Своју милост свуда. Врата милости још увек нису затворена. Благодат Божја је још увек отворена за све. Јеванђеље и Јагње Божје, Које је узело на себе грехе света, још увек се проповедају. Царство Божије се још увек објављује. Слава Богу за то!
Уздање у Бога привлачи Његову помоћ. Хришћанин верује и уздаје се у Бога до смрти, а тада јасно види руку Божију која га спасава. Човек може свој живот учинити рајским, ако има уздања у Бога, ако Га слави за све и ако прихвата да Он управља њиме као добар Отац. Тек тада човек може да осети у овом животу и делић рајске радости.
Морамо да схватимо: једино Бог може да призива и обраћа људе Себи, а све што ми можемо да учинимо је да унеколико помогнемо том процесу. Сви ми заједно треба да постанемо Христове руке, Његово лице, Његов дах. Својим присуством ми можемо или одгурнути људе од вере или им дати слободу. Међутим, свеједно – дело обраћења врши Сам Христос.
Апокалипса се мора испунити. Историја се не може променити, али се зло може зауставити. У свим ситуацијама хришћанин пре свега треба да остане хришћанин и да се потруди да његово срце буде она тачка у којој се небо спаја са земљом. Само хришћанин који је подвижник може да ослаби демонску силу и да разагна метафизичку таму којом је обавијена Земљина кугла.
Стојмо смерно, стојмо са страхом! – позив је архангела Михаила, упућен свим верујућима свих времена. Држимо оно што нам је предато, са страхом, побожношћу и љубављу! Данашње време, духа Антихристовог, време је у коме се презире старина, традиција, поредак и на све начине се улаже труд да се сваки континуитет природног, доброг, а поготову Светог прекине. Породица, родитељство, поштовање старијих, чедност, поштење, правда, патриотизам, љубав, Косово… – најсветије речи нашег народа – бачене су данас у блато и по њима се гази.
Један црквени Отац каже да је молитва као – стрела. Стрела је увек способна да полети, да достигне своју мету, да продре кроз отпор вештаства (материје), али само ако је избачена из доброга лука снажном мишицом. Средиште мете погађа само ако је стрелчев нишан непомичан и прецизан. А оно што често недостаје нашој молитви јесте та снага духа, свест о озбиљности наше ситуације.
Веома се дивим оним људима који у овом тешком времену налазе снаге и храбрости у себи да брину о напуштеним животињама, осакаћеним и болесним створењима Божијим. Бог нас гледа очима ових несрећних четвороножних страдалника. Колико има људског у њиховим очима. А колико суровости има у очима људи који су заборавили своје људско достојанство.
Свако од нас зна како размишљамо о особи коју волимо: чим чујемо његово име, задрхти нам срце, чим помислимо на његове потребе или радости, учествујемо и ми у томе. Спаситељ је рекао: „Где је благо ваше, тамо је и срце ваше“. Управо у овом смислу треба да васпитавамо своје срце, и замислимо се над питањем: Шта Бог представља за мене? Шта је за мене Христос? Шта су за мене оне вредности због којих је Христос живео и преузео на Себе страшну смрт?
Апостол Павле беше узнесен у рај, а затим до трећега неба. По његовим речима, природа раја, небеско савршенство, изобиље благодатног блаженства, толико превазилазе сваку лепоту и красоту земаљску, да је свети Апостол, описујући га, употребио ове изразе: Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који Га љубе. А нама Бог откри духом својим.“ 1. Кор. 2; 9, 10.
У свакој својој невољи почни да изговараш речи: слава Богу! Угледаћеш знамење, угледаћеш чудо: те речи прогоне жалост, доносе у срце утеху, чине оно што нису могли да учине ни разум разумних ни мудрост најмудријих на земљи. И избављен, исцељен, верујући живом вером, узносећи славу Богу, осетићеш бескрајно блаженство и насладу раја!
Потребно је научити се смирењу у истинском, најдубљем смислу те речи. Јер, смирење се не састоји у томе да се, како ми то често радимо, “правимо скрушени”, да о себи мислимо и говоримо лоше и да убеђујемо друге. Смирење је стање плодне земље. Учимо се да будемо овакви пред Богом: да све примамо, не супротстављајући се, спремни да примимо и од људи и од Бога ма шта нам они дали.
Истина је, мали смо ми људи, и незнатна су за свет наша дела, али не мери Бог ствари онако како их ми људи меримо. Јер, и за нас незнатне је умро Христос, и нас је он назвао својом малом браћом, и нама је – према нашим моћима – дао савет да Му будемо верни у малом.
У првим стиховима прве главе Библије дата је као у шифрованој форми будућа историја човечије мисли у њеним најважнијим и темељним правцима.