Онај који поседује смирење, подражава Самом Христу. Такав човек никада не губи стрпљење, никога не осуђује, нити се преузноси. Никада не жели власт, избегава људску славу. Без обзира на oколности, никада се не свађа и увек саслуша туђе савете. Без роптања трпи сва понижења. Како доћи до таквог стања?
Протојереј Василије Томић: Реч Божија поставља љубав као врховно мерило у руководству. Да се нико својом влашћу не издваја изван и изнад Цркве; да не узурпира господарство на њиви Божијој, на којој треба да је слуга и сарадник. Зато, прва лекција сваке школе понашања у Цркви била би наука о смирењу.
Молитва је природно човеково служење, јер за време молитве он дела у складу са првосазданим Адамом. Потпуно је природно да се човек обраћа Богу и да буде у заједници са Њим. Ипак, после пада, човеков ум се одвојио од Бога и окренуо чулним стварима, па су му зато сада потребни посебни услови за молитву. Неопходно је посебно духовно делање.
Људи су сложени, али нису сложени зато што се састоје од тела и душе и због тога што имају пуно органа, већ зато што имају пуно потреба. Али, Бог је једноставан. Он није једноставан на начин како неки филозофи сматрају да је Он чиста енергија. Бог је једноставан јер Њему ништа није потребно, односно Он све има и није му потребно да ишта стиче.
Наш однос са Богом је жив. Волимо се и свађамо, налазимо Га и губимо, пушта нас да одемо и поново нас окупља. Али свакако је увек са нама, нарочито када то не осећамо.
Почео је Госпојински пост. О најуобичајенијим грешкама, и о томе како их избећи, говори старешина Петропавловског храма у Саратову, игуман Нектарије (Морозов).
Пост као привремено или трајно одрицање од неких јела и уздржавање од извесних навика присутан је, у разним облицима, у свим религијама и кроз целу историју човечанства, од праисторије до данас. Најчешће је то био израз кајања и туге, или покушај прочишћења и постизања вишег духовног нивоа ради умилостивљења Творца, а не ретко је пост био саставни део припреме за неке религиозне обреде и ритуале. Но, нас занима хришћански пост и његова примена, потреба и смисао.
Многе хришћанске деноминације и секте користе Библију да докажу исправност свог учења. Како схватити које је тумачење тачно? Кроз историју, од 1. до 21. века, једино Православна Црква носи непромењено сведочанство о Христу, израженом у Светом писму. "Ја сам с вама у све дане до свршетка века" - рекао је Христос првим члановима Цркве коју је Он основао. Ове речи се не могу приписати ниједној од секташких група које су настале много година касније. Постоји само једна заједница у којој ове речи још увек живе и увек ће живети - а то је Православна Црква.
Преподобни Порфирије Кавсокаливит: Да би се деца ослободила разних унутрашњих проблема, нису довољни савети, принуда, логика и претње. Од свега тога бива, у ствари, још горе. Светост родитеља ослобађа децу од проблема. Постаните свети, па нећете имати никакав проблем са својом децом.
Јавно исповедање вере у Христа Богочовека носило је велике ризике кроз сву историју Цркве Христове. Особито у нехришћанском окружењу које је обично било екстремно непријатељски настројено према Хришћанима. Али, како данас објаснити стид, зазор и прикривање своје припадности Цркви? Шта је то са нама хришћанима па се стидимо да Христа јавно признамо пред људима?
Вама говорим, православним српским родитељима: благодарите Богу који вам је дао децу. Јер вам је он дао најбољи дар који може дати онима који су се венчали. Не будите међу проклетима који одбијају тај дар Божији, него будите међу благословеним који примају тај дар са благодарношћу Богу.
У данашњем човеку постоји дубок јаз између две реалности: хладноће савременог света, обележеног индивидуализмом и себичношћу, и топлине Божије љубави, која нас позива на служење и жртвовање. Због тога заборављамо на упутства Богом просветљеног апостола Павла: „Носите бремена једни другима (Гал. 6, 2).” И „кад год покријемо грех нашег брата, Бог ће покрити наш; кад год кажемо људима о кривици нашег брата, Бог ће учинити исто и за нашу“ (авва Пимен).
Хришћанину је веома тешко да одржи висину свога духовног идеала, јер је он обавезан да воли своје непријатеље, да носи свој крст, да се херојски супротстави искушењима света, што није дужан да чини ни верујући Јеврејин, ни муслиман, нити атеиста. Хришћанство усмерава наш живот линијом највећег самопрегора, јер живот хришћанина и није ништа друго до самораспеће.
Икона је јављање Царства Христовог, јављање преображене, обожене твари, самог преображеног човечанства, које је својом личношћу јавио Христос. Због тога су најдревније иконе Цркве биле иконе Спаситеља, Који је сишао са неба и Који се очовечио ради нашега искупљења. У будућем веку верни ће угледати Бога лицем у лице, а икона је само почетак тог созерцавања.
Умемо ли да ослушнемо глас тих и благ са Хорива, или нас заглушује све јача вика савремених валових пророка? (а може и овако - шта је теже: литијум, јаловина, душа, или олимпијски ударац у боксу у полутешкој категорији?)
Миомирис чак и најмириснијег тамјана не можемо осетити у храму док је он у кутији. Тек када га поставимо на ужарени угаљ и када се тамјан истопи, тада мирис испуњава наш храм. Али, ако је угaљ хладан, ништа се неће догодити. Ово је пример и, уједно, суштина духовног живота: ако желимо божанског мириса, морамо се и сами разгорети и проћи кроз искуство бола.
Питање зашто нас Бог воли - лично и понаособ - је уобичајено. Окружени условном љубављу ограниченог човечанства, не можемо лако да то схватимо. Знамо своје грехе. Знамо да је Бог савршен и безгрешан. И знамо да ми нисмо. Зашто би Бог, који је бесконачан и свет, волео нас, који смо ограничени и грешни? Па ипак, велика истина Јеванђеља је да Он то чини! Свето писмо нас увек изнова подсећа на Божју љубав према нама.
Ради свој посао пажљиво и марљиво, постојано и без журбе, као Божије дело, и твоје ће мисли бити у Њему. Управљај по својој савести са свом ревношћу и пажњом. Избегавај многобрижност која срцу не дозвољава да нађе мир јер многобрижљивост је болест палог човека, који покушава да сам уобличи своју судбину. Не бацај се неумерено на посао, будући да је добро и корисно само оно што се чини са мером и по реду.
Љубав према себи се још назива и: самоприхватање (прихватање себе). Што се боље човек односи према себи, то се боље односи према другим људима. Што више човек прихвата самога себе, то лакше прихвата и друге људе и лакше му је да се усредсреди на њих. Међутим, шта нас то чини људима који не воле себе?
Колико људи тврди да су верници, а немају никакав осећај за Лепоту и Доброту! У њиховим душама је грех и гнев, и потпуно су равнодушни према Истини. А у вери, најважнија је љубав према Богу, а ови кротки, безазлени и ненаметљиви воле Бога јер воле Лепоту, Доброту и Истину – а све су то атрибути Божанства.