Право хришћанство мери се животом по угледу на Христа, а не навикама савремених људи. Тамо где је Његов живот светлост, наше „хришћанство“ често открива сенку и лаж. Зато једино гледање у чисто огледало Христовог живота може преобразити душу и повести је ка спасењу.
Планета није играчка и ни једна животиња није „ресурс“. Сва створена бића имају своје место у Божјем плану, а свака неправда оставља вечни печат. Свако уништавање има цену која одјекује у вечности. Човек ће полагати рачун за сваки бол који нанесе ономе што је Бог створио – и то је суд који неће избећи.
Да ли је довољно бити „добар човек“? Да ли је жртва за ближњег, помоћ сиромашном, храброст и милосрђе – довољна улазница за Царство Небеско? Одговор Јеванђеља је изненађујући: све што није рођено из вере и благодати, колико год изгледало узвишено, остаје људско и земаљско. Само Христос мери истинску вредност добра.
Данас се многе интимне ствари износе на улице, постајући јавни спектакл и идеолошка платформа. „Параде“ поноса нису само питање личних слобода, већ јавна демонстрација новог система „вредности“ који настоји да редефинише човека, брак и породицу. Уместо толеранције, циљ је промовисање новог погледа на људску природу. Сведочење истине мора се водити мирно и без страха, јер истина се брани сведочењем, а не агресијом.
У наше време људи се врло често варају, мислећи да је потребна само жеља и мало напора да би почели да воле своје ближње хришћанском љубављу. И читав свет је опијен идејом апстрактне човечанске љубави и нада се да ће тако разрешити своје ужасне противречности. Међутим, да ли је љубав на коју позива свет и којој учи Црква једна иста?
Једноставност Божија није празнина, већ пуноћа савршенства. Она открива Његову свемоћ и вечност, јер Богу ништа није потребно, а све постојање зависи од Њега. Док људи живе у сложености својих потреба и ограничености, Божија једноставност је светлост, живот и заједница Свете Тројице. У тој једноставности све је уједињено и у њој се крије истинска снага и непролазна истина.
Када се говори о Светом Писму, често се наглашавају Божије речи упућене човеку. У Псалтиру се, међутим, догађа нешто посебно – човек први пут проговара Богу, изливајући све радости, страхове и туге свога срца. Псалми су огледало људске душе, збирка песама рођених из стварног живота, која спаја људско и Божанско у вечном дијалогу. Ова књига није само историјски запис, већ жива школа молитве и непролазна ризница у којој свака душа налази утеху и речи које је повезују са небом.
Како пронаћи радост усред бола и патње? Историја светих и мученика показује да истински мир није одсуство страдања, већ унутрашња радост која настаје када се крст прихвати с вером и љубављу. Овај парадокс превазилази логичке законе овога света, а патња може постати извор светлости и дубоке духовне снаге. Радост која се рађа из вере превазилази страх, бол и пролазне околности, остајући трајна и непролазна.
Данашњи свет често не разуме праву суштину речи "смирење", повезујући је само са својим тренутним психичким стањем. Међутим, оно је у својој суштини највећа снага човека, која ослобађа од сујете и гордости, доноси унутрашњу слободу и радост. То је тајна која човека спаја са Богом, ближњима и самим собом.
У лаврама и манастирским зидинама прошлост често шапуће важне духовне поуке. Лажи и обмане пред Богом увек остављају траг – играње са светим доноси непредвиђене последице. Истина и искреност откривају сваку претварање и доносе мир душе. Онај ко се поиграва лажима пре него што истина исплива на видело осећа тежину својих поступака, док истинска духовност обнавља срце и благослови живот.
Љубав је суштина постојања и сама природа Бога, обитавање Свете Тројице у савршеној заједници. Где Љубав недостаје, тамо се појављује мрак, самољубље и одсуство Христа, што је паклено стање. Христос, својом непресушном љубављу, испуњава сав универзум и све што живи, чинећи да доброта, несебичност и брига за ближње постану права животна снага. Као што Свети Јован каже: „Бог је Љубав; и који пребива у љубави, у Богу пребива, и Бог у њему“ (1. Јн. 4,16).
У Светом Писму и у литургијским текстовима хришћанин се назива рабом (слугом) Божјим. Слуга припада свом господару, зависи само од њега и не може истовремено да припада двојици господара. Да ли смо, међутим, увек искрени када себе називамо слугама Божијим?
Нерукотворена икона Господа Исуса Христа открива тајну Божје присутности у свету и људској души. Она сведочи да истински лик Христов није само прошлост, већ живи и осветљава наш живот. Човек је призван да постане „жива икона“, место где се благодат огледа кроз љубав, смирење и дела доброте. Данашњи празник показује како духовна светлост Христова делује и кроз мале, али истинске поступке вере у свакодневици.
Пресвета Богомајка, прва после Господа Христа, показала је пут вечног живота кроз своје вазнесење и васкрсење тела. Њен живот и чудеса откривају дубину Божје љубави, правде и истине, коју је Господ Христос донео човечанству. Она је посредница и заступница рода људског, дарујући свима који јој се обраћају силе за побожан живот и вечни спас. Празник Њеног Успења осветљава пут ка вечности и открива смисао вере и испуњавања Божјих заповести.
Зашто ми толико волимо и поштујемо Богородицу? Она је почетак победе живота над смрћу, зора новог стварања. Она је дала Своје тело плоти Својег Божанског Сина. У њој су се Бог и човек сјединили. Зар је после тога могао Бог оставити Њено пречисто тело, где се Божанско сјединило са људским?
Божји суд није претња, већ обећање да ће љубав и истина имати последњу реч. Уместо страха, у њему је скривена радост сусрета са Оним чији је лик утиснут у човека. Савест и реч Божја биће сведоци, али судија је Онај који је дошао не да осуди, него да спасе. То је тренутак када светлост коначно побеђује таму, а човек улази у пуноћу живота.
Више од две хиљаде година Лик Христов остаје жив. Љубав и вера у Њега откривају истину која пролази кроз векове, носи радост и мир који превазилазе све земаљске радости и патње, и светлост Његове љубави обасјава најтамније срце. Вера у Христа је живо искуство, непрестано присутан мост између човека и Бога.
Најпоштованије иконе у Православљу имају дугу историју, понекад и од више векова. За разлику од њих, икона „убијених беба у материци“ настала је недавно, али је њена појава праћена необичним догађајима. Све је почело једним цртежом на камену крај реке, где су се указали ликови Богородице, Христа и анђела са дететом. Када је икона по благослову осликана и постављена у храм, верници су постали сведоци потресних знакова који су многе довели до покајања.
Да ли ми владамо телефоном, или он влада нама? У свету где дигиталне поруке и бескрајне информације привлаче пажњу, мислимо да носимо свет, а заправо губимо себе – и оне око нас. Само када саберемо и очистимо своју душу, наше присуство постаје истинска сила која обнавља и нас и ближње које смо изгубили у виртуелном свету.
Положај душа упокојених, њихово кретање по исходу из тела као и каснији статус, теме су које су људе заокупљале од искони. Много је различитих тумачења изношено кроз историју човечанства али је за нас, православне хришћане, истина оно што је нам је Христос открио у јеванђељским казивањима. Истина, Он је саопштавао кроз приче, али су Његови апостоли, пре свих апостол Павле, и касније свети Оци Цркве, тумачили и објављивали истине које су кроз Његова уста силазила на род људски.