Жене далеко брже него мушкарци прихватају учење нашег Господа; у њихово срце вера се укорењује далеко лакше. Зато је трећа недеља по Васкрсу посвећена је успомени на жене мироносице, које су окруживале Исуса Христа за време Његовог земаљског живота и нису оставиле свог Учитеља ни после смрти.
Хиљаде хришћанских уметника, сликара, вајара, кроз 19 векова трудили су се да нам представе лик Христов. На основу Његове моралне лепоте уметници су стварали маштом и Његов спољашњи лик. А кад је реч, не о спољашњој но унутрашњој моралној лепоти Христовој, ту се мрзне и језик људски и кичица уметника. Јер морална лепота Христова је потпуно натприродна и натчовечанска и не подаје се ни било каквом упоређивању или опису.
Шта имамо да сумњамо више, браћо? Сведочанство ово јасније је од летњега поднева и тврђе од дијаманта и драгоценије од свих блага овога света; а то је да они који се удостоје онога света и васкрсења више не могу умрети, него су бесмртни као ангели Божји.
Главна одбрана од враџбина је вера у Бога, који нам каже: "По вери вашој нека вам буде". Ако особа верује у враџбине и плаши се тога, онда ће таква његова вера сигурно добити потврду, писао је монах Макарије Оптински. Човек ће поверовати да му је врач послао болест, почеће да брине и – разболеће се. За правог хришћанина клевете и зле радње нису страшне, јер Бог не даје моћ врачарима.
Посетиоци из Русије, који су посетили манастир Светог Прохора Пчињског на југу Србије, били су запањени када су видели икону руског светитеља обученог у српску војничку униформу. Гледају икону и виде грб на униформи који није руски, већ српски. Узимају лупу и читају натпис: „Свети Јован Руски исповедник. Помоћник српског народа“. Шта ова необична икона значи и како је Свети Јован Рус повезан са Србијом?
Шта су мисли? Да ли су мисли део нас самих, део нашег размишљања и како се оне јављају у нашем свакодневном животу? Како оне настају, како да их препознајемо и управљамо њима и како да се боримо против њих? Ово су нека питања на које одговоре нуди старац Јефрем, игуман манастира Ватопеда на Светој Гори Атонској.
Ова мало позната прича говори о старцу Гаврилу, чија је непоколебљива вера била стављена на пробу у затвору КГБ-а. Након бруталног мучења, војници су му наредили да скине са себе напрсни крст, симбол његове вере. Али Гаврило је био непоколебљив. "Нећу да скинем крст", одговорио је. "Ако можете, скините га сами." Очајни, војници су покушали да му се приближе, али невидљива сила их је у томе спречавала. Нису могли ни да се покрену. Поражени, вратили су га у ћелију, остављајући га са његовим крстом.
Када дајемо, не губимо, јер сваки дар, сваки саосећајан гест је улагање у вечност, благодат коју ћемо понети са собом када напустимо овај свет. Искористимо овај живот да будемо милосрдни и не дозволимо да нам други одузму ову драгоцену прилику, тако што ће они то чинити уместо нас. Нека наше доброчинство буде као светла звезда, која ће обасјавати и наш пут ка вечном спасењу.
У бескрајном пространству небеском, када се прошапће Име Господа Свевишњег, Небеса се умирују, звезде се разбукте, а анђелски хор отпочиње са химном: "Свјат, Свјат, Свјат Господ Саваот!" Светитељи и праведници падају ничице, обузети страхопоштовањем. Али шта је са нама, смртним људима? Да ли се и ми односимо са једнаком преданошћу и поштовањем према овом светом Имену?
Стигавши у Владимирску Саборну цркву у изградњи, застали смо код улазних врата, разговарајући о недавно омалтерисаним зидовима, као и о фрескама које би требало да се осликају у храму. Тада смо угледали чудо: на олтарском зиду видели смо слику Богородице са Богомладенцем, што је јасно показивало где Мајка Божија жели да се у будућој цркви ослика фреска посвећена њој и њеном Сину...
Светог Василија је у нашој Српској Цркви Господ одредио за посебну мисију, за помоћника и исцелитеља свих невољних и болних, који са чврстом вером и љубављу долазе и приступају му као великом чудотворцу и Божијем угоднику. И данас је острошка испосница, у којој се подвизавао Свети Василије и у којој почивају његове свете мошти, својеврсна Витезда, бања исцељења, у којој многи: болесни, хроми, сухи, згрчени и умоболни налазе милост Божију и одакле својим домовима одлазе здрави и душом и телом.
Дођосмо у црквицу где су мошти Светог Василија... А онда, клецнуле ми ноге као да ме је неко ударио иза колена и ја падох на колена и стадох плакати тако горко како, чини ми се, никада нисам у животу. Два пуна сата сам плакао у манастиру, где год да сам главу наслонио: мени, мушкарцу, плаче се неиздрживо јако. И онда се сетих речи оца Јоила док смо се путем пењали горе: „Ви не знате да је сваки камен овдје - Божански камен!“
Кажу: Васкрсење Христово је измишљотина, јер мртви не васкрсавају. Да, али само ако нема Бога. Међутим, ако Бога има, онда и смрт мора бити побеђена, јер Бог није Бог распада и смрти. Но, они настављају: али Бога нема, јер Га нико није никада видео. Али, шта значи онда – питамо их ми – све то искуство милиона људи који радосно тврде да су видели Бога, али не физичким, већ унутарњим, дубљим и поузданијим видом?
Да ли сте се икада запитали шта се крије иза пољупца руке свештенику у Православном хришћанству? Овај древни обичај, који је издржао тест времена, далеко је од обичног геста учтивости. У њему се крије дубока духовна симболика, која спаја вернике са њиховом вером и са божанским. Шта овај пољубац говори о природи вере и о улози свештеника у православном хришћанству?
У пасхалне дане живот је испуњен радошћу, а и остала Божија створења, животиње и птице, славе Господа ових дана! Ова прича се одиграла током васкршње литије, када се једна рода прикључила у поворци са верницима и била са њима током целог пута - скоро дванаест километара. На крају литије, пре градог, необични „ходочасник“ је отишао право до иконе Богородице, поклонила се пред њом и, према речима очевидаца, са поштовањем дотакла високопоштовану икону кљуном!
Свако сматра да је његов проблем највећи. Престани да стално будеш незадовољан, престани да се жалиш да преживљаваш „неправду“. Знаш ли колико људи тренутно страда, баш овог момента? Зато, реци бар једном: Хвала!
Господе, пред свим непредвидивим случајима не допусти ми да заборавим да је све од Тебе и дај ми снаге да издржим бриге дана који је преда мном и научи ме да се молим, верујем, надам, трпим, опраштам и волим - oво је сада свакодневна молитва жене којој је једна нафора променила живот...
Већина модерних хришћана једноставно не верује да натрприродни свет има било каквог утицаја на наш свакодневни живот. Знају за анђеле и да их има много, али сматрају да они не живе овде, већ у некој далекој земљи која се зове “Небо” и интервенишу само у изузетним приликама. Али Библија каже другачије!
Отац Рафаило (Бољевић): Уколико вјерујете - приступајте Светом Причешћу! И радујте се! Ако не вјерујете - покајте се, неки неисповјеђен гријех и даље живи у вама. И Дух Свети не дјелује и очи не отвара, те не видимо и не вјерујемо. И као дар покајнику, даће се да прогледа. Да оживи, да васкрсне, да види Васкрслога Христа. Јер, онај који је видио Васкрслога Христа у Цркви у Тајни Причешћа, он је сам васкрсао. Тај више не може да умре!
Мученици су радо ишли на муке, чак и мала деца. Ко се не боји лава и џелата са секиром? Али, они нису гледали лава или џелата, већ Христа, Који се налазио иза лава или џелата и – нису се плашили. Сваки човек кад му је тешко треба да стави Христа као противтежу. Онда ће, као што је у Старом Завету Мојсије горку воду претворио у слатку, и вода искушења добити сласт, ако у њу ставиш Христа, ако Га се сетиш и ако Га ставиш испред себе.