Онај који почне да проучава грешне страсти, откриће да је по светим оцима прождрљивост на првом месту: „Ко контролише апетит, сузбија страсти; ко је њиме обузет, подстиче похоту“. Зато, чин самоспознаје почиње управо способношћу да се одређеним намирницама каже: „не“.
Ако Господ дозволи на човека патњу или крст, то је да би схватио сопствену слабост, да би га научио да се никада не узда у себе или да излечи његову душу... Благословен, стоструко блажен, онај коме Господ даје да носи унутрашње крстове јер су истинско исцељење душе, посебна благодат Божија, и показују бригу Његову за наше спасење.
Од праскозорја хришћанства, питање сложеног односа између Божје милости и слободе људске воље заокупља умове и срца верника. Кроз векове су се теолози, монаси и обични људи борили да разумеју како се ови концепти испреплићу и допуњују. Да ли Бог, у свом бескрајном милосрђу, Спаситељску милост спушта у наша срца, ослобађајући нас од терета греха? Или је можда на нама, слободним бићима, да се активно трудимо и допринесемо сопственом спасењу?
Прича о жени која је изгубила слух и тек после дуго времена и бројних молитви, док је била у храму на Васкршњој Литургији, слух јој се вратио, и то баш у тренутку када је хор запевао: „Христос вакрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и мртвима у гробовима живот дарова!“
Велика је моћ сваке искрене молитве. Њом се чуда дешавају и болести исцељују. Али постоји изузетно силна и кратка молитва: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.“ Кнез таме, који наизглед има моћ над целим светом, немоћан је пред онима који призивају име Васкрслог Спаситеља света – Исуса Христа.
Почетници у црквеном животу често се фокусирају на телесни аспект поста, док искуснији верници теже духовном преображају (смирење, молитва, зближавање са Богом) који овај свети период доноси. Уздржавање од хране је само средство за подстицање тих промена. Стога је важно одабрати реалан и остварив подвиг у оквиру посних правила.
Од свих химни и молитава за време поста, једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста. Предање је приписује једном од великих учитеља духовног живота – Светом Јефрему Сирину. Ово је молитва против духова лењости, чамотиње, пожуде и празнословља, то јест “четири јахача апокалипсе” који галопирају ка души православног хришћанина, погубљујући је за вечни живот.
Хришћански пост је дело духовног оптимизма. То значи: бити задовољан малим, а свако добро које долази од овога света је увек - мало. Међутим, ми, Христијани, већ смо се на Крштењу одрекли овога света и свих трулежних добара његових. Ми смо гладни једино љубави Божије и ми знамо, од Христа Бога, да је само Бог богат и да је богат само онај човек који има Бога у себи, после причешћа.
Многе су ситуације у којима човек и поред исповести, проводи године прогоњен сенком прошлости, осећајући кајање због почињеног греха, плачући ноћима и себе доводећи до очаја. Ако не научимо себи да опростимо на хришћански начин, како ћемо моћи истински да опростимо другима? Јер ниједан грех није кобан док у души гори искра покајања и наде у бескрајну милост Божију.
Једни се односе према Великом посту са поштовањем, али сами не посте. Други мисле да је то тежак терет, а има и оних који сматрају да је то чисто назадњаштво за верске фанатике. "Ако Бог постоји, шта Њега брига шта ја једем: шницлу или кувани кромпир?" Међутим, све се то дешава због неразумевања смисла Великог поста.
Господ може једним дахом уста Својих, све наше непријатеље и проблеме, развејати. Није довољно само рећи, jа сам православни хришћанин и то да буде довољно, или мислити, ја сам добар човек, а мислити и радити све наопако. Господ може и од камења да начини православне хришћане.
Kада смо то изгубили милост, а када саосећајност из које се милост рађа? Где је то братољубље о коме слушамо проповеди? Зашто не спроводимо веру у дело уместо што је чинимо мртвим словом на папиру? Брукамо Господа пред лицем незнабожаца!
Да ли ћемо дозволити да постанемо део света у којем влада тиранија мањине угњетавањем целог народа, свет у коме борба за људскост постаје безнадежна, а очај и страх јасна слика мрачне стварности, где породица нестаје, а родитељи се своде на бројеве? Да ли ћемо бити део света у коме се гуши сваки трачак слободе, а говор језиком свог народа строго кажњава? Ова мрачна визија будућности, где су наша вера и идеали згажени, не сме бити наша стварност - поручује се на скупу одржаног у организацији Информативне службе СПЦ и Матице српске.
Овај догађај се збио у водама Саронског залива крајем 20-ог века. Испричала га је једна од најугледнијих ученица Светог Порфирија, која се касније и замонашила.
Данас, у доба свеопште девалвације свега и свачега и речи су постале јефтинe, скоро безначајне. Ради тога се и прибегава заклињању, једној врсти потврде и уверавања да је дата реч истинита и да ће бити тако како је обећано. Иако инструмент потврде и осигурања, заклетва ипак открива палост и раслабљеност наше воље, нашу неутемељеност и лабилност. Као неку врсту нужног зла, прихвата је и Црква, иако у изузетним околностима.
Љубав јесте Истина и истина долази од Љубави и онај који је од Љубави зна Истину и иде ка Истини и разликује истину од лажи, пастира од вука и бежи од вука, као што каже началник саме нам истине – Христос, и препознаје глас свога Пастира. Сведочећи својим животом Христа, сваки хришћанин, заправо, сведочи Истину бивајући једно са Њом.
Постоји само један научник у историји који је био назван био назван „шампион и икона атеизма“. Реч је о др Ентонију Флуу, који је био идол свим светским атеистима, а његове дебате са религиозним научницима биле су омиљени програм атеистима широм света. А онда се за све њих десило нешто неочекивано, шокантно… Пред бројним камерама др Флу је изјавио: „постао сам верник!“
Док сам седео у кафићу са мојим пријатељем, протојерејом Василијем Родосом, пијући шољу кафе уз покоји залогај, приметили смо како је иза мене стао бескућник. Човек се загледао у нашу храну, тако да га је отац Василије питао да ли је гладан. Одговорио је са ентузијастичним ,,да“, и када га је отац питао шта би волео да једе, он је рекао ,,јаја и кобасице“.
Један монах са Свете Горе је у шали приметио: „Господе, спаси нас од побожних...“ Другим речима, људи овог типа само испуњавају своје дужности према Богу, али не покушавају да ступе у било какав однос са Богом, па им Бог ништа не даје. Морам признати – и то говорим из сопственог искуства – да никада нисам видео горе непријатеље Цркве од „религиозних људи“. Њихова „побожност“ је формализам, а плод тога је лицемерје, осуђивање и гордост. Само следећи Христов пример љубави, саосећања, праштања и толеранције можемо постати истински хришћани, а не само „побожни“ људи.
Ко ће одредити нашу судбину на Страшном суду? Да ли ће то бити Бог или ми сами? Испоставља се да ће човек сам себи одредити своје место у вечности, повезујући свој земаљски живот и духовно стање са Богом. Ако је човек целог живота ишао ка Богу, чак и ако је посрнуо и пао, онда ће бити срећан да нађе Оног Кога је тражио. Али, ако није волео ни Бога ни ближње, ако је још на земљи створио свој лични пакао, онда ће и близина ђаволу у вечности постати природни наставак његовог постојања.