Покајање је уметност живљења изнад свих познатих и непознатих уметности којима је Творац обдарио човека. Уметност која уистину мења смисао и ток човековог живота. Али, уметност која више него било која друга тражи одрицање човека од свога лажног и старог ја и грађење новог христоликог, истинског и истинитог човека. Иако тешко, не само да је могуће, већ и једино достојно човекове задатости.
Не бежи од Крста јер поништаваш Васкрсење у себи. Не поричи да постоји тама ако желиш да видиш светлост. Нико није истински чезнуо за рајем осим оних који су осетили горчину пакла. Најважније је схватити да после Христа, Крст, бол и смрт нису судбина човека, већ пут ка Васкрсењу.
Зашто Бог ћути? Ово је питање које смо навикли да постављамо свима, не само себи. Ако Бог ћути, постоје одређени разлози за то. Али шта ако није реч о Богу, већ о нама? Можда смо ми ти који нисмо у стању да Га слушамо и чујемо?
У данашњем времену, више него икада до сада у историји, угрожена је породица и темељ на којем она стоји – брак. Зато није претерано ако кажемо да је више него икада потребно сачувати брак. Али, да бисмо га сачували морамо знати шта је то што га руши изнутра.
У цркви светог великомученика Пантелејмона у калињинградском селу Мајаковское у Русији, икона Светог Јована Крститеља чудотворно се пресликала на заштитно стакло кутије у којој се налазила. Када је икона прекривена другим стаклом, поново се појавио лик Претече Господњег.
На зиду порушеног Свето-Успенског манастира, који је у рушевинама скоро деведесет година, појавило се чудесно лице Христово. Монаси на зиду нису нашли трагове боја, па сматрају да је слика нерукотворена. Изненађених и одушевљених православних ходочасника је безброј.
Уздање у Бога привлачи Његову помоћ. Хришћанин верује и уздаје се у Бога до смрти, а тада јасно види руку Божију која га спасава. Човек може свој живот учинити рајским, ако има уздања у Бога, ако Га слави за све и ако прихвата да Он управља њиме као добар Отац. Тек тада човек може да осети у овом животу и делић рајске радости.
Стојмо смерно, стојмо са страхом! – позив је архангела Михаила, упућен свим верујућима свих времена. Држимо оно што нам је предато, са страхом, побожношћу и љубављу! Данашње време, духа Антихристовог, време је у коме се презире старина, традиција, поредак и на све начине се улаже труд да се сваки континуитет природног, доброг, а поготову Светог прекине. Породица, родитељство, поштовање старијих, чедност, поштење, правда, патриотизам, љубав, Косово… – најсветије речи нашег народа – бачене су данас у блато и по њима се гази.
Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве позива свештенство, монаштво и верни народ да у недељу 11. септембра у 19.30 часова, пред храмом Светог Саве у Београду узме молитвено учешће у Свенародном молебну за светињу брака и породице, за слогу и мир у нашем народу, који ће у присуству више отачаствених архијереја, служити Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Светејши Патријарх ће се по одслуженој молитви обратити верном народу.
Један црквени Отац каже да је молитва као – стрела. Стрела је увек способна да полети, да достигне своју мету, да продре кроз отпор вештаства (материје), али само ако је избачена из доброга лука снажном мишицом. Средиште мете погађа само ако је стрелчев нишан непомичан и прецизан. А оно што често недостаје нашој молитви јесте та снага духа, свест о озбиљности наше ситуације.
Веома се дивим оним људима који у овом тешком времену налазе снаге и храбрости у себи да брину о напуштеним животињама, осакаћеним и болесним створењима Божијим. Бог нас гледа очима ових несрећних четвороножних страдалника. Колико има људског у њиховим очима. А колико суровости има у очима људи који су заборавили своје људско достојанство.
Живимо у таквим гресима да Бог, да би нас уразумио, опет пролива Своју Крв за нас, показући нам да се људи нису променили: како је Он је излио своју крв пре две хиљаде година, и тако је излива до данас. Ово је сведочанство о крвоточивој икони Спаситеља.
Свако од нас зна како размишљамо о особи коју волимо: чим чујемо његово име, задрхти нам срце, чим помислимо на његове потребе или радости, учествујемо и ми у томе. Спаситељ је рекао: „Где је благо ваше, тамо је и срце ваше“. Управо у овом смислу треба да васпитавамо своје срце, и замислимо се над питањем: Шта Бог представља за мене? Шта је за мене Христос? Шта су за мене оне вредности због којих је Христос живео и преузео на Себе страшну смрт?
Патријарх српски Порфирије данас је објавио специјалну изјаву којом је прокоментарисао Европрајд, и истакао да је та тема вештачки наметнута нашем народу, али је истовремено подсетио да Црква Христова поштује слободу сваког људског бића и да је против сваког облика насиља, јавног жигосања и прогона.
Каже овако Господ, кроз уста пророка: Ако те и мајка твоја заборави, ја те нећу заборавити. Он пореди Своју љубав према нама са мајчином љубављу према детету - а то је највећа љубав на земљи. Када бисмо имали поверење у ту љубав, онда бисмо сваки страх побеђивали.
Истина је, мали смо ми људи, и незнатна су за свет наша дела, али не мери Бог ствари онако како их ми људи меримо. Јер, и за нас незнатне је умро Христос, и нас је он назвао својом малом браћом, и нама је – према нашим моћима – дао савет да Му будемо верни у малом.
У првим стиховима прве главе Библије дата је као у шифрованој форми будућа историја човечије мисли у њеним најважнијим и темељним правцима.
Ко није крштен, он није члан Цркве и нема никаквих права у њој. Црква не поставља никакве посебне услове за крштење. Један једини и незаобилазни је: вера у Бога и прихватање хришћанског живота. Онај ко је читав свој живот провео изван Цркве и њених благодатних дарова, чинио је то за то што у Бога није веровао.
Неко ме је питао шта ја мислим о симболу дуге. Неко други може да симбол дуге тумачи на свој начин, исто као што многи и крст тумаче на свој начин. То ме неће спречити да се дуги радујем, нити да је цртам са ђацима на веронауци.
Да ли треба да се плашимо довођења у питање наше вере у Христа? Да ли се Бог окреће од нас када наша вера поклекне? Како да превазиђемо наше неверје и сумње? Када нас душа боли толико да и веру губимо, опет се окренимо Христу да нам да снагу да живимо и верујемо, молећи Га јеванђељским речима: „Верујем, Господе! Помози мом неверју!“