О. Тимотеј Нтумба из Цркве Светог Николе у Бунији, Демократска Република Конго, недавно је у својој изјави Православној новинској агенцији испричао о два нова чуда Светог старца Пајсија Светогорца, која су доживели његови парохијани.
Раније нисам размишљао о смрти, а онда сам почео да размишљам - шта ће се догодити након што умрем? Шта ћу тамо? Овде је ковчег - четири зида, поклопац на врху. У филмовима сам четири пута легао у ковчег и искочио одатле. Директор је питао: "Застрашујуће?" Не, није застрашујуће, то је само тако одговорна ствар.
Суштински догађај у покајању представља преокрет воље, одвраћање од греха и окретање Богу. Ово је и најболније место човековог живота. Човек који се навикао на зло, сада треба да, такорећи, разруши себе.
Богатство избора које нуди дух овога света је огромно. Почев од могућности задовољавања стварних па све до задовољавања сујете, измаштаних и непостојећих потреба. Избор се, скоро по правилу, завршава зависношћу од изабраног. Ту лекови и психотерапије не помажу. Ова болест се лечи једино подизањем на виши, духовно-морални ниво схватања људског постојања.
Становници Костоса на Паросу говоре о очигледном чуду које се догодило у недељу усред пожара на периферији села. Мала црква посвећена Светој Параскеви, смештена између села Костос и Лефке, остала је потпуно нетакнута, док је огроман пламен беснео око ње, претварајући све у згариште.
Огромну штету наносе себи људи који непрестано грехе уверавајући себе да ће се, једнога дана, исповедити и покајати. Не схватајући да су сами себе уловили у паукову мрежу безнађа, они сваким даном удаљују себе од спасења.
Једном приликом један духовник рече своје духовном чеду: најтеже је са вама, школованим људима. Он је том опаском, заправо, нагласио вековни спор између такозваних интелектуалаца и такозваних простих и неписмених – ко је од њих ближи Богу. Ми, неспорно имамо пред собом критеријум у односу на који можемо, макар и приближно, одредити одговор.
Смрт је растанак који не раставља. Живи и умрли су чланови једне породице. Нећемо рећи: Волели смо један другог; Она ми је била тако драга; Како смо били срећни, већ ћемо говорити: Ми настављамо да волимо један другог, сада и више него пре; Она ми је сада дража него икада; Каква је радост за нас што смо заједно... Познајем Рускињу која упорно одбија да себе назове удовицом, иако се њен муж преставио пре много година. Она не престаје да говори: Ја сам његова жена, а не удовица. И, она је у праву!
Скоро да не постоји реч која је кроз историју човечанства доживела већу употребу од речи - срећа. Па ипак, чини се да ни један појам није више релативизован од овог. Ипак, људи скоро свих епоха, простора и култура под њом подразумевају слично стање. Шта хришћани нуде као објашњење?
Док се у већини западних земаља прослављају разноразне изопачености парадама "поноса" и другим сличним манифестацијама "љубави", у Русији се данас славе двоје супружника, које Божјим чудом, ни смрт није успела да раздвоји.
Традиционални Грузијци изашли су јуче на улице да прославе отказивање Тбилисијског поноса „Марта достојанства“ који је јуче требало да се одржи у главном граду Грузије.
Данас видимо мноштво апатичних адолесцената који немају ни жељу, ни иницијативу да самостално живе и да нешто постигну у овом животу. То се углавном догађа „захваљујући“ осећањима безнађа, несигурности у себе, беспомоћности, које су посејали у дечије душе родитељи, наставници и друга одрасла лица око њих. Стварајући посебну психолошку атмосферу око деце, одрасли често лишавају децу вере у себе, у сопствене снаге, они не могу да пренесу деци веру у Бога зато што су и сами у дубини својих срца људи „неверујући“ или „селективно верујући“.
Сваки пут кад се сретнете са овом или оном ситуацијом, ви сте онај кога је Бог ту ставио да послужите као Хришћанин, да будете део Тела Христовог и деловања Божијег. Уколико тако будете поступали, лако ћете се окретати Богу и говорити: Господе, просвети мој ум, учврсти и усмери моју вољу, дај ми срце пламено, помози ми! У другим тренуцима, моћи ћете да кажете: Господе, хвала!
Шеташе старац Исихије шумом у молитвеном заносу, сав предан молитви и Богомислију и застаде тако и направи паузу севши на један пањ, кад спази пужића испред себе код његових ногу. Узе га нежно у своје руке и запита:
Замислите један извор, из кога би до подне извирала бистра вода, а од подне би текао гној. Таква су уста у човека, који се час моли Богу, а час псује. А нема народа међу хиљаде народа на земљи, који тако страшно псује као српски народ.
Зашто постимо? То питање нама, хришћанима, често поставља свет. Често га и сами себи постављамо. Зашто постимо, уколико се не мењамо? Улазимо у пост и излазимо из њега непромењени? Зашто да постимо, ако се наш живот не натеже попут лука да избаци из себе стрелу молитве упућене Богу?
Кроз сву историју човечанства, у свим његовом историјским периодима, можемо приметити једно својство човека које никада није слабило – жељу за богатством, за стицањем што више материјалних ствари. Да ли може ка Небу да стреми онај ко је својим богатством везан за земљу, онај ко не служи духу већ телу, живећи ради своје насладе и ужитка? Какав однос према богатству треба да има православни хришћанин?
Иако су и највећи противници Христови били уверени у Његову јединствену вредност, као и Његов посебни положај у човечанству, ипак је покушавано да се у историји човечанства нађу такви људи који би својим животом и радом заслуживали веће дивљење и поштовање него Исус Христос.
Интервју поводом изласка књиге Жарка Видовића "Срби и Косовски завет у Новом веку"
Људи су створени са слободном вољом и могу да изаберу пут који им се свиђа: или пут милосрђа и љубави, или пут служења својим похотама и страстима. Христос, као Бог, могао би да примора све људе да Му се повинују, да их примора да напусте пут зла и неправде, али Он не жели да врши насиље над нама. Он у људским срцима тражи веру у Њега, љубав према Њему, слободно потчињавање Себи.