Религија подразумева спољашње елементе веровања у Бога - обреде, ритуале, културне обичаје, црквене законе. Религија се често поистовећује са институцијом или разним теологијама, а све су дизајниране, посебно на Западу, да говоре разуму и логици. С друге стране, вера је лични однос са Богом, невидљиви, стални сусрет са Њим. То је пре свега унутрашње осећање, неговано молитвом и искључиво ствар срца и душе - а не логике.
Узалуд, браћо и сестре, лутамо, тражећи мир и спокој који од њега долази у богатству, у задовољствима и почастима и добрима овога света. Исус Христос је једини господар мира. Он мир даје свима, али мир борави само у онима који су њега достојни. Овоме је Сами Господ научио своје ученике. У који год дом уђете, говорио им је, најпре дајте Мој мир, говорећи: „Мир дому овоме! И ако буде ондје син мира, остаће на њему мир ваш; ако ли не буде, вратиће се вама“ (Лк. 10:5-6).
Данас влада епидемија разних фобија. Људи се плаше да уђу у лифт, у градски саобраћај, да буду на отвореном простору, боје се гужве, боје се свега. У тренуцима паничног страха се мисли: изгубићу разум, умрећу. Тада нам нико не може помоћи; сами смо под овом капом небеском, између нас и Бога је демон. Суочавамо се са злом које је неупоредиво јаче од нас, од психијатрије, од сваке науке. Међутим, морамо да знамо да је наше здравље у нашим рукама, али само уколико их пружимо ка Богу. И, када се најмање надамо, када мислимо да смо готови, да смо пропали, да смо доживели распад система, долази до силаска Божије благодати и, просто невероватно и неочекивано, долази до исцељења.
Више од стотину хиљада људи, сабраних око кивота Светог владике Николаја Српског, испунило је јуче централне улице српске престонице током Спасовданске литије коју је данас преводио Његова светост Патријарх српски г. Порфирије.
Данашњим Светим Празником Господ Христос завршава спасење људи и казује нам ради чега је Он дошао у овај свет. Дошао је и узео на Себе тело људско, постао човек да би показао човеку какав је пут његов на земљи и куда он иде са земље. То је казао Својим Светим Узнесењем на небо.
Наши велики празници нису само подсећања на овај или на онај еванђелски догађај или на догађај из црквене историје. То су светиљке које нам показују поуздан пут ка вечном животу, пут усавршавања наших душа. Господ је учинио све за наше спасење. Својим вазнесењем на небо, Син Божији нам је отворио пут у небеске обитељи. Међутим, само од нас зависи хоћемо ли ићи показаним путем или ћемо се зауставити на пола пута.
Црква, почевши од Пресвете Богородице, сваку жену – мајку, сестру, кћерку, колегиницу на послу, комшиницу, случајну пролазницу, види као најузвишенији и најсветији Божји дар људском роду. Никог не одбацује, за све се моли, без обзира како се ко према Цркви и њеним верницима односи, имајући на уму речи Светог Вукашина Јасеновачког: „Само ти, дијете, ради свој посао“, јер добро зна да ће нас Бог питати само шта ми чинимо другима, а не шта они чине нама.
Уставши од сна, улазимо у нови дан који пре никада није постојао. И, пре него што ступимо у тај дан непромишљено, случајно, морамо да застанемо и да постанемо свесни, да примимо у своју свест, што је могуће дубље, то да је јучерашњи дан прошао, утихнуо, и да се сада налазимо пред апсолутном новином новог дана, и да нас у тај дан Бог шаље као веснике Њега самог.
Брак је пут за спасење човека. Ако га размотримо са становишта духа Цркве, онда ћемо морати да признамо да главни циљ брака не може бити ништа друго до спасење човека. То јест, циљ брака не може бити ни срећа, ни рођење деце, ни на пример, проналажење животног сапутника – све су то ствари од другоразредног значаја.
Већина људи бива преварена лажју, не види маску побожности коју носе лицемери, виде добро тамо где га нема. Многи мисле да је довољно само људско познање и траже истину у плодовима научног и философског мишљења. Млади посебно лоше разликују књиге које су корисне за душу од лоших и гутају без разлике и добро и порочно. Они су слепи.
Мање ће увредити Бога онај ко каже: „зашто нам шаљеш кишу, не треба нам, не шаљи нам здравље, не примамо, не умножавај нам стоку, не желимо“, него ли онај родитељ који каже Богу: „Не шаљи ми децу, не требају ми“! То је велика хула на Бога који децу даје.
Чувена крилатица светих Отаца „Све за Христа, Христа ни за шта“ није обичан допадљиви мото и крилатица Христом одушевљених људи. Ова мисао представља кичму, вертикалу постојања хришћанина преточену у праксу свакодневног исповедања вере, а њен доказ су небројени мученици. Ова крилатица истинских подвижника љубави Христове потврђује реч Господњу да ће онај ко изгуби живот Њега ради, заправо га наћи у Вечности са Њим.
Искрено уверени да је суживот Срба и Албанаца на Косову не само могућ већ и неопходан, јер нас је Бог упутио једне на друге, молимо се Господу да на Косову и Метохији завлада мир и да буде успостављен нормалан живот са све који тамо живе.
Ми живимо зато што нас Бог воли. Његова љубав даје нам наду за будућност. Али заборављамо да Му благодаримо, сигурни да је Бог обавезан да нас увек чује и испуњава нашу вољу. Човек у храму се моли: “Излечи моје најближе, помози ми!“. И Бог помаже. Али како је дивно када се Богу обраћамо другачијим речима: „Господе, дај ми снаге да ти служим и да Те волим, не само у радости, него и у жалости, и не само у срећи и благостању, него и у болести!“
Када нападамо Цркву, нападамо себе и сечемо грану на којој седи цели свет, па и ми сами; нисмо тога свесни, а мислимо да све знамо. Зато се не бавимо делима таме, него будимо синови Светлости!
Када се помене реч срећа, човек некако по аутоматизму подразумева њено значење. Међутим, не слажу се сви у одређењу њеног појма и садржаја, извора, узрока, последица. Оно што је, међутим, заједничко свима јесте да под срећом подразумевају позитивно стање човека. Зато, ваљда, сви и желе да буду срећни и да им срећа буде крајњи циљ, шта год она значила.
У Донбасу, током молитве за покој палих руских војника, обилно је промироточила Доњецка икона Богородице. Ово није први пут да икона Богородице Седмострелне мироточи, али никада до сада се ово није десило са толиким интензитетом.
Губећи женску лепоту, оне нису добијале мушку снагу; губећи тананост и префињеност душе, нису добиле ширину мушког расуђивања. Феминисткиње које су демонстративно истицале једнакост са мушкарцима, тако што су возиле бицикле по улици са цигаретом у устима, изгледале су ми као издајнице женског достојанства, некакве живе карикатуре...
Ако желимо да будемо хришћани, морамо да волимо сваку особу - укључујући атеисте, непријатеље и потпуне странце. Ако желимо да будемо као наш небески Отац, морамо благосиљати оне који нас проклињу, чинити добро онима који нас мрзе и молити се за оне који нас вређају и прогоне. Морамо да покажемо милост према свакој особи - укључујући и оне који су немилосрдни према нама.
Не узимај на себе превише бриге овога света, чувај свој мир и живи са Богом. Овако би се у једној реченици могао сажети сав смисао духовног живота нас православних хришћана. Овај духовни рецепт плод је искуства подвига небројених подвижника љубави Христове од првих дана Цркве до данас.