У ери политизације друштвеног живота у којем политика има одлучујућу реч и којем је политички процес једини начин да се могу исказати ставови, врло је значајно питање односа и места Цркве у оваквом окружењу. Поготову је занимљив однос свештеника према политичком животу.
Тема новца је тешка тема. Иако он више није само метал, већ чешће папир, а понекад и нешто виртуелно, што уз помоћ картице делује у свету, његова тежина се није смањила.
У текстовима Светога Писма, као и у богослужбеним текстовима наше свете Цркве, човечанство се назива још и виноград “који насади десница” Господња. Ако смо ми виноград који је засађен десницом Вишњег, онда Он од нас очекује плодове. Зато је мудрост у томе да схватимо за шта нас Бог позива и који су то плодови које од нас очекује.
Од много страхова са којима се сусрећемо свакодневно, страх од смрти свакако оставља најјачи утисак на човека. Отуда, неретко, и наше интересовање и питање: када ће се то десити? Међутим, постоји још једно питање на које је одговор сложенији: како искористити време за које знамо колико нам још преостаје до смрти?
Штрајкови и побуне просветних радника неки виде као остварење демократских права док их други доживљавају као велику срамоту и понижавање узвишене учитељске слубе. Док први у учитељима и просветним радницима виде само професионалне преносиоце знања, други у њима виде људе који осим знања на младе генерације преносе и основне вредности живота.
Концепт људских права и слобода постао је, како ствари стоје на глобалном плану, коцепт поробљавања човека и разарања свих Богом устројених моралних начела живљења. Фронтални напад на све што је у човеку и људском друштву природно има за циљ разарање самог човечанства. Један од најочигледнијих примера, али и средство, јесте хомосексуализација цивилизације.
Колико смо пута стисли зубе видевши владику или свештеника у скупоценом аутомобилу? Колико смо пута за раскош у цркви помислили да је сувишан и непотребан? Иако нам се учини да су нам та осећања од састрадавања са сиромашнима, размислимо да ли им корен није у нечем другом. Колико, у том тренутку, наше мисли личе на мисли Јудине?
Данас многи одмахују руком када им говоримо о догађају васкрсења Лазаревог. Кажу да могу да прихвате бесмртност душе, али васкрсење тела тешко. Ипак, ма колико то нама можда изгледало чудно, али савремени човек би заправо лакше требало да поверује у васкрсење него што је то случај са нашим прецима.
Деца на богослужењима – „биљке у саксији“ или словесни хришћани...
Недавно објављено писмо групе руских режисера и глумаца које су упутили властима са предлогом да се дозволе псовке у филмовима, изазвало нарочиту реакцију православне јавности, будући да његови аутори сматрају себе верујућим људима. Познати православни песник и публициста, јеромонах Роман (Матјушин) написао је одговор филмским и позоришним посленицима.
Манастир Светог Христифора, вековима зарастао у шикару, поново је светиња у Мислођину покрај Обреновца. Мати Јустина стигла је из Канаде, три и по године сакупљала папире, а за четири месеца сазидала цркву.
Кашњење на почетак службе Божије постало је правило у нашем народу. Као да је небитно да ли смо присутни од почетка или смо на Литургију стигли пред сами њен крај. А и не пада нам на памет да Литургија започиње онога тренутка када смо отворили очи у недељно јутро и помислили на свети храм...
Родитељи често греше у ономе што се тиче њихове деце, као уосталом и деца. Деца не слушају родитеље и зато им све иде лоше. Родитељи су дужни да уче децу доброме и да им отварају очи онда када ће нешто што деца желе сада у будућности бити лоше.
У Првој посланици Коринћанима 5:1–5 апостол Павле упозорава црквену заједницу у Коринту на недопустив случај блуда у њој: један члан заједнице има жену свога оца. Он позива заједницу да се преступник преда „сатани на пропаст тела да би се дух спасао у дан Господа Исуса“ (1Кор 5,5). Како разумети ове апостолове речи?
Политика је прљава ствар, а Црква треба да буде чиста. Ова наивна и наоко добронамерна констатација испуњена је отровом. Њен прави смисао је у протеривању Цркве из учешћа у друштвеним процесима, одузимању права Цркви да утиче на живот и маргинализацију свега онога што она има да понуди друштву.
Према учењу наше Цркве, човек је склон болестима. Није онакав каквим га је првобитно створио Бог. Оци кажу да је узрок болести код људи њихова удаљеност од Творца, а последица тога је присуство и утврђеност гордости.
Потребно је знати да ће те јаке помисли и телесна искушења нападати да би ти испрљали тело и душу. Да би победио ову страст, потребно је систематски избегавати световна дружења. Не смемо заборавити да по природи имамо чежњу за рађање деце која нараста при неопрезном понашању према женама.
Кампањски стил живота, тако типичан за данашњег човека, није никаква реткост ни код људи који припадају Цркви и живе у њој активним животом. У свести многих пост се претвара у неку врсту подвижничке кампање док остало време припада старим навикама и немару.
Постоји међу црквеним људима веома раширено схватање да је Црква нашто крхко и слабо и да није у стању да се заштити од напада и свакојаких непријатељских утицаја. Зато се стварају групе које фанатично покушавају да очувају оно што постоји, називајући то очувањем чистоте православља.
Некада, у време комунизма, при сусрету са свештеником хватали смо се за дугмиће предајући једни другима “попа баксуза”. Данас очекујемо да га видимо у луксузним колима, чак и да их нема, јер су наше унутрашње очи навикле на то да свештеници не знају шта ће са парама.