Не бој се, него веруј: Божји суд као радосна вест
Божји суд није претња, већ обећање да ће љубав и истина имати последњу реч. Уместо страха, у њему је скривена радост сусрета са Оним чији је лик утиснут у човека. Савест и реч Божја биће сведоци, али судија је Онај који је дошао не да осуди, него да спасе. То је тренутак када светлост коначно побеђује таму, а човек улази у пуноћу живота.
„Верујем у Бога...“ – Једино Име
Више од две хиљаде година Лик Христов остаје жив. Љубав и вера у Њега откривају истину која пролази кроз векове, носи радост и мир који превазилазе све земаљске радости и патње, и светлост Његове љубави обасјава најтамније срце. Вера у Христа је живо искуство, непрестано присутан мост између човека и Бога.
Икона уцртана у камену
Најпоштованије иконе у Православљу имају дугу историју, понекад и од више векова. За разлику од њих, икона „убијених беба у материци“ настала је недавно, али је њена појава праћена необичним догађајима. Све је почело једним цртежом на камену крај реке, где су се указали ликови Богородице, Христа и анђела са дететом. Када је икона по благослову осликана и постављена у храм, верници су постали сведоци потресних знакова који су многе довели до покајања.
Од подвига до клика: како се ослободити дигиталних окова
Да ли ми владамо телефоном, или он влада нама? У свету где дигиталне поруке и бескрајне информације привлаче пажњу, мислимо да носимо свет, а заправо губимо себе – и оне око нас. Само када саберемо и очистимо своју душу, наше присуство постаје истинска сила која обнавља и нас и ближње које смо изгубили у виртуелном свету.
Духови и лутајуће душе
Положај душа упокојених, њихово кретање по исходу из тела као и каснији статус, теме су које су људе заокупљале од искони. Много је различитих тумачења изношено кроз историју човечанства али је за нас, православне хришћане, истина оно што је нам је Христос открио у јеванђељским казивањима. Истина, Он је саопштавао кроз приче, али су Његови апостоли, пре свих апостол Павле, и касније свети Оци Цркве, тумачили и објављивали истине које су кроз Његова уста силазила на род људски.
Зашто су иконе Богородице чудесне
Савремени радознали ум проверава свако чудо. Чудесне иконе, кажете? Икона проплакала? Како можемо да верујемо у чуда ово време нанотехнологије и глобалне дигитализације? Ово су речи које долазе из незнања, каже Eпископ oбуховски Јона. На примеру светогорских монаха, он објашњава зашто чуда повезана са Богородицом не изазивају недоумице код верујућих људи.
Чудо након славе Тавора: исцељење дечака од злог духа
Дан након што се Христос на Тавору јавио у слави Своје божанске светлости, пред Њим је стајало дете у мраку страдања, помрачено дејством злог духа. Ни апостоли нису могли да му помогну, јер је сила зла надвладала сваку људску снагу. Али из очаја једног оца родила се вера, а из вере чудо: Христос је једном речју ослободио дечака и показао да је победа над демонима могућа само вером, молитвом и постом.
Светлост Тавора и тама света
Господ Исус Христос дошао је на земљу не да живи у слави овога света, већ да са нама понесе сву тежину палог живота. Ипак, у Његовом животу засијала је светлост која није била од овога света – божанска светлост Тавора, светлост Самога Бога. Та светлост је позив свакоме од нас: да се преобразимо, да наша дела сведоче о Богу, а не да нас гордост и лицемерје заклањају од Њега. Јер преображење није само историјски догађај – већ трајан позив и задатак сваког хришћанина.
Највећи непријатељи Цркве нису грешници
Највећи непријатељи Цркве нису грешници, већ „религиозни људи“. Један монах са Свете Горе је у шали приметио: „Господе, спаси нас од побожних“, а митрополит Атанасије сведочи да иза те шале стоји дубока истина: лажна побожност претвара човека у лицемера и фарисеја, који мисли да је близу Богу, а заправо је далеко од Њега. Само љубав према Христу – жива, горућа, лична – спасава човека, а све друго остаје празна форма која води у осуду и погибао.
Случајности, судбина и Божји промисао: Православна перспектива
У Православном предању не постоје бесмислене случајности нити неумољива судбина која укида људску слободу. Сваки догађај, радостан или тежак, налази своје место у оквиру Божјег промисла, који делује ради добра и спасења. Човеку је дат дар слободне воље да својим изборима сарађује са тим промислом, а Бог, у својој љубави, и погрешне кораке може преобратити у путоказ ка добру. Ова истина доноси мир и смисао у сусрету са свим околностима живота.
„Иде Стефан и бије нас“: Зашто се демони и данас боје Првомученика
Пренос моштију Светог првомученика Стефана није само спомен на историјски догађај, већ живо сведочанство да је смрт за Христа – семе живота. Његове мошти, као сасуд Светог Духа, и данас сведоче о љубави која побеђује смрт и сили која прогони демоне. То је прича о вери која нас учи да праштамо и гледамо у небо, чак и када на нас пада камење.
Светлост која побеђује страх: празник Часнога Крста
Часни Крст Христов није затворен у храму – он припада целом граду, целом народу, целом свету. Изношење Крста пада на први дан Успенског поста и представља древни обред који носи чудо светлости, симбол победе вере и духовне снаге. Празник подсећа на значај благослова у свакодневном животу и ставља Крст као путоказ ка смирењу, утехи и заједништву.
Постом до Успења: Госпојински пост као пут ка радости
Госпојински пост, који сутра почиње, представља време дубоког духовног преображаја и уједињења душе и тела кроз молитву и уздржање. Он није само уздржавање од хране, већ позив на искрено покајање и трајну промену срца. У срцу поста налази се радост Успења Пресвете Богородице, која нас учи смирењу, љубави и предању Божијој вољи.
Дубока тама заблуда: Опасности магије и истински пут ка светлости
Духовна глад човека често га води путем магије и окултизма, али тај пут увек завршава у дубљој тами и удаљавању од Бога. Истина о магији открива се као опасна обмана која не познаје „белу“ или „црну“ боју, већ је свака врста исто зло. Једина истинска заштита и исцељење налази се у повратку Христу и животу у вери, молитви и заједници Цркве. Само тако се може пронаћи мир и светлост која разбија таму заблуда.
Када човек каже: „Бога нема“ – шта је у срцу иза тих речи?
Постоје дубоки разлози који стоје иза тврдог одбацивања вере, често скривени у најунутрашњијим ранама и страху. Противљење Богу није увек само интелектуални став, већ и одбрана повређеног срца које тражи заштиту. Упркос томе, светлост истине и љубав имају снагу да пробуде и најзатворенија срца, нудећи наду и могућност за унутрашњу обнову.
Христос у нама – и међу нама
Истинска вера није индивидуално осећање, него заједничко стајање пред лицем Божијим. Христос не пребива само у тишини срца, него и у заједници оних који се сабирају у Његово име. Црква је место сусрета, исцељења и преображења – духовни простор у коме човек добија снагу да понесе свој крст. Без Цркве, живот постаје расплинута потрага за смислом који се стално измиче.
Лекар љубави: Свети Пантелејмон у времену бола и надања
Данас се обележава спомен Светог великомученика и исцелитеља Пантелејмона, чија љубав и вера и даље прожимају животе многих. Његова жртва и милосрђе показују како истинско исцељење превазилази границе физичког и дира у дубину душе. Његов пример остаје вечити подстрек да љубав буде најмоћнији лек у временима бола и наде.
Невидљиви путокази: Како нас Бог води и кад то не видимо
Понекад нам живот изгледа као лавиринт без мапе, али постоји Творац који води сваку душу – чак и онда када Га не чујемо. Божји промисао није увек разумљив, али је увек присутан, тих и делотворан. Постоји невидљиви поредак иза наших случајности, и у њему – љубав која не одустаје од човека. У свету препуном питања, Божја воља остаје једини сигуран путоказ.
Зашто патња испуњава свет?
Патња је неизбежан део људског искуства, али њен смисао прелази само уобичајено разумевање бола. Људска слобода и грех довели су до дубоког повезивања свих нас у један организам, где патња једног утиче на све. Бог, који је дошао на свет и поднео најтежу муку, учи да у патњи постоји могућност спасења и истинске љубави. У томе лежи дубока тајна живота и истинска снага наде.
Свети мученици Пребиловачки: Светлост вере у бездану мржње
Постоји светлост која је засијала у бездану мржње 1941. године – светлост вере Светих пребиловачких Мученика који нису одступили од свог имена, свог порекла и вере. Данас се сећамо да њихова жртва није само трагедија прошлости, већ живи пример духовне храбрости и верности Христу. Храм Васкрсења у Пребиловцима постао је симбол наде где тишина звона говори о неизмерној љубави и вечном животу. У тој судбини крије се вечито питање: да ли ћемо радије бити прихваћени или спасени?