Радозналост је један од значајних показатеља живости људскога духа и покретач људских делатности. Много тога може бити предмет људске радозналости, поготово како изгледају невидљиве ствари. Скоро да нема хришћанина коме, макар једном није у душу наишло питање: како је ликом изгледао Исус Христос. Ово питање није спречавао чак ни изображени лик Христов на иконама.
Кад бисмо само знали колико нас Бог воли и колико смо Му важни баш овакви какви смо. Зато наше самопоштовање мора бити засновано на ономе шта Бог мисли о нама, на Његовој љубави према нама, на чињеници да смо Његова деца, на чињеници да брине о нама и да води рачуна о најмањој ситници у нашем животу.
„Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“. На први поглед ово је једноставна молитва. Међутим, духовни оци налажу својој духовној деци да буду врло опрезна у њеном упражњавању. Под којим условима је мирјанима могуће користити Исусову молитву?
Кажу свети Оци да ће Отац небески многе грехе опростити човеку али један никако. Тај грех је – немање радости. Ипак, радости се не може научити уколико је човек не осећа. Зато, у трагању за радошћу помажите се Светим Писмом. У њему има толико места која откривају човеку свет духовне радости, какву вам не може пружити ни једно место на читавој планети.
Када задовољење природне потребе човека почне да прераста у једини циљ и смисао тада можемо говорити о страсти. Страст је нека врста обоготворавања одређене потребе и служење њој. Пошто је човек не само тело већ и “душа жива” ово двоје је сједињено у човековом бићу. Стога и страсти, као злоупотреба потребе, узрастају сједињене на штету човековог спасења.
Вашој пажњи предлажемо дубоко и духоносно објашњење једног догађаја из Отачника који нам показује и образац истинског односа према ближњем. Митрополит Атанасије Лимасолски, духовни син Светог Пајсија Светогорца нас, поучава какав наш лични став треба да буде према људима других вера, да ли оно што може да нам се чини као „ревновање за веру“ заиста јесте ревност или се нешто друго иза тога крије?
Сви ми за себе кажемо: „ми смо верујући“. Ти који говориш тако, погледај мало боље себе и реци, да ли у теби постоји елемент живе љубави према Богу? Љубав увек налази свој израз у испуњавању воље Вољенога. На питање, да ли имамо љубав према Богу – одговара наш начин живота.
Бог је прописао опширан рецепт против рата. Тај рецепт налази се записан у Старом и Новом завету, но људи га, на жалост, нису примили. Напротив, одбацили су га. Ко је онда крив за рат? Свакако Бог није. Када људи замене Божји закон својим законом, и Божју вољу својом вољом, и Божји разум својим разумом, онда мора доћи до рата.
“Радуј се, пречасни и животворни Крсте Господњи, који прогониш ђаволе силом распетог на теби Господа нашег Исуса Христа, који је сишао у пакао и сатро силу ђаволску, и који нам је даровао Тебе, Крст Свој часни, за прогнање сваког противника.” Ни ђаволи, ни демони, ни било који зли духови не могу да издрже крсни знак. Све зло се распада у прах, топи се као свећа, нестаје попут фатаморгане снагом Часног Крста...
Не свети се; не враћај зло за зло; јер веће је јунаштво отрпети него осветити се. Зато чекај Господа. Твој небески Родитељ је непрестано крај тебе и у своје време видећеш и ти и твој злотвор да Господ све види и памти.
Кад је наш народ рекао: правда држи земљу и градове, као да је рекао: Царство Небеско држи царство земаљско. Правда је једна сила од многих сила Царства Небеснога. Друга сила јесте вера, трећа љубав, четврта истина, пета милост, шеста мудрост, седма чистота, и тако скоро без броја и без краја. Размислите коју од ових сила имате, а коју немате. Пожурите да их све задобијете и тако ћете, наоружани силом небеском, најбоље потврдити и своје родољубље и свој назив православних хришћана.
У данашњем духовно убогаљеном свету влада тешка чамотиња и лењост, при чему је лако убедити готово свакога да је празник „Halloween“ обична, безазлена забава. Али за оне „који имају ухо да чују“, ево шта о њему каже свети наш владика Николај Жички. На крају, једино је Бог судија свим нашим делима, а својим делима служимо или Господу или сотони, јер нико не може два господара служити.
За све постоји почетак, па тако и за грех. Довољно је учинити први корак, а затим, све креће као на тобогану – све брже и брже. Понекад потпуно свесно грешимо „мало“, „умерено“, „пријатно“, а онда се срозавамо у оно што је безгранично страшно. Али, Господ нас је створио као слободне и зато имамо права да радимо шта год пожелимо, укључујући и да грешимо. И ево шта је чудно! – управо ово право најчешће користимо.
Две заповести које Христос предаје човеку, вертикала и хоризонтала постојања свакога од нас, јесу – љубав према Богу и ближњем. У тој заповести је и Суд свакоме човеку јер меру те љубави имамо опипљиву само у мери у којој опраштамо. Управо је то мера Божијег опраштања нама.
Многи православни верници имају став да је Богу угодан само покајни плач због грехова које су учинили, док су смех и забава зло. Они сматрају да су „људи који се смеју неозбиљни, не кају се за своје грехе, да ће ако се сада смеју, онда плакати касније“. Да ли је то заиста тако?
Веома су сложени односи међу људима и крећу се у најширем пречнику од љубави и спремности да се живот да за ближњег, па до убилачке мржње. А свему томе је корен у помислима које покрећемо према другима, али и у њиховом односу према нама. Хришћански одговор је да треба увек и на сваком месту да видимо Бога.
„Шта је теби до мене, Исусе сине Бога вишњега? Заклињем те Богом, не мучи ме“ (Мк. 5: 7) – клицао је Господу Гадаринац кога је обузела нечиста сила. Тај јецај данас добија све више на снази. Хришћанство је за свет, кога дух антихриста све више прожима, постало трн у оку. Ипак, реч Божија и даље греје и пече, смирује али и разгневљује. Свет остаје подељен и нека нам Бог да милости да будемо на правој страни.
Постоји у нашој навици веома негативна појава која нагрђује хришћански лик у нама и доводи у озбиљну сумњу то да смо хришћани. Како је могуће да појединци виде Бога само онда кад се другима догоди нешто лоше, посебно ако тог другог доживљавају у негативном контексту?
Христос никога не пита о његовој националности, погледима и образовању, не тражи да се чита Символ вере. Он не говори: "Наследићете Царство зато што сте веровали у Бога, подржавали црквене каноне, читали установљене молитве и постили по правилу..." А ко је онда наследник?
Ако мислите да ваше молитве нису услишене, кажите: Господе, научи нас да се молимо - и добићете одговор који су небројени људи добили пре вас. Тада ће ваша душа у молитви почети да гори тихим и чистим пламеном. Да гори, али да не сагорева. Да кипи, али да не искипи. Да се излива, али да се никада не испразни.