Основна улога старатеља, односно крштеног кума, представља старање о животу онога који се спрема за Свету Тајну Крштења. Крштени кумови су сведочили Цркви да ће деца, коју су држали на крштењу, бити васпитавана у хришћанској вери.
Славимо Божић, прослављајмо Творца и рођење Богомладенца Христа и радујмо се, прослављајмо живот, породичност, заједништво, јер је Бог и заједница и породица, а ми смо иконе Његове.
Неизмерно је корисна за човека молитва. Уста и језик који се често вежбају у молитви и читању речи Божије задобијају освећење, постају неспособни за празнословље, за смех, за изговарање лакрдијашких, срамних и покварених речи.
У ваш нови живот нећете моћи да понесете ствари које сте имали овде. Духовне вредности које сте овде накупили биће једина срећа на коју ћете моћи да рачунате. Ако сте живели животом пуним љубави према другима, створили сте своје богатство. Зато, покушајте да живите испуњено и будете срећни док сте овде. А тамо ћете понети само оно што сте овде дали.
Христов Пут никада не може бити лак и удобан, као што су други путеви, који воде у погибао. Пут Христов остаје узак, попут уских и неприметних врата, која воде у Царство Христово.
Имате свету обавезу да своје дете васпитавате у страху Божијем; морате га исправљати због непослушности - али више немате право да га васпитавате на традиционалан начин. Како смо пали тако ниско? То се ради искључиво са једним циљем: намамити човечанство у замку пакленог неморала. И они се усуђују да то назову „људским правима“. Дело сотоне је достигло свој врхунац. Нико не жели да чује глас Цркве, никоме није стало до Истине. Када неко казни своје дете, оно ће одмах дотрчати, витлајући својим „људским правима”: „Како се усуђујеш да грдиш сина што се упушта у разврат? То је једно од његових права.” Замислите само то! Игра је готова. Шта друго можете рећи?
Јединствени исправни пут за исцељење од неурозе и задобијања душевног мира јесте кроз исправну Православну веру, покајање и исправљање свог живота сагласно са заповестима Божијим. Главно за човека јесте схватање греховних извора својих болести, жеља да се човек промени, и са искреним покајањем обрати Господу.
Шта одводи тинејџере, васпитаване у оцрковљеним породицама, из Цркве? Да ли је за расцрковљење младића и девојака заслужна криза вере, неприхватање лицемерја или тежња к греху?
Иако је тежња ка стицању верни пратилац човека од првог дана његовог пада и живота ван Богом устројеног станишта, чини се да свет никада у историји није био „заљубљенији“ у новац него што је данас. Чињеница да све, или скоро све, може имати своју меру у новцу сведочи, заправо, о правој мери односа човека према своме Творцу, Оцу небеском.
Многопоштовано и преузвишено, и по животу и по вери и по делима, је име светог Николаја мирликијског архиепископа, великог пастира и чудотворца. Овог угодника Божијег још за живота људи су сматрали светитељем и призивали у помоћ, како у великим мукама и невољама, тако и у малим, свакидашњим проблемима.
Имати Бога у души је недовољно за то да се постане хришћанин, - шта више, многи од тих људи, који сматрају да им је Бог у души, у ствари Бога у души немају. Имати Бога у души – то значи непрестано се сећати Њега и постојано усмеравати на Њега сав свој живот, непрестано се обраћати Богу кроз молитве и црквене Тајне. На тај начин, немогуће је носити Бога у души а да се не буде у Цркви.
Сваки грех саплиће човека, да ли умно, да ли физички. Узмимо просту једну ствар која је свакодневно присутна; неко каже: “попићу једну, две чаше…”. Није то страшно, али ако се две попију, трећа ће доћи на ред, па онда се каже ‘четврта и пета никоме не смета’, то се певало. И шта ћемо онда?
Наука се слаже са Црквом: Свето Причешће не шири болест. Ниједан документован пренос заразне болести никада није приписан употреби заједничке чаше за причешће. У студији ЦДЦ- у (Centers for Disease Control and Prevention) под називом: "Ризик од преношења заразне болести са заједничке чаше", резултати истраживања дају јасан закључак: „Ниједна документована трансмисија заразне болести никада није приписана коришћењу заједничког причесног путира“.
Улога телевизије у свакодневном животу данашњег човека увелико је постала пренаглашена. Телевизија се намеће човеку. Она више не информише, не образује и не забавља, она све више настоји да “решава животне проблеме” људи. А то је као добровољна робија. Наравно, у мери у којој ми сами телевизији поклонимо наше поверење и прихватимо је као неопходност. А шта нам она доноси на плану нашег психофизичког здравља?
У свету, а и код нас, влада права помама за јоги техникама и упражњавањем ове, како је представљају, спортско-рекреативне технике. Нико од оних који јогу упражњавају и не слути да су закорачили у свет духовне таме и телесних болести из којих се, као и из наркоманије, тешко враћа у норамално стање. Јога је хула на Духа Светога и демонска пракса.
Тешко је измерити који догађај на човека оставља теже последице: губитак члана породице или сопствена тешка болест. Како дометнути човеку снаге да схвати смисао положаја у којем се налази? Ко то, уосталом, може учинити?
Разводи бракова већ деценијама уназад постали су до те мере уобичајена појава да се сматрају нормалним. У Србији је данас лакше развести брак него продати уметничку слику. У питању развода бракова наше законодавство спада у најлибералније у Европи. Дa ли уопште и размишљамо о разлозима и постоје ли они који су оправдани?
Веома је важно запамтити да се Господ смирио и постао као један од нас, да је пошао на велике муке нас ради Сам будући безгрешан, да је душу Своју положио за нас - све то је Он учинио управо зато што ни наша добра дела, ни наша знања о Богу, нити уопште било шта друго није могло нити може да нас спаси.
Документ Европске комисије, који препоручује избегавање речи „Божић“, представља један од последњих позива за буђење за хришћане, који и даље чине значајан део становника европског континента“, каже се у саопштењу Синодалног одељења за односе Цркве са друштвом и медијима Московске Патријаршије РПЦ.
Стотине људи хрлиле су последњих недеља да виде икону Пресвете Богородице која је промироточила у кући турског брачног пара, који су емигрирали из Турске у Француску. Та вест се брзо сазнала међу Турцима али и међу осталим хришћанима. Њихова кућа са иконом Богородице брзо је постала "богомоља", док је икона стекла и друга чудесна својства.