Чудеса Божија се догађају свакодневно, често неприметно и скривена иза речи „срећа“. Али у тренуцима смртне опасности, секунда живота се претвара у читав минут хладнокрвне свести: добијамо натприродну снагу, чујемо необјашњиви глас, или нас невидљива рука зауставља пред кораком у бездан. Овакви феномени нису пуке приче, већ документована сведочанства о Божанској интервенцији која нас штити од хаоса слободне воље и слепих закона природе. У тим тренуцима открива се истина: живот није случајност, већ пут који прати невидљива рука.
У дубини царевине стоји Престо, а пред њим све бледи. Мисли расуте по пољима и стадима позване су да се врате дому, где куца Највећи Гост. Тамо се отварају врата сладосног виђења, где разговор са Царем постаје светлост и мир. Све друго остаје прашина пред вечном славом лица Његовог.
Ови Свети подвижници Српски спомињу се у општој Стихири Српским Светитељима. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве назначио је да се они празнују 11. новембра (заједно са Св. Стефаном Дечанским).
НА неприступном месту, удаљеном сат и по хода од села Лафиона Митимнијске области, на острву Лезвосу, у долини отвореној према мору, налазе се данас остаци древних манастира. Овде је за време Агарјана била исламска текија у којој су живели дервиши све до ослобођења Лезвоса од турског ига (1912. године)...
ПОДВИЖНИК боравио у ћелији близу Влахерне, саборац Стефана Новог.[56] Пострадао за свете иконе. Убили га иконоборци вукући га по земљи.
У време цара Константина Великог путоваше за Индију неки учен човек из Тира, по имену Меропије. Он беше узео са собом два млада хришћанина брата Едесија и Фрументија. На томе путу разби им се лађа на бури крај обала Абисиније, и дивљи Абисинци побише све људе с лађе осим ова два брата, Едесија и Фрументија. У Абисинији они проживе неколико година и успеју да уђу у дворску службу код цара абисинског. Фрументије почне проповедати веру хришћанску, но доста опрезно, и увери се, да је земљиште за такву проповед подесно и плодно. Онда оба брата седну у лађу и крену и то: Едесије у Тир својим родитељима а Фрументије у Александрију светом Атанасију Великом, патријарху. Фрументије изложи патријарху положај у Абисинији и потражи пастире за новообраћене у веру. Свети Атанасије рукоположи Фрументија за епископа. Свети Фрументије се врати у Абисинију, где својом ревношћу и чудесима успе да за живота свога обрати сву Абисинију у веру хришћанску. Овај велики пастир стада Христовог и просветитељ Абисиније скончао је мирно 370. године и преселио се у Царство Господа свога.
Син Јонин и брат Петров, родом из Витсаиде, и рибар по занимању. Најпре је био учеником светог Јована Крститеља, но када свети Јован указа прстом на Господа Исуса говорећи: „Гле, Јагње Божије!” (Јн 1, 36), тада свети Андреја, остави свога првога учитеља и пође за Исусом. Потом Андреја приведе свога брата Петра ка Господу. По силаску Светог Духа паде у део овоме првом апостолу Христовом, светом Андреји, да проповеда Јеванђеље у Византији и Тракији, потом у земљама дунавским, па у Русији и око Црног мора, и најзад у Епиру, Грчкој и Пелопонезу, где и пострада. У Византији постави првога епископа у лицу светог Стахија; у Кијеву пободе крст на висини и прорече сјајну хришћанску будућност народу руском; по Тракији, Епиру, Грчкој и Пелопонезу преведе мноштво народа у веру, и постави им епископе и свештенике. У граду Патрасу учини многа чудеса именом Христовим и задоби многе за Господа, међу којима беху брат и жена царског намесника Егеата. Егеат разјарен због тога стави Андреју светога на муке, а потом распе на крсту. Докле год беше жив на крсту, апостол Христов говораше корисне поуке хришћанима, који се беху сабрали око крста његова. Хтеде га народ скинути с крста, но он се опре томе. Најзад се апостол поче молити Богу, и при том нека необична светлост обасја га целог. То светлосно обасјање трајаше пола сата, и када оно ишчезе, апостол предаде своју свету душу Богу. Тако сконча свој земни век првозвани апостол, који први од дванаест великих апостола позна Господа и пође за Њим. Пострада свети Андреја за свога Господа 62. године. Мошти његове беху пренете у Цариград. Доцније глава му је пренета у Рим, а једна рука у Москву.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 13.12.2025. Зачало 51.
Обраћајмо Богу са расположењем смернога слуге, молбеним и преклињујућим гласом…
„Свети Мардарије – владика без адресе'' је документарно-играни филм о првом српском епископу првоосноване епархије СПЦ у Америци и Канади; о свепраштајућој љубави човека који је трпео и подносио и онда када је био гоњен од својих. Његов мученички живот и његово нетрулежно тело живо су сведочанство људима о томе шта је најважније за спасење душе и задобијање вечног живота.
Из њега је све тијело, састављено и склопљено како приличи сваком додиром даровања, по дејству и мери свакога дела (Еф. 4, 16). Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Иако здравље често уљуљка човека, болесничка постеља може постати место највећих духовних победа и истинског сусрета са Богом. Уместо очајања, телесна немоћ тада постаје прилика да се покаже несаломива снага вере и благодарност која превазилази сваку бол. Управо такав пример оставио је Свети Мардарије кога данас прослављамо, а који је своје тешко телесно страдање подносио без роптања, показавши свима како се и у најтежим мукама дух може радовати и славити Творца.
На Литургији Сам Христос моли за нас и приноси Себе Богу Оцу, а Њега Отац не може да не услиши!
Свети Мардарије се родио 2. новембра 1889. године у селу Корнет у Љешанској нахији. Крштен је у сеоској црквици посвећеној Светом Ђорђу, а крштено име му је било Иван Ускоковић. Свети Мардарије преминуо је 12. децембра 1935. године у 46. години земаљског живота. Сахрањен је у својој задужбини у Либертвилу.
ПОДВИЗАВАО се у Кијево-Печерској обитељи у дванаестом веку, и одликовао се необичном послушношћу. Свете мошти му почивају у Антонијевој пештери.