У условима данашњег отпадништва породица трпи најјаче ударе и сасвим сигурно носи епитет најугроженије људске заједнице. Превише је тога што утиче на разбијање породице а премало је онога што утиче на спајање њених чланова. Можда би заједничка трпеза могла бити добар начин да се расуто сабере.
Има једно благо које нас може заувек обогатити! То благо није у градовима и насељима, него на пољу које није од овога света, не на овој земљи, него на небу. То је Царство Небеско.
Улица суза нас подсећа на то колика је величина и љубав Бога према нама, који није ни свог Јединородног Сина поштедео великих и апсолутно никако заслужених мука, да би се људски род искупио кроз страдања Његовог Сина. Тиме је Господ људском роду даровао и бесмртност, подсећајући нас да је за љубав потребна жртва, да је потребан крст. Улица суза није ништа друго него живот једног хришћанина, коме Господ поручује: “Ко хоће за Мном да иде, нека понесе свој крст са собом”.
Јуче је у Тбилисију одржано још једно масовно крштење, са више од 1.600 деце којима је Његова Светост Патријарха Илија II постао кум. Према подацима Патријаршије, списак кумчета Предстојатеља Грузијске цркве сада је достигао је 44.000 деце.
Обично не живиш својим животом, већ животом који ти намећу други: родитељи, друштво, политичари, педагози, познаници и пријатељи. Али, постоји решење. Пронађи оно чему тежиш и спроведи то у живот! Живи дубоким стремљењима своје душе и свог срца. Ништа од тога: самоспознаја, искреност, смелост, промене, покајање - не бива без бола. Али се више нећеш вратити у јадну прошлост, већ ћеш, напротив, почети да живиш у дивној будућности.
Један од најстрашнијих, а тако уобичајених и неприметљивих грехова које чинимо свакодневно, јесте оговарање. Оно не само да наноси штету појединцу, већ изазива немир и на друштвеном плану.
Не постоји само једна дефиниција брака. Има их више и свака у центар ставља неки аспект заједничког живота и односа међу супружницима. Међутим, човек би требало да зна које је његово место у брачној заједници, тој заједници љубави, која треба да буде заједница благослова. Ту нема места партнерским односима. Ту је муж поверен љубави жене и жена је поверена љубави мужа.
Сва божанства свих религија на овој нашој планети уствари су само разноврсна уобличења и преображења двају божанстава: човекобога и Богочовека. Вековима се Европа мучи да реши „проклети проблем“ човечије личности, и никако не успева. Јер га увек решава човеком и човекобогом, а не Богочовеком. Достојевског је страшно мучио идејни и морални хаос Европе; дуго му је тражио узрок, и најзад га пронашао у – римокатолицизму.
Духовдан је, како се вели у дивним песмама црквеним, завршни Празник. Њиме се завршило Спасење. Казао је Бог и Господ Христос човеку ради чега је човек у овом свету. Дао му је сва средства за спасење, дао му је сва средства за обожење, дао му је сва средства за Живот Вечни.
Да би у браковима уништио деспотизам мужа, апостол Павле прописује љубав према жени: „Мужеви волите своје жене“. Да би уништио код жене стремљење ка превласти над мужем, он говори да је дужна да се потчињава мужу: „Али хоћу да знате да је свакоме мужу глава Христос; а муж је глава жени, а Бог је глава Христу… Мушкарац је обличје и слава Божија; а жена је слава мужевљева; јер није муж од жене, него жена од мужа; и муж није саздан жене ради, него жена мужа ради“ (1.Кор. 11; 3, 1-9).
Ако упитамо људе: „Који је најстрашнији грех по твом мишљењу?“ – један човек ће навести убиство, други – крађу, трећи – подлост, а четврти издају. У ствари, најстрашнији грех је неверје, а оно затим рађа и подлост, и издају, и прељубу, и крађу, и убиство, и све остало.
Ако бисмо покушали да одредимо појам сујете, онда би најприближније означење одговарало томе да је сујета стање надувености, испуњености себе собом или вишак првог лица једнине. У основи сујете стоји погрешна љубав према себи; љубав која човека затвара и одваја од других људи са којима би требало да живи у заједници љубави.
Имамо све, али ипак нам нешто недостаје. Недостаје нам Онај, Који би све то што имамо украсио дубинским значењем. Бог је заљубљен у нашу душу и ако нам нешто даје, онда то чини да бисмо се ми испунили љубави према Њему. Ми примамо Његове дарове, али заборављамо на Њега. Живот би могао да буде рај, али прогнали смо Творца раја, протерали смо Бога из нашег живота.
Христос је увек ту, у градској вреви и у реци аутомобила, па и ноћу и дању Он је на улицама и путевима. Само Га треба приметити, осетити Његово присуство у срцу. Ово је искуство православног такси возача који је возећи готово усмртио дечака али након његове молитве, Господ га је вратио у живот.
Свака хришћанска мајка сматра једном од њених основних обавеза да научи дете молитви, чим његова свест почне да се буди, молитви, која је једноставна и лака за његово разумевање. Његова душа мора бити навикнута на усрдно и топло искуство кућне молитве, поред колевке, за своје ближње и породицу. Вечерња молитва детета смирује и омекшава му душу, он доживљава сладост молитве својим малим срцем и прима први мирис светих осећања.
Гранична нервно-психичка растројства, међу којима значајно место припада неурозама, чврсто држе водећу позицију међу великим бројем психичких болести. Према подацима Светске здравствене организације, у индустријски развијеним земљама око 10 % становништва болује од неуроза и за последњих 65 година број оболелих се увећао чак 24 пута.
Свака душа која долази на овај свет носи клицу генијалности, носи печат Божији у себи, носи ,,клицу" Христову. Сваку душу Господ шаље из свог Царства вечности, сваку душу је Господ осмислио пре свих векова у даху тог вечног данас, у тренутку и секунди вечности, те је свака личност, сваки човек, у намисли Божијој од вечности.
Давне 2001. године први пут сам се сусрео са задивљујућим појавама везаним за Светог Николу. Ту мистериозну причу, која се догодила пред бомбардовање Србије 1999. године и која је и данас актуелна, тада сам изнео у чланку за новине у којима сам радио, а данас бих желео да поново подсетим на ове необјашњиве догађаје.
Једнако умире и у гробу труне и онај ко је живио добро и највећа бараба на овом свијету. Једнако умиру и једнако бивају сахрањени у земљу. Не зависи само од наших поступака ни вјечни живот, нити квалитет овога живота. Ми треба да примамо Дарове од Бога. Бог једини може да нас одржи у памети. Једини Бог може да нам одржи животну енергију нормалну и стабилну. А, ко се одвојио од Бога - тај је потпуно изгубљен.
Четири иконе у Храму Гроба Господњег замироточиле су у ноћи 24. маја 2022. године, на дан када Православна Црква прославља успомену на Свете равноапостолне Кирила и Методија. Јерусалимска Патријаршија проучава овај феномен и планира да о томе да званичну оцену и објашњење.