Ја сам први пут чуо за оца Јована када ми је било дванаест година, за вријеме свога учења у гимназији. Ја и сви моји другови замишљали смо га некако неземаљским човјеком, окруженим некаквом тајанственошћу, а у народу и новинама говорило се да у сјеверној престоници Русије живи свештеник - чудотворац, око кога се народ масовно сабира, добијајући исцјељења од његове молитве.
На језику комерцијалне рекламе „искушење, страст и саблазан“ су нешто сјајно, док на језику Цркве ове речи имају негативно значење: искушење и страст су повезани са великом штетом за човека, па чак и са његовом духовном смрћу.
Да ли сте ви Христа пустили да уђе у ваш дом и живи са вама заједно? Да ли међу вама живи Његова љубав, Његово стрпљење, Његово милосрђе, опраштање, искреност? Живи ли у вама Његова вера у вечни живот, нада у милост Божију, Његова доброта? Да ли своју децу поред овог трошног хлеба храните и хлебом Вечнога Живота? Да ли ваша деца гледајући у вас, увек виде да у вашој кући присуствује Христос? Ова питања су упућена свакодневно свакоме хришћанском дому, особито данас, када славимо празник Очева.
Ако желиш да имаш користи од почетка нове године, заблагодари Господу што те провео кроз тај годишњи период. Одмери време свога живота и сам себи реци: дани јуре и пролазе, време се навршава, велики део свога пута већ смо прешли, а шта смо урадили? Зар ћемо одавде отићи празни и лишени сваког доброг дела? Суд је пред вратима, а живот незадрживо хрли ка старости...
Свака Нова година изазива еуфорична осећања код највећег броја људи. Еуфорију као одраз нове наде да ће бити боље. Али, остаје загонетка зашто овај празник већина празнује са таквим весељем када знамо да смо се сви са одласком старе године још ближи највећој жалости - смрти.
Веома је важно изградити систем приоритета у свом животу. Када нешто ставимо у средиште свог живота, тежимо да у томе успемо и за то увек налазимо времена. Тако је и са вером. Када бисмо схватили да на исти начин може бити тешко да функционише душа која је изгубила вештину молитве, онда би смо увек имали 20 минута за јутарња и вечерња правила. Човек не може успети као хришћанин игноришући искуство Цркве и заповести Христове.
Без обзира како свијет живи, свијет је, браћо и сестре, мртав. У свијету важе други закони. Хоћемо ли ми ђавола да слушамо, са свим његовим медијумима, а има их много? Данас је ђаво заузео готово све позиције, и сви говоре у његово име. А у православној Цркви нећеш како ти хоћеш, него како је Бог заповедио, ако хоћеш за њим да идеш! Ако нећеш, слободан си, узми пиштољ, стави цјев у уста, и слободно повуци обарач, убиј се одмах, или се убијај годинама: кроз наркотике, кроз магију, кроз блуд, кроз јефтин и површан начин живота, кроз светски начин живота...
Свети синод Руске Православне Цркве усвојио је јуче документ „О неповредивости људског живота од тренутка зачећа“, који даје јасно објашњење става РПЦ о почетку људског живота. „Црква сведочи да људски живот почиње од тренутка зачећа и да, дакле, човек који је већ у материци има право на живот“ - наглашава се у тексту Светог Синода.
Једном је мој духовни отац, старац Јефрем Аризонски, имао страшну визију, о којој нам је он лично говорио више пута. Описаћу вам то виђење управо онако, како сам чуо од Старца Јефрема.
Господе спаси овај луди, али ипак велики српски народ, који је дао милионе светих, светих краљева, царева, мученика, исповедника, ратника, који је дараовао свет и многим талентованим људима, песницима, књижевницима, научницима, спортистима, уметницима, сачувај Своју Свету Цркву и отвори очи и нашим непријатељима да спознају Истину Твоју, јер не знају шта раде.
Истина, кротост и праведност врлине су које означавају љубав за људски род. Љубав је боголикост јер чини добро свим људима, и благочестивим и неблагочестивим, и добрима и злима, и знанима и незнанима, исто као што и Бог свима чини добро. Они који примише све ово од Христа, постадоше слични Христу обитавајући у блаженству. Онај коме Христос није дошао да буде цар, кроз ове врлине, није христолик, и недостојан је да уђе у Царство Небеско.
“Не пада снег да помори свет него да свака зверка покаже свој траг” сведочи мудра народна изрека. Она, заправо, најсажетије говори о догађајима кроз које се у трену осликава стање једног народа. Управо је ово што нас је задесило ових дана непромашив показатељ где се и ми као православни хришћански народ налазимо у односу на Онога чије име носимо – Христа Спаситеља.
Он је и милостив и силан; и јак и смирен. Његова кротост нас повремено спречава да у Њему видимо Судију. Његова једноставност у први мах разоружава, а касније веома плаши. Он не воли да спознају о Себи шири кроз спољашње ефекте налик на земаљску славу и величину, већ кроз снагу речи и дела, која чине Његове слуге: апостоли, јеванђелисти и праведници.
Ми не идемо у Рај зато што не грешимо. Знајте да је једини безгрешан био Христос и нико други. Не идемо у Рај зато што не чинимо грехе. Док смо живи и док су нам очи отворене, грешимо. Отићи ћемо у Рај, јер се свим силама трудимо да постанемо оно што Христос жели да будемо и овај напор ће нас спасити. Да ли можемо победити искушење греха или не, не зависи од нас, него од Божје благодати.
Оно што привлачи срце, на то се и троши време. Ако је срце окренуто Богу, наћи ће се време за молитву. Ако у њему нема жеље за Богом, неће ни бити времена за разговор са њим. Ако не постоји срдачна жеља за разговор са породицом, неће се наћи време за то. Тако је у свему. Интересантно је како алкохоличари, наркомани, сви који робују некој страсти увек нађу време да тој страсти удовоље.
Причам о овом догађају, не само уз знање и сагласност моје парохијанке, већ на њен захтев: „Нека мој пример помогне људима да схвате шта су „ситнице“ и како „мале“ ствари, неспремност за разговор и опраштање могу да утичу на људске односе, због чега могу и доживотно да се кају“. Дакле, испуњавам њен захтев.
Реч „светац“ обично се повезује са сликом старца, вештог у посту и молитви. Истовремено, данас је тешко замислити светитеља који би јео траву поред дивљих животиња и тако живео годинама. Ипак, такви примери светаца постоје. Због чега су се они подвизавали на такве начине и да ли се то и данас практикује?
Хришћанство никада не противречи животу, него само греху. Сећање на смрт, о коме говоре учитељи Цркве, не противречи животној активности, већ активности греха. Огреховљено осећање заиста мрзи сећање на смрт зато што је и сећање на плату за грех, на крај свих илузија, обмане зла, његових варљивих радости, којима зло саблажњава на земљи људску душу, одвлачећи је од Бога и Његове правде.
Ако си истински хришћанин, онда би требало да знаш следеће: када имаш жалости, знај да те Господ није заборавио и да мисли о теби; и можеш бити сигуран, да ти неће послати више искушења, него што можеш поднети, а да ће заједно са искушењем, послати и олакшање.
Да су одласци код врачарa, гатара, “видовњака”, “исцелитеља” и погађача будућности веома опасни у духовном смислу, јер одрођују човека од Бога и кидају везу са Њим, неспорно је и познато, макар црквеним људима. Али, какве везе одласци код врачара, гатара, спиритиста и окултиста различитих врста имају са психолошким проблемима, то је огромном броју неупућених велика непознаница.