Људи често постављају питање: шта да раде ако су сањали свог упокојеног рођака? Ако сан успављује ваш духовни живот, показујући вам да је ваш упокојени срећан у вечности и да за њега не морате да бринете, дајете милостињу, или да се молите за његов покој, онда је то највероватније сан који долази од злога. Црква учи да нема човека који је живео и није згрешио. Зато, ако сте у сну видели свог мртвог рођака, требало би да то схватите као позив да се молите за његов покој.
Важно да стално имамо на уму да бол или жалост које осећамо данас неће трајати заувек. Све око тебе и у теби тада ће бити другачије него што је данас, јер ти је Бог припремио дарове које данас не можеш ни замислити. Верујеш ли ти у то? Верујеш ли у то да Бог још увек није ставио тачку на твој живот, у то да ће ти Он још много тога дати? Ако дубоко у себи имамо такву веру, наш живот ће бити смислен и испуњен.
Постоји у ово наше безбожно доба једна фраза коју многи људи употребљавају у разговору о Богу и Цркви. Она је попут неке формуле која гласи: „Ја у Бога вјерујем и молим му се. Бог је свуда и на сваком мјесту и не треба мени никаква црква нити попови.“ Особито је то типично за вајне интелектуалце којима ни једна, такозвана институционална, црква није довољна. У свом уображењу и самодовољности и не слуте да су непромашиво погодили промашај.
Постоји огромна разлика између радости у овоме свету и истинске духовне радости. Док светска радост зависи од онога шта нам се дешава, божанска радост је везана са унутрашњим прослављањем Бога, без обзира на спољашње догађаје и околности. Она зависи од наше унутрашњег односа према Христу и Његовим заповестима.
О хришћанском посту су многи говорили, али ипак истичемо оне који су и говорили и живели онако како су учили. Свети Оци Цркве Христове знали су шта је пост и поучавали су мирјане у Цркви о посту. Међу њима: свети Јован Златоусти, Василије Велики, Фотије Цариградски, Јован Лествичник, Марко Подвижник, Нил Синајски, Јован Касијан, Антоније Велики и други.
Данас почиње Петровски пост који траје до празника двојице првоврховних апостола, Петра и Павла, 12. јула.
Проблем наркотика више није пред вратима нашег дома, он је ушао унутар њега. То је превелики проблем. Наркотици не само да убијају човека физички, већ, што је главно, растурају његову душу. Проблем није само у нарко-дилерима или лошем друштву или лакомислености младости. Он је много дубљи, у људској души. Ово је онтолошки проблем.
Нема тог човека, те иконе Божије, који не трага за загрљајем љубави. Не смемо зато никад на основу предрасуда да приступимо ни једном човеку. Ко размишља о себи, својим поступцима, ранама које је својим избором оставио на својој души, тим пре мора да има разумевања за друге људе.
Ево примера шта да чинимо када нам је тешко. Не треба да се затварамо у себе и жалимо се: „како ми је тешко, како сам несрећан... Зашто се на мене све ово свалило?“ Цар Давид је испевао псалам: „Благосиљаћу Господа у свако време“ у најсложенијим моментима свога живота, у смртним опасностима, јер је осетио да му је тада Господ најближи. Тако ћемо и ми знати, да нам се свака невоља даје, да бисмо још више приближили своје срце Богу. Зато нас блажени Августин призива: „ти, који певаш: Благосиљаћу Господа у свако време, благосиљај Га и када ти даје добра, али и када ти их ускраћује. Но, Себе Самог Он ти неће ускратити ако Га будеш благосиљао …“
Без обзира на тренутну ситуацију, Косово и Метохија остаће српски заувек. Да је то воља Божија, сведочи и следеће чудо Светог Јована Руса, ратника и чудотворца, једног од најпоштованијих светитеља у Грчкој, чије се мошти налазе у цркви на Евији, коју је недавно спасао од пожара. Он се приказао грчким верницима у мају 1999, и облачећи униформу српске војске, рекао: „Морам у Србију. Браћа наша тамо су нападнута, само због свог Православља, због своје вере у Сина Божјег. Христос наш тамо опет крвари."
Живот једног хришћанина не сме се свести на угађање правилима, да попут фарисеја пости два пута недељно, даје прилог у храму, исповеда се према рецептима из брошура, слепо извршава наредбе духовника... Вера је нешто сасвим друго, чак супротно од овога. Постављамо ли себи питање: да ли верујемо? И, ако га постављамо, какав одговор дајемо себи?
Од када угледамо светлост дана, нашу душу опседају бриге и не допуштају нам да седимо на једном месту. Не можемо ни са ким да проговоримо како треба, чак ни да једемо на миру. Онда нас, преморене, ноћ обара, али нас у сну поново нападају сновиђењима пуна брига. Та се болест назива многобрижност. Она изједа душу, баш као што рђа изједа гвожђе.
О мртвима мало ко да размишља. А смрт очекује свакога од нас појединачно. Зато, замислимо тескобу без утехе, грижу савести због учињеног зла или, још више, због неучињеног добра. Видимо све а не можемо - ништа. Нема промене. Постоји једино горчина због промашеног и протраћеног живота… Зато треба размишљати о упокојенима, треба се молити за њих, јер, како каже св. Теофан Затворник, њима су наше молитве потребне „као сиромасима парче хлеба и чаша воде“.
Одговор на нашу молитву треба тражити у ситним, свакодневним догађајима, у томе да већ скоро ишчезла храброст оживи топлим пријатељством, да нам племенитост неке непознате душе учини дан светлим и радосним. То је, ето, један од начина на који нам Бог помаже да истрајемо у патњи, да понесемо свој Крст и наставимо кроз живот...
Православна психологија се у раду са депресивношћу ослања управо на ова православна схватања о палој људској природи и о поробљености људске душе греховним страстима. Тугу која није здраво туговање, већ представља страст која прелази у депресивност један светитељ (преподобни Нил Синајски) назвао је „црвом у срцу“. Какав тачан и сликовит израз.
Колико пута је свако од нас имао прилику да чује људе да на неки догађај реагују констатацијом: шта ћеш, воља Божија. Врло често ова фраза се употребљива да би се човек измакао од одговорности, да би се, напросто, утешио... Многи не разликују вољу Божију и Божије допуштење јер – није све воља Божија. Али, шта јесте Његова воља и како је препознати?
У природи човековој је да лако и без размишљања прашта себи, оправдава своје поступке, проналази објашњења и све то како би продужио стање у којем се налази. То снисхођење себи увек се завршава оним познатим – е, од сутра ћу окренути лист. То истезање времена, како ствари стоје, кључни је узрок човекове духовне погибли док је његов главни инспиратор - непријатељ човеков од искони.
Знам дјела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих.“ Ове речи забележене у Откровењу јасно нам дају на знање да Бог жели људе изјашњене, опредељене, укоријењене; људе чије је, по речима Христовим, да – да, а не – не!
Како нас неопирање злу, прихватање свих искушења, може спасити 2000 година након Христовог распећа? Исус Христос се није одупрео злу, беспоговорно је прихватио страшну смрт на крсту, следећи вољу Бога Оца. То је оно што нас и данас спасава, јер је Господ заувек променио људску природу, учинивши је способном за телесно васкрсење, способном да потпуно обнови прекинуту везу са Њим, за све оне који то желе.
На прослави пресвлачења моштију преподобног Зосима Чудотворца у манастиру Тумане, према оценама надлежних, кроз Тумански манастир јуче је присуствовало је око 20.000 људи.