Колико год да нам је тешко, не смемо се предавати безглавом многобрижју. Наша је обавеза да сав наш живот и све наше бриге мисли и осећања предамо нашем Творцу, који има власт и силу да брине о томе. Господ нам је, поред своје Мајке и свих Светих, дао и његове „Елове", божанска светлосна бића, Анђеле, да бдију над нама, и који су неприметно увек око нас.
Бог нас је створио, не само да би смо живели хришћански, већ да никада не можемо да оспоримо чињеницу Ко је наш Творац. И наука потврђује: Крст је у свима нама, хтели ми то или не!
Ако постанемо свесни да је свет око нас, као никада раније у историји Хришћанства, постао наш свестан непријатељ - могуће је за нас да живимо православно. Многи верници сматрају да треба ићи у корак са временом; прилагодити се савременој музици, моди, укусима и целокупном ритму бучног, неотесаног модерног живота. Само особа која има истинско православно схватање света, може да води трезвени и благочестиви живот.
Свакоме човеку је дато да бира пут којим ће у животу ходити. А тих путева није много. Само два. Један је широк и без препрека и њиме се путује брзо; други је тесан и прoблематичан, на моменте трновит и стрм, у сваком случају тежак и болан. Не може се истовремено и једним и дугим. Избор се мора направити.
Хтели ми то или не, дани земаљског живота прохујаће врло брзо. Када будемо умирали, једино за чиме ћемо зажалити је што смо мало волели, што у милости нисмо били дарежљиви како нам је савест налагала. Стога, драги моји, ми једноставно немамо времена и не треба да размишљамо о великим делима, већ о најмањим и на први поглед безначајним. Један једини осмех, добар, љубазан поглед, мала реч охрабрења и утехе - већ је дело пред Господом!
Апостол Павле у својој првој посланици Солуњанима каже: „Радујте се свагда. Молите се без престанка. На свему захваљујте, јер је ово о вама воља Божија у Христу Исусу“). То је оно што Господ жели од нас – да живимо радосно, уз молитву и захвалност свима. И из једног долази друго. Све је међусобно повезано: радост, молитва, благодарење.
Приликом природних катастрофа, олуја, земљотреса, поплава, вулканских ерупција, разних епидемија, страдају подједнако праведни и грешни. Kако и може ли се то објаснити?
Понекад се у животу ''сложе коцкице'', све је у реду и све иде нестварно добро, а онда изненада налети велико искушење, мука или проблем. Од овог дуализма састављен је сваки човечији живот, а Бог је тај који њим савршено управља. Међутим, човек се тешко мири с тим да живот са собом носи и тешкоћу и патњу и тугу, те, да су оне корисне исто колико и радости.
Нема дрвета без гране нити човека без мане – каже стара пословица. Оно што је, пак, карактеристично за огромну већину људи јесте изрицање судова о људима независно од тога имамо ли за то чињенице или не. Међутим, постоји и једно друго, узвишеније сазнање – да је људско биће немерљиво веће од свих његових порока заједно, грехова и недостатака. То је оно што би требало да нам привлачи пажњу.
О. Серафим Роуз: очигледно је сваком Православном Хришћанину, који је свестан шта се око њега дешава данас, да се свет ближи свом крају. Само погледај шта је у новинама, какви се филмови приказују, шта се пушта на ТВ-у, шта је то што људи сматрају забавним, чему се смеју. Затим, ратови и гласине о ратовима, сваки хладнији и суровији него претходни, све ово под сенком незамисливог, свеобухватног нуклеарног рата. Много је касније него што мислимо; Апокалипса је сада. Зато градимо наше Цркве уз помоћ вере, које никаква људска снага и моћ не могу срушити, Цркве којима је темељ Христос... Јер и ти си Петар, и Господ зида Своју Цркву на теби. И ти си камен Његове Цркве коме ништа неће одолети...
На богослужењу православни се често крсте, клањају, чине поклоне; посте, љубе иконе и мошти - и све то странцима изгледа чудно. На њихово питање да сазнају више о Православљу, верници често прибегавају изразима као што су: „Тешко је то објаснити, то се мора живети“, или „Православље је начин живота“. Можда би требало да покушамо да проширимо ову истину.
Тек када постанемо ревносни у испуњавању Христових заповести, посегнемо с љубављу према Господу свим својим срцем, душом и умом, у свако доба и сваког часа, са дубоком свешћу о нашој слабости - тада ће нам свако молитвено правило, чак и најједноставније и најкраће, Божјом милошћу, несумњиво донети духовну корист.
О дивним случајевима брзе помоћи Божије верницима кроз призивање имена Божијег већ је много речено и писано. Као што је у давна времена света Јустина, која је у име Исуса Христа побеђивала демонска лукавства, тако данас верници прву помоћ добијају призивањем имена Господњег. Али једно је када читате житија светих, а сасвим друго је када се нађете у сличној ситуацији.
Човек се састоји из два дела – душе и тела. Ми хранимо своје тело, али душа остаје гладна. Главна храна за душу је Јеванђеље. Не заборављамо да увече напунимо мобилне телефоне, али смо склони да заборавимо нашу душу. Када читамо Јеванђеље, добијамо благодат. Једно поглавље ујутру нас пуни милошћу за цео дан, чинећи га потпуно другачијим.
Када дођу невоље и погоде те као бесне олује, падни на колена и отвори своје срце свом Оцу. Молитва је извор снаге за тешке борбе које водимо сваки дан. После ње видећеш колико ћеш се променити! Видећеш плаво небо и море ће се смирити. Зато ти је веома потребна благодат Божија, коју можеш заслужити само на један начин - молитвом.
Старац Јосиф Исихаста: "Бог вас чује чим Му се обратите. Али, Он не размишља као ви. У великим искушењима Господ вас љуби, Богородица вас љуби, сви Свети вас хвале, а Анђели вам се диве. Дакле, ако желите да окусите љубав Христову, издржите све што дође, сваки тест који Господ стави на вас. Али, када све прође, испунићете се радошћу. То је, уистину, пут и ја, који вам ово пишем, сведочим истину из сопственог искуства."
Када сам чуо ову причу, дотакла ме до дна. Дванаест година уложеног труда, времена, новца и не одустајања упркос томе што ваш рад никоме није потребан осим вама самима, али га и даље обављате. А онда једног дана спасите 81 живот... Фраза „Чини шта мораш“ у Православљу поприма посебно значење и дубину. Ова прича говори о невероватној унутрашњој снази и личном духовном достигнућу једног човека.
Данас празнујемо највећа два јунака у роду људском. Два највећа јунака који су се борили и рвали и победили - кога? Смрт. Кога још? Грех. Кога још? Ђавола, пакао. Да, ми славимо данас та два највећа јунака, Апостолe Петра и Павла.
Милијарде људи су привели Господу свети првоврховни апостоли Петар и Павле својим Посланицама, чија је реч крсна и зато што је у њима слово љубави. Сваки од нас, ма ко он био, дужан је да буде причасником Тајни Христових, Крста и љубави. И само у мери и степену у коме смо овим тајнама причасни, спашавамо се сами и можемо друге приводити Господу.
Скоро да нема човека који није чуо за ону стару добру изреку да је у добру лако добар бити, а да се на муци познају јунаци. Управо свака тешка ситуација или сусрет са, како ми то кажемо, тешким, незгодним људима. и није ништа друго до порука Божија да нам је то прилика да покажемо колико заиста вредимо.