Ко није крштен, он није члан Цркве и нема никаквих права у њој. Црква не поставља никакве посебне услове за крштење. Један једини и незаобилазни је: вера у Бога и прихватање хришћанског живота. Онај ко је читав свој живот провео изван Цркве и њених благодатних дарова, чинио је то за то што у Бога није веровао.
Уместо штита, заштити се Истинитим Часним Крстом, обележивши њиме своје удове и срце. Употребите знак крста да осените себе, не само својом руком, већ и својим мислима означите њиме свако своје занимање у датом тренутку: свој долазак и одлазак, свој одмор и устајање, своју постељу, и било коју службу кроз коју пролазите. Прво све прекрстите у име Оца и Сина и Светога Духа. Ово оружје је веома снажно и нико вам никада не може наудити ако сте њиме заштићени (свети Јефрем Сирин).
Неко ме је питао шта ја мислим о симболу дуге. Неко други може да симбол дуге тумачи на свој начин, исто као што многи и крст тумаче на свој начин. То ме неће спречити да се дуги радујем, нити да је цртам са ђацима на веронауци.
Да ли треба да се плашимо довођења у питање наше вере у Христа? Да ли се Бог окреће од нас када наша вера поклекне? Како да превазиђемо наше неверје и сумње? Када нас душа боли толико да и веру губимо, опет се окренимо Христу да нам да снагу да живимо и верујемо, молећи Га јеванђељским речима: „Верујем, Господе! Помози мом неверју!“
Нама се, не дај Боже, долазећим „Европрајдом“ обећава и нешто много горе од тек „обичне шетње“. Наиме, неко је себи узео за право, мимо свих уистину демократских, али и здраворазумских узуса, право које му нико није дао, право да трује нашу децу и да их полако, али сигурно, удаљава и од нас, и од њих самих какви би требало да буду, и то до непрепознатљивости!
Како је добро, како је пријатно, како је радосно бити хришћанин! Ако си хришћанин, увек си са Богом, и Бог је увек са тобом. Где год да се налазите, где год да идете, свуда ћете имати самог Бога за свог сапутника.
Најузбудљивија авантура је – живот у Христу! Ако желите живот пун дивних изненађења, онда почните да живите по Христу, корачајте уском стазом у почетку, која ће се, што даље њоме идете, проширити. Овај пут започиње у вашем срцу, где вас Христос сусреће и како напредујете на њему, шири се бесконачно, стижући до Царства Небеског.
Господ Исус Христос је проширио границе љубави до вечности. „Чули сте да је речено: Љуби ближњег свога, а мрзи непријатеља. Али ја вам кажем: волите своје непријатеље, благосиљајте оне који вас проклињу, чините добро онима који вас мрзе, и молите се за оне који вас злобно користе и прогоне; да будете синови Оца свог који је на небесима, јер Он даје да своје сунце излази и на зле и на добре, и даје кишу на праведне и на неправедне.”
Молитва се због своје благотворности назива царицом и хоровођом у сабору врлина. Ни о једној врлини није речено тако много као о молитви. Она је узношење ума и срца Богу. Њоме човек ступа у сабор Анђела и постаје саучесник њиховог блаженства и озарује се мудрошћу.
Ко још није прочитао оне знамените речи да када слепац слепога води, оба у јаму падају. Тако исто бива кад се једна група људи издвоји и крене да кида коло црквено, раскољује се, срља у раскол од своје Цркве која их је изнедрила. Но, неће овде бити речи о расколу и расколницима; ово је слово о прелести и прелашћенима.
Брига је постала, не неки начин, глобална епидемија. Иако нико не може да прецизно одреди њено значење, она је постала неизоставни пратилац наших живота. Забринути смо за оно што ће се, можда, догодити, али, ништа мање и за последице онога што се већ догодило. У том магновењу, измиче нам једино стварно и извесно – садашњи тренутак. Забринутост је једно мучно стање које смо сами себи смислили, захваљујући којој старимо пре времена и наносимо штету и себи и другима.
Да ли тамјан, како неки тврде, има својства која би нас могла заштити од короне или било којег другог вируса? Свети Серафим Саровски каже: “Сваки дан провјетравај своју кућу и сваки дан је кади и пали кандило у њој”. Из простог разлога што дом који је освештан, а у коме породица живи у љубави, хришћанским врлинама и смирењу, који се свакодневно кади тамјаном у име Господње, неразрушиви је бедем за све демонске насртаје и сигурно породично пристаниште.
Недовољно вољеном обично себе сматрају деца која нису добила довољно родитељске љубави, мајчинске нежности, домаће топлине, као и она која су углавном васпитана ван породице. Уопште није обавезно да су то деца из растурених породица, интерната или домова за незбринуту децу. Ма како то жалосно звучало, али и у целовитим, материјално обезбеђеним породицама, деца врло често бивају недовољно вољена. Зашто?
Када се наше хришћанство своди на спољашњост смиравамо се: наилазимо на неку реч, умну, мудру реч свештеника, та реч нас подржава и нама је то врло важно, али то није довољно. Нама је потребна реч која ће ући у наше срце, потребан нам је такав сусрет, после којег више не можемо грешити, зато што ће нам то бити немогуће.
Данашњи човек, чини се, више него икад, налази се у ћорсокаку. Статистика сведочи да сваки десети пати од депресије. Нико од људи који пате од ње не може да се ослободи од те досадне мисли да је живот лишен смисла. На другој страни, многи су покушаји да се депресија савлада; нуде се чак и рецепти, али, само је један целовит начин да се у томе и успе. Радост не може доћи са другог места осим од извора радости, којег представља Бог. Радост не долази другачије него од преживљавања љубави.
Ми смо народ српски, народ светосавски, народ светих отаца, светога владике Николаја и аве Јустина светог Ћелијског и многих других светитеља. То је наш пут. То су наше врлине. То је наш смисао живота. То је наша философија спасења. Ако неки људи мисле да треба да се спасавају другачије, нека раде и чине шта хоће, али нама то да не извозе и да нам продају као маглу. Иза тога се у ствари крије једно велико безакоње и велика неистина.
Семе које падне на земљу мора да умре, да би родило род. То значи ако неко жели да задобије нови живот, мора да умре. А шта то умире? Умире стари човек, наша пала природа са страстима и гресима.
Истинско хришћанско смирење није кукавичлук, јер оно гори божанском ревношћу. Кротост и понизност не значе бескичмењаштво и попуштање пред манифестацијама зла, и зато прави хришћани не смеју да одступају пред лицем зла које дрско диже главу.
Пост није дијета, није пуко уздржавање од мрсне хране, али није ни пуко уздржавање од лоших мисли, речи и дела, како су се неки трудили да му поставе дефиницију. Пост није кретање путем који трасирају правила, већ силазак у суштину и узрастање у меру раста Христова.
Од постања свијета води се рат за људске душе. Господар таме овога свијета, као и сваки препредени борац, да би нас заварао, успавао и лако својим канџама зграбио, хоће да нас увери да га нема; да су приче о њему плодови нечије раздражене маште и бунцања нервно растројених људи. У самим основама потреса вјеру нашу помрачујући ум и памет, да би у томе мраку и пометености лакше опљачкао ризницу вјере.