Златна глава Светог Кнеза Лазара
Поробљена Стара Србија са својом вјерношћу Истини која ослобађа и памћењу које уводи у Божју Књигу живота, остаје и остаће јемац ослобођења и исцјељења и саме „слободне“ а обезглављене Србије и од свих оних слобода неразумности њених вођа, које јој бивају не на корист, него на пропаст.
Пут у Живот Вечни
Сви наши грехови су повезани у једну нераскидиву мрежу разних духовних стања, како очигледних, тако и скривених, на први поглед безначајних, а заправо изузетно опасних за душу. Они оптерећују савест, тако да човек временом почиње да осећа неки необичан страх, чини му се да ће му се сваког часа десити нешто лоше, постаје раздражљив, осећа необјашњив немир. Једини истински лек за такво стање јесте покајање и света Тајна исповести.
Ако си поново пао, поново устани!
Не очајавај када падаш, него устани и реци: Опрости ми, Христе мој, човек сам и слаб сам. Није те Бог напустио, него наш Христос допушта да грешиш и да падаш, да би постао свестан своје немоћи, да би трпео оне који сагреше, да не би осуђивао своју браћу када погреше, и да би их укрепио.
Разоружавати љубављу
Бог воли свако Своје створење. Он воли и тебе, воли и мене. Не само кад живимо врлински, већ и кад не живимо баш најбоље, кад чинимо грешке и кад падамо. Бог те воли чак и кад постајеш блудни син. И тада немаш вредност у Његовим очима зато што си добар или лош, већ зато што си дело Његове љубави, што си дело Његових руку. Зато, воли и ти ближњега истом љубављу…
"Фарма беба" као реалност: Демографски спас или духовна катастрофа?
У данашњем свету у ком се губе све моралне вредности, технологија прети да преузме контролу и над самим стварањем човека – што више није фантастика, већ реалност чије остварење може да се догоди већ за неколико година. Вештачка репродукција и генетско моделовање изазивају дубока питања о суштини људскости, слободе и духовности. Последице оваквих промена могу бити неповратне, а границе које се не смеју прећи постале су све мање јасне.
Чудо у срцу неверице: Прича о икони која је преобразила једно село
Данас, када Црква прославља икону Пресвете Богородице „Достојно јест“, подсећамо се на Њено чудесно појављивање у једном малом руском селу, где је некада само једна жена била верница. Та икона постала је место сабрања, утехе и надахнућа за многе изгубљене и обремењене душе. Њена присутност покренула је препород - духовни, морални и животни. Сведочења која су уследила сведоче не само о чудима, већ и о дубоком одговору људских срца на благодат која је сишла.
Имамо ли храбрости да живимо за Царство Христово?
Колико нас разуме Христове речи: „Благо вама када вас мрзе и када вас изопштавају и грде и називају нечасним“? Ево срца Јеванђеља, суштине Христове истине. Те речи садрже тајну Цркве, тајну Царства Небеског, тајну Самог Христа. „Блажени сиромаси, блажени гладни, блажени они који тугују“. Христос нам је, пре свега, Својим животом показао и Своје сиромаштво. Немајући ништа од Своје славе, наг на Крсту, напуштен и издан од свих, Он добровољно предаје Свој дух у руке Оца Небеског. Нема ничег чудеснијег од Његове оданости Свом Оцу. То је оно што и ми морамо чинити сваког тренутка свог живота – предати се вољи Очевој, а то је воља блаженства. Господ жели наше вечно блаженство.
Када Бог шапуће пером
Један голуб. Једна шара. Једна реченица мале девојчице. И понекад, довољно је толико – да се небо отвори у срцу. У свету који пролази крај чуда не осврћући се, понекад је потребно само једно искрено дечије око да примети знак. Јер не говори Бог увек кроз гром и стуб огња – понекад проговори кроз једно перо, једну боју, један тренутак. Ово је прича о том тренутку. О лепоти која није случајна. О Присуству које не виче, већ шапуће – сваком ко уме да се заустави и чује.
Само захвално срце познаје Бога
Благодарност није само врлина, већ кључ духовног живота. Она је начин на који човек чува везу са Богом, чак и онда када ништа око њега не изгледа добро. У сваком незадовољству крије се искушење, али и могућност да се срце отвори за Божије присуство. Када човек за све благосиља Господа, чак и за оно што не разуме, његова душа постаје трон за Јединога.
Не тражи Бога у тами: Како избећи замке духовне радозналости
У данашњем свету, где зло постаје свакодневна преокупација, духовна радозналост се лако претвара у опасну опседнутост мрачним силама. Истраживање зла не води ка добру, већ ка помрачењу ума и губитку вере. Човек је створен да гледа ка светлости, а не да се храни мраком. Само трагање за добром открива Божију вољу и доноси мир души.
Нада је сидро душе
Нису све сузе узалудне. Постоји туга која рађа радост, као што постоји страдање које води спасењу. Онај који воли Бога, чак и кад Га не види, не сумња да пут боли може водити до вечне светлости. Надом, као сидром душе, верни остају чврсти усред животних бурa, гледајући иза суза у лице обећаног Царства.
Да ли заиста волимо Бога?
Ни у чему се човек не вара толико као у љубави. Зато, хајде да видимо који су знаци љубави према Богу, како не бисмо имали само лажни сан о љубави, уместо саме љубави.
Шта је Предање?
Што ти је поверено, то и нека остане у теби, то и ти предај другима. Добио си злато, злато и предај. Нећу да ми подметнеш место једнога друго; нећу да ми место злата преваром потуриш олово или бакар; нећу злата на изглед, дај га у природи... Зато нека вера годинама јача, временом се шири, са вековима уздиже, али ипак остаје неразрушива и неповређена, цела и савршена, без и најмање промене, без икаквог губитка у свом садржају, без икакве измене у својим одредбама...
Пост или незгодни стари „ритуал“
Замислите кућу у коју сваки дан власници довлаче све што могу. Неопходне и непотребне ствари и свакакво смеће. Све је мање простора - све више смећа. Дакле, пост је чишћење у таквој кући. Збогом неразумљивим типовима са ТВ-а, интернета и свих места одакле их доводимо у кућу наше душе. Смеће, сујета, осуде и празне приче - у смеће. Чистимо и сређујемо да бисмо направили места за најдрагоценијег и најважнијег Госта у нашем дому – Господа Исуса Христа. Само Њему је овде место.
Свети Оци о посту
О хришћанском посту су многи говорили, али ипак истичемо оне који су и говорили и живели онако како су учили. Свети Оци Цркве Христове знали су шта је пост и поучавали су мирјане у Цркви о посту. Међу њима: свети Јован Златоусти, Василије Велики, Фотије Цариградски, Јован Лествичник, Марко Подвижник, Нил Синајски, Јован Касијан, Антоније Велики и други.
У Светлости Светих: Божија Реч о Стварању и старости света
Истина не почиње у лабораторији, нити завршава у бајци. Од дубина земље до неба које сија над нама, све говори једним гласом – да ништа није случајно, и да је свет створен с љубављу и смислом. Питања о старости Земље, о пореклу живота, о чудним створењима прошлости и о томе шта тече испод наших ногу нису препреке вери, већ позив да је продубимо. Јер оно што изгледа као мрак старих митова или хладна логика науке, можда је само завеса – иза које стоји Лице Створитеља.
Ава Јустин Поповић: Духовни Отац са Срцем Ширим од Света
Данас Црква слави једног од најсветлијих духовника српског народа – светог Аву Јустина Ћелијског. Његов живот био је оличење Христове љубави и дубоке духовне мудрости. Није био само теолог и мислилац – био је срце које је куцало за свако Божије створење, човек који је у свему видео лик Творца. Данас му прилазимо са захвалношћу, јер је својим животом оставио светле трагове који нас воде ка Истини.
Реч која гради поверење: Зашто Христос забрањује заклетву
Када престанемо да верујемо једни другима, почнемо да тражимо гаранције у заклетвама. Али истина не тражи заклетву – она је тиха, проста и постојана. Христос изричито забрањује да се кунемо, позивајући нас да будемо људи чија реч извире из чистог срца: да буде да – да, не – не. Таква реч није само говор, већ исповедање живота у истини. На то подсећа и данашње Јеванђеље.
Божија љубав: Светлост која не бира коме ће да сија
Страх Божији није сенка суда, већ светлост љубави. Он није бег од казне, него трепет пред присуством Онога Који бескрајно воли. Када човек живи у заједници с Богом, страх постаје осећај одговорности пред Љубављу која му је поверена. Бог не мења лице – мењамо се ми. И управо у томе је страх који није страх: не бојазан од Божије правде, него ужас при помисли да смо толико закржљали у љубави, да ни Његова милост више не може да нас обрадује.
Зашто искушења не нестану?
Не сматрајмо грешне помисли природним, па чак ни сопственим. Мисли које нас нападају су попут времена. Иако не могу да зауставим кишу, могу да ставим капу. Могу се одупрети хладноћи облачењем или вежбањем. У мислима се могу окренути Христу, говорећи речи „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ (изнова и изнова). Можда нећу моћи да зауставим олују, али се могу сакрити под заклоном Његових крила.