Не постоји само једна дефиниција брака. Има их више и свака у центар ставља неки аспект заједничког живота и односа међу супружницима. Међутим, човек би требало да зна које је његово место у брачној заједници, тој заједници љубави, која треба да буде заједница благослова. Ту нема места партнерским односима. Ту је муж поверен љубави жене и жена је поверена љубави мужа.
Сва божанства свих религија на овој нашој планети уствари су само разноврсна уобличења и преображења двају божанстава: човекобога и Богочовека. Вековима се Европа мучи да реши „проклети проблем“ човечије личности, и никако не успева. Јер га увек решава човеком и човекобогом, а не Богочовеком. Достојевског је страшно мучио идејни и морални хаос Европе; дуго му је тражио узрок, и најзад га пронашао у – римокатолицизму.
Све што је икада ико постигао у животу није његово постигнуће и успех. Јер, буквално све што имамо, дато нам је рођењем као дар од Бога. Зато не одбацујмо драгоцени дар овог живота, него га употребимо добро, употребимо га за Бога, а Он ће нам дати и све остало што нам је потребно.
Православље носи у себи једину силу која може да се супротстави светском злу, светлост коју западни свет није схватио и коју је одбацио. Зато Православље, у коме је истина Христос, које увек поседује пуноту Духа Светог и чији су критеријуми вере чврсти и непромењиви, представља највише служење човечанству: чувајући Таворску светлост, оно једино открива пут ка стицању ове светлости и пут ка спасењу.
Духовдан је, како се вели у дивним песмама црквеним, завршни Празник. Њиме се завршило Спасење. Казао је Бог и Господ Христос човеку ради чега је човек у овом свету. Дао му је сва средства за спасење, дао му је сва средства за обожење, дао му је сва средства за Живот Вечни.
Да би у браковима уништио деспотизам мужа, апостол Павле прописује љубав према жени: „Мужеви волите своје жене“. Да би уништио код жене стремљење ка превласти над мужем, он говори да је дужна да се потчињава мужу: „Али хоћу да знате да је свакоме мужу глава Христос; а муж је глава жени, а Бог је глава Христу… Мушкарац је обличје и слава Божија; а жена је слава мужевљева; јер није муж од жене, него жена од мужа; и муж није саздан жене ради, него жена мужа ради“ (1.Кор. 11; 3, 1-9).
Што ти је поверено, то и нека остане у теби, то и ти предај другима. Добио си злато, злато и предај. Нећу да ми подметнеш место једнога друго; нећу да ми место злата преваром потуриш олово или бакар; нећу злата на изглед, дај га у природи... Зато нека вера годинама јача, временом се шири, са вековима уздиже, али ипак остаје неразрушива и неповређена, цела и савршена, без и најмање промене, без икаквог губитка у свом садржају, без икакве измене у својим одредбама...
Не очајавај када падаш, него устани и реци: Опрости ми, Христе мој, човек сам и слаб сам. Није те Бог напустио, него наш Христос допушта да грешиш и да падаш, да би постао свестан своје немоћи, да би трпео оне који сагреше, да не би осуђивао своју браћу када погреше, и да би их укрепио.
Људи који не схватају духовне основе онога што се дешава у свету суде о људским делима врло површно. Они делатност човека деле на очигледно греховну и злу, и на добру и похвалну, само по њеном спољашњем испољавању. У томе користе веома неодређене, непостојане мере добра и зла – по законима света. Међутим, само један критеријум јасно дефинише шта је грех, а шта добро. То је јеванђељски закон.
Ако упитамо људе: „Који је најстрашнији грех по твом мишљењу?“ – један човек ће навести убиство, други – крађу, трећи – подлост, а четврти издају. У ствари, најстрашнији грех је неверје, а оно затим рађа и подлост, и издају, и прељубу, и крађу, и убиство, и све остало.
У човековом животу онолико је радости колико он показује љубави и бриге према другима. Зато се најдубља веза и блискост људи стиче се када опраштамо једно другом, јер је то блискост у Христу, Који опрашта свима нама.
Ако бисмо покушали да одредимо појам сујете, онда би најприближније означење одговарало томе да је сујета стање надувености, испуњености себе собом или вишак првог лица једнине. У основи сујете стоји погрешна љубав према себи; љубав која човека затвара и одваја од других људи са којима би требало да живи у заједници љубави.
Имамо све, али ипак нам нешто недостаје. Недостаје нам Онај, Који би све то што имамо украсио дубинским значењем. Бог је заљубљен у нашу душу и ако нам нешто даје, онда то чини да бисмо се ми испунили љубави према Њему. Ми примамо Његове дарове, али заборављамо на Њега. Живот би могао да буде рај, али прогнали смо Творца раја, протерали смо Бога из нашег живота.
Када имаш искушења, тада имаш и награду. Тада показујеш да волиш Христа, а не онда када је присутна благодат. Нађи у себи снагу говорећи: „Зашто се жалостиш, душо моја, и зашто тугујеш? Ништа зло се није догодило. Христос се мало удаљио, али ће поново доћи. Мало ће оклевати, желећи да те научи трпљењу и смирењу. Како ћеш научити уметност над уметностима и науку над наукама, ако преслатки Исус понекад не умањи своју благодат?
Свака хришћанска мајка сматра једном од њених основних обавеза да научи дете молитви, чим његова свест почне да се буди, молитви, која је једноставна и лака за његово разумевање. Његова душа мора бити навикнута на усрдно и топло искуство кућне молитве, поред колевке, за своје ближње и породицу. Вечерња молитва детета смирује и омекшава му душу, он доживљава сладост молитве својим малим срцем и прима први мирис светих осећања.
Свака душа која долази на овај свет носи клицу генијалности, носи печат Божији у себи, носи ,,клицу" Христову. Сваку душу Господ шаље из свог Царства вечности, сваку душу је Господ осмислио пре свих векова у даху тог вечног данас, у тренутку и секунди вечности, те је свака личност, сваки човек, у намисли Божијој од вечности.
Једнако умире и у гробу труне и онај ко је живио добро и највећа бараба на овом свијету. Једнако умиру и једнако бивају сахрањени у земљу. Не зависи само од наших поступака ни вјечни живот, нити квалитет овога живота. Ми треба да примамо Дарове од Бога. Бог једини може да нас одржи у памети. Једини Бог може да нам одржи животну енергију нормалну и стабилну. А, ко се одвојио од Бога - тај је потпуно изгубљен.
Сва суштина духовног живота се своди на то да не пропустимо садашњи тренутак дат нам за спасење. Какав си у својим мислима, жељама, намерама у садашњем тренутку, такав си заправо. Сада, у овом тренутку, бити веран Богу, чувати чистоту душе, искорењивати зло из себе и са љубављу се односити према ближњима - ето шта је хришћански живот.
Оно што се данас дешава у Украјини није само геополитички и економски рат Америке и Запада против Русије, већ духовни рат против Православља. Његов смисао је да уништи човека као духовну и моралну појаву, афирмишући свуда „слободу“ од заповести Божијих и безумља Содоме и Гоморе под заштитом државних закона, стварајући раскол у Православљу и претварајући га само у спољашњу форму. Због тога се и са Свете Горе Атонске све чешће чују гласови да Русија, чак и ако то још не схвата, спроводи специјалну војну операцију како би успорила долазак антихриста и да би се што више људи покајало и спасло.
Сви наши грехови су повезани у једну нераскидиву мрежу разних духовних стања, како очигледних, тако и скривених, на први поглед безначајних, а заправо изузетно опасних за душу. Они оптерећују савест, тако да човек временом почиње да осећа неки необичан страх, чини му се да ће му се сваког часа десити нешто лоше, постаје раздражљив, осећа необјашњив немир. Једини истински лек за такво стање јесте покајање и света Тајна исповести.