Налазимо се на ручку код колега и не подижемо руку да се прекрстимо пре ручка. Пролазимо поред православног храма, рука постаје тешка као олово и не можемо да је подигнемо да би се прекрстили. Шта се са нама дешава? Плашимо ли се да ће нас сматрати заосталима, или да ће нам се подсмевати? Зар се ми стварно стидимо своје вере, зар се стварно бојимо да је покажемо пред непознатима?
Ово је заиста посебно искуство човека који, будући у духовном слепилу, немајући никаквих зрелих појмова о Богу и вери, доспева под власт сила таме, од којих пострада и то не мало. Но, милошћу Божијом би ослобођен да би остатак свог новог живота провео на хвалу и славу Господа Исуса Христа. Данило Трајковић, упокојио се у Господу, али је написао своје сведочанство не би ли се из њега и ми поучили, онолико колико је коме могуће.
Бог не може да се одвоји од нас јер је Он живот. Он је сав љубав. Кад бисмо и ми имали према Њему такву љубав, приступали мy као према свом искреном пријатељу... Зато, благо мени, да припаднемо од срца Господу, да се молимо да нас научи да будемо добри као што су добри анђели и свети. Како је добро међу добрима бити, међу онима који светим животом живе!
Одговори ми душо моја, ко си ти? Ако си од неба, зашто тражиш срећу у блату? Ако си од земље, одакле у теби таква чежња за небом? Ако си царица, зашто си уместо порфире обукла рите сиромаха? Ако си се родила као сиромашна, зашто тражиш богатство које ниси имала?
Отац Серафим Роуз је први покрштени Американац који је истински примио Православље и као писац и молитвеник прочуо се широм православних земаља, неуморно доказујући истинитост учења Православне вере. Ово је његов одговор на писмо једне будуће протестантиње о разлици између Православља и осталих хришћанских деноминација и њихових секти.
Зашто добри људи тако често носе тежак крст, а зли живе срећно до краја живота? Живот је, у својој суштини, попут школе у којој Божје лекције долазе у облику изазова и искушења. Баш као што добар учитељ не даје ученику увек лаке задатке, већ га изазива да да свој максимум, тако и Бог, кроз патњу, жели да развије у нама врлине као што су стрпљење, вера и нада. Јер, онај који нас воли, често нас и највише испитује.
Старац Пајсије Светогорац: Нема праве радости у журби и стицању материјалног богатства. Научите да се зауставите и окренете унутрашње очи ка духовном свету. Престаните да бринете о било каквом недовршеном послу. Обратите се Богу. Са Богом не постоји ништа што не можете постићи. Са Њим свуда стижете на време.
Заиста, заиста, кажем вам, ако не једете тела Сина Човечијега и не пијете крви Његове немате живота у себи. Ко једе моје тело и пије моју крв – има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер моје је тело право јело, и моја је крв право пиће. Ко једе моје тело и пије моју крв – остаје у мени и ја у њему... То је хлеб који је сишао с неба. Не као што су очеви јели и мрли; ко једе овај хлеб живеће довека (Јн 6, 53-58).
Да ли могуће молити се непрестано? Многи хришћани желе да на тај начин продубе свој однос с Богом. И иако је жеља за дубоким молитвеним животом снажна, изазови свакодневице често отежавају остварење тог циља. Како ускладити жељу за непрестаном молитвом са реалностима модерног живота?
Данас празнујемо други Ускрс. О првом Ускрсу васкрсао је Христос. А данас је други Ускрс, ускрс Пресвете Богомајке, Која је са телом узнесена на Небо.
Дан Успења Мајке Божије је велики празник Православне Цркве. Смрт је постала празник. Сама реч Успење означава „тихи сан“, одмор од земаљских напора и жалости, а затим буђење за вечну радост, вечни дан, у којем нема ноћи, у којем су небеске сфере испуњене сјајем, налик на море светлости. Свети су говорили: “Дан смрти је већи од дана рођења“. Смрт човеку открива њега самог.
Зашто ми толико волимо и поштујемо Богородицу? Она је почетак победе живота над смрћу, зора новог стварања. Она је дала Своје тело плоти Својег Божанског Сина. У њој су се Бог и човек сјединили. Зар је после тога могао Бог оставити Њено пречисто тело, где се Божанско сјединило са људским?
У наше време људи се врло често варају, мислећи да је потребна само жеља и мало напора да би почели да воле своје ближње хришћанском љубављу. И читав свет је опијен идејом апстрактне човечанске љубави и нада се да ће тако разрешити своје ужасне противречности. Међутим, да ли је љубав на коју позива свет и којој учи Црква једна иста?
Никада не мисли да ћеш живети много година, јер то не зависи од тебе, него од Промисла Божијег. Само Онај, који одређује времена и лета, зна када је корисно за душу нашу да напустимо овај живот. Не тражи пролазна блага, јер она нестају и губе се као дим.
То је радост хришћана, када насликамо Христу црвено и плаво одело, јер наше иконе су теологија у боји. Црвено значи да је Бог, а плаво да је и човек. И многи се буне што ми поштујемо иконе: али одговор је једноставан: ако ви заиста Њега волите, зар не бисте ви волели да знате како је Он изгледао. Он није био неки фантом.
Зар не знаш да сам ја Љубав и да сва љубав овога света и универзума такође долази од мене, да сав живот и твоје дисање долази од мене, јер ја сам Пут, Истина и Живот, Онај Који јесте!
Да ли је неопходно редовно похађати црквене службе? Ово је питање које мучи многе вернике, посебно оне који се суочавају са захтевима модерног живота. Између посла, породице и других обавеза, често се поставља питање: имам ли времена за цркву? Протојереј Игор Жирин наводи који су разлози због којих верник оправдано може да пропусти недељно богослужење.
Многи од нас православних хришћана постављају питање: због чега бисмо се молили ако Бог већ зна све наше потребе? Зар се не чини то сувишним и непотребним?
У време када се верници канонске Украјинске Православне Цркве суочавају са невиђеним прогоном, речи молитве 'Оче наш' добијају посебно значење. Ова једноставна, а опет дубока молитва, коју је сам Христос дао својим ученицима, постаје ослонац и утеха у време страдања.
Истина је да човек на располагању има небројено повода, узрока и разлога да буде несрећан, уморан, сломљен... да ропће и јада се на своју „судбину„. Једноставно, такве су околности живота. Међутим, то је недвосмислени израз наше неблагодарности и раслабљености, побуна против крста који нам је дат да се на њему спашавамо! Заблагодаримо за све и – биће нам, макар, лакше.