Изнад свега имајмо дела Љубави, јер по томе знамо да имамо Христа, односно благодат Његовог Светог Духа, јер ако то немамо онда су нам бадава сви постови! Не спасава пост, него Христос, а Христос је Љубав.
Да бисмо разумели у какву то област душа улази након смрти, морамо имати целовит поглед на људску природу. Морамо знати каква је била човекова природа пре пада, затим какве су промене наступиле после пада, као и какве су човекове способности за ступање у везу са духовним бићима. Можда је најкраћи а најјаснији православни одговор на ова питања дат je у књизи епископa Игњатија Брјанчанинова у којoj је посветио једно поглавље разматрањ у о „чулном опажању духова“ тј. анђелских и демонских јављања људима.
Човеков живот иде једним од два пута, све док не пређе преко тачке после које нема повратка. Немогуће нам је и замислити да би светитељи на крају свог живота изненада одлучили да постану блудници или разбојници, јер су дошли у стање у коме је повратак греху немогућ. Печат Антихриста, међутим, искључује свако покајање. Корак по корак, почевши од малог помирења са грехом, прихватајући "прихватљиве" компромисе са савешћу, човек постепено извлачи из себе, не само подобије Божије, које није успео да стекне, већ и сам лик Божији, долазећи до стања после ког више нема повратка. А видљиви печат звери је само симбол који потврђује умртвљеност његовог духа.
Кад год се помене реч безбожник, обично пред нас изрони лик човека нечасног, лажљивог, насилног, грешног у оном свима видљивом облику. Међутим, да ли је баш увек тако? Покушајте да замислите човека који ни мрава згазио није, а који је ипак себе одвео далеко од спасења. Како је то могуће?
Треба стално да идемо на Литургију. Неко ће рећи: „Нисам какав би требало да будем, ништа тамо не разумем, не могу да се усредсредим.“ А ти иди какав год да си. Један старац каже: „Кад уђеш у парфимерију и изађеш, одећа ће ти мирисати, чак и ако то не будеш желео, чак и ако ништа не купиш.“ Каже да се исто то дешава и на Литургији.
Пред нама су три приче које нам је пренео отац Димитрије Торошин, протојереј Успенске цркве у селу Озерскоје у Калушкој области. Оне говоре о томе којим путем крене живот људи који следе вољу Божију, ма како им она чудно изгледала, а како бива са људима који по сваку цену раде све на своју руку.
Замислите колико се милиона пута посведневно очита ова молитва Господња од стране хришћана у целоме свету. А тешко да их има много којима и на ум пада да се у тој, по изгледу тако простој и краткој молитви од непуних 70 речи, садржи цела једна друштвена наука.
Разумљиво је да монаси и монахиње у манастирима имају могућности за непрестану молитву, користећи се у молитви и бројаницама. Али, како је обичном Хришћанину, који је у радном односу и који живи међу себи сличнима могуће да практикује непрестану молитву?
Када мислимо на светитеље, иако инспирисани њиховим јунаштвом, чини нам се да никако не можемо бити као они. И зато је понекад корисно сетити се да су и Свети апостоли Павле и Петар су показали ону врсту људске крхкости коју сви ми показујемо. Апостол Павле је прво био прогонитељ хришћана, а Петар се три пута одрекао Христа. И обојица су постали Првоапостоли Цркве Христове. И зато, оно што можемо да научимо од њих је да се "сила Божија у слабости усавршава".
Свети апостол Павле вели да понекад својим посланицама нуди благу храну, млеко; онда када види да би јака храна могла бити тешка и несварљива почетницима у вери. На другој страни, хришћане из јеврејства укорава што не напредују у вери него су ослабили и успорили свој ход ка спасењу. Међутим, знао је, као Галатима, рецимо, да пише да се окане законичког формализма и да истински пригрле веру у Христа Господа.
Према управо завршеној студији, истраживачи у Хоспису и Центру за палијативно збрињавање у Бафалу (САД), након деценије проучавања неизлечивих пацијената, закључили су у свом опширном истраживању да их неколико месеци пре смрти преминули рођаци посећују у сну. Како Православна црква објашњава овакве догађаје?
Православна црква данас прославља Петрa и Февронију, супружнике које ни смрт није могла да раздвоји. Људи су веровали да је лоше сахранити монаха и монахињу заједно. Њихова тела су положена у различите цркве, али су се чудом сутрадан нашла заједно у истом сандуку. И поред поновних покушаја да их раздвоје, тела светих нађена су да заједно леже у истом сандуку. Коначно, сахрањени су заједно, као што су и желели. На њиховом гробу су се догодила многа исцељења, као потврда њихове љубави и моћи вере и сматрају се заштитницима брака и породице, молећи се Богу за мир и благостање свих супружника.
Главна и одлучна животна битка очекује нас тек у часу смрти. Ко у том моменту подлегне, тај више не устаје. Та ће се борба одиграти само једном, а неће мимоићи никога. Неопходно је да се човек за њу припреми како не би чинио погрешке и претрпео губитак који се више не може надокнадити.
Кад се човек захвали Богу макар и за мало, онда долази благослов Божији толико богат, да ђаво не може да га поднесе и одлази. „Слава Богу“ никада не би требало да нестане са ваших усана. Кад ме боли, имам „Хвала ти Боже“ као таблету против бола. „Слава Богу“ је изнад „Господе Исусе Христе, помилуј ме“.
Бог нас чује чим му се обратимо. Али Он не размишља као ми. Ви мислите да ваш глас није одмах стигао до Њега. Напротив, чак и пре него што сте завапили, Он је знао да ћете тражити Његову помоћ. Међутим, будући да не видите ван онога што је очито и не знате како Бог управља светом, желите да се ваш захтев испуни попут муње. Али то није оно шта Господ жели. Он тражи ваше стрпљење.
Творевина тугује, вели апостол Павле. И не само творевина, него где год се окренемо, у сваком сегменту живота, свуда је прича о неком страдању и претећој катастрофи. Но, било да су у питању проблем загађења, озонске рупе, мањак здраве хране или било шта од онога што подразумевамо под актуелном еколошком кризом, узрок проблема је увек и само: човек.
Реч "опрости" је велика тајна. Нема веће среће од тога да опростимо, чак и онима који су нас дубоко увредили. Што је увреда неправеднија и суровија, тим је већа и светлија радост коју осећамо када опростимо! Ако волимо непријатеље наше, постајемо храм у коме обитава Господ. Бога не могу да сместе у себе ни Небо ни земља, али Га смешта у себе сићушно људско срце.
Како објаснити мистерију клиничке смрти? Шта се дешава у тренутку смрти? Зашто мртви долазе живима? Објављујемо део говора који је у Москви одржао Андреј Гнездилов, професор Одељења за психијатрију Санкт Петербургске медицинске академије, председник Руског удружења онкопсихолога, професор на Одељењу за геријатријску психијатрију Психонеуролошког института, почасни доктор Универзитета у Есексу (Велика Британија) и аутор бројних књига.
Одавно се зна за случајеве мироточења и чак и крвоточења икона. То се најчешће дешава у црквама. Мироточење кућне иконе најређа је појава. Али нико не може да да тачан одговор на питање: "Због чега плачу иконе?". Научници који су испитивали миро које истиче са икона су се уверили да оно по свом саставу не садржи ништа овоземаљско. Ипак, можда и не треба да покушавамо да докучимо истину. Верујући људи кажу: "Само Господ зна"...
Поробљена Стара Србија са својом вјерношћу Истини која ослобађа и памћењу које уводи у Божју Књигу живота, остаје и остаће јемац ослобођења и исцјељења и саме „слободне“ а обезглављене Србије и од свих оних слобода неразумности њених вођа, које јој бивају не на корист, него на пропаст.