Срећна Нова година: тајна 14. септембра
Док се свет припрема за прославу Нове године 1. јануара, Црква своју годину почиње у тишини, 14. септембра. Овај датум није случајно изабран, већ симболизује почетак новог духовног циклуса, укорењеног у библијској традицији и историји хришћанства. Уместо буке и ватромета, овај празник нуди прилику за размишљање о времену као Божијем дару и позив на обнову срца, а не само календара.
Појас Пресвете Богородице – невидљиви штит верних
Појас Пресвете Богородице представља вечни симбол заштите, милости и непрестане Божје љубави. Његова чудотворна моћ, кроз векове потврђена бројним исцељењима и чудесним догађајима, повезује прошлост и садашњост. Чак и у савременом животу, препуном стреса и неизвесности, он остаје духовни мост који омогућава унутрашњи мир и блискост с Пресветом Богородицом. Празник 13. септембра истиче снагу вере и значај молитве као пута ка духовној равнотежи.
Не бојте се оних који вам могу убити тело...
Наша света Црква се 13. септембра сваке године молитвено сећа и прославља успомену на пострадале и пред Господом просветљене Свете Новомученике Јасеновачке. Овај празник у свима нама буди посебне осећаје, јер Јасеновац је друго Косово, српски Јерусалим који не смемо да заборавимо. Данас се духовна туга и радост међусобно се прожимају, јер се сећамо страдалих предака који су на окрутне начине изгубили своје овоземаљске животе, али се радујемо што су они наши молитвеници пред Господом молећи се за спасење нашега рода.
Свети Јован Крститељ – Претеча и у Аду
Свети Јован Крститељ је читавим својим животом био претеча Христова. На земљи је позивао на покајање и припремао људе за долазак Спаситеља, а након свог усековања отворио је пут новој мисији. Сишавши у Ад, он је и тамо постао гласник Царства Божијег – доносећи душама које су чекале Искупитеља вест о близини спасења. Тако је његова смрт постала почетак Јеванђеља за оне у тами.
Време Откривења
Архиепископ новогрудочки и слонимски Гуриј (Апалко): Чини се да се точак Апокалипсе креће огромном брзином. Људска права, поштовање верских слобода, о чему Америка и Европа причају од јутра до мрака, само је празна фраза. Данас сатанизам хара светом, а само светиње и молитве монаха сметају и спутавају атеисте. Јер монаси су, по речима светог Пајсија, редовна војска Христова. Како то плаши трули духовно безбожни свет!
Угледајмо се на Христа
Право хришћанство мери се животом по угледу на Христа, а не навикама савремених људи. Тамо где је Његов живот светлост, наше „хришћанство“ често открива сенку и лаж. Зато једино гледање у чисто огледало Христовог живота може преобразити душу и повести је ка спасењу.
Библија – уџбеник живота и чудо Божијег стварања
Планета није играчка и ни једна животиња није „ресурс“. Сва створена бића имају своје место у Божјем плану, а свака неправда оставља вечни печат. Свако уништавање има цену која одјекује у вечности. Човек ће полагати рачун за сваки бол који нанесе ономе што је Бог створио – и то је суд који неће избећи.
Добро по човеку и Добро по Богу
Да ли је довољно бити „добар човек“? Да ли је жртва за ближњег, помоћ сиромашном, храброст и милосрђе – довољна улазница за Царство Небеско? Одговор Јеванђеља је изненађујући: све што није рођено из вере и благодати, колико год изгледало узвишено, остаје људско и земаљско. Само Христос мери истинску вредност добра.
Идеологија уместо толеранције: О парадама „поноса“
Данас се многе интимне ствари износе на улице, постајући јавни спектакл и идеолошка платформа. „Параде“ поноса нису само питање личних слобода, већ јавна демонстрација новог система „вредности“ који настоји да редефинише човека, брак и породицу. Уместо толеранције, циљ је промовисање новог погледа на људску природу. Сведочење истине мора се водити мирно и без страха, јер истина се брани сведочењем, а не агресијом.
Два лица љубави: световна илузија или духовна стварност?
У наше време људи се врло често варају, мислећи да је потребна само жеља и мало напора да би почели да воле своје ближње хришћанском љубављу. И читав свет је опијен идејом апстрактне човечанске љубави и нада се да ће тако разрешити своје ужасне противречности. Међутим, да ли је љубав на коју позива свет и којој учи Црква једна иста?
Бог је једноставан
Једноставност Божија није празнина, већ пуноћа савршенства. Она открива Његову свемоћ и вечност, јер Богу ништа није потребно, а све постојање зависи од Њега. Док људи живе у сложености својих потреба и ограничености, Божија једноставност је светлост, живот и заједница Свете Тројице. У тој једноставности све је уједињено и у њој се крије истинска снага и непролазна истина.
Псалми – срце Светога Писма и огледало људске душе
Када се говори о Светом Писму, често се наглашавају Божије речи упућене човеку. У Псалтиру се, међутим, догађа нешто посебно – човек први пут проговара Богу, изливајући све радости, страхове и туге свога срца. Псалми су огледало људске душе, збирка песама рођених из стварног живота, која спаја људско и Божанско у вечном дијалогу. Ова књига није само историјски запис, већ жива школа молитве и непролазна ризница у којој свака душа налази утеху и речи које је повезују са небом.
Радост у страдању: када крст постаје извор мира
Како пронаћи радост усред бола и патње? Историја светих и мученика показује да истински мир није одсуство страдања, већ унутрашња радост која настаје када се крст прихвати с вером и љубављу. Овај парадокс превазилази логичке законе овога света, а патња може постати извор светлости и дубоке духовне снаге. Радост која се рађа из вере превазилази страх, бол и пролазне околности, остајући трајна и непролазна.
Шта је заиста смирење и зашто га свет данас толико погрешно схвата
Данашњи свет често не разуме праву суштину речи "смирење", повезујући је само са својим тренутним психичким стањем. Међутим, оно је у својој суштини највећа снага човека, која ослобађа од сујете и гордости, доноси унутрашњу слободу и радост. То је тајна која човека спаја са Богом, ближњима и самим собом.
Порука која се не може сакрити: Прича из Тројичке лавре
У лаврама и манастирским зидинама прошлост често шапуће важне духовне поуке. Лажи и обмане пред Богом увек остављају траг – играње са светим доноси непредвиђене последице. Истина и искреност откривају сваку претварање и доносе мир душе. Онај ко се поиграва лажима пре него што истина исплива на видело осећа тежину својих поступака, док истинска духовност обнавља срце и благослови живот.
Пакао је одсуство непресушне Љубави Христове
Љубав је суштина постојања и сама природа Бога, обитавање Свете Тројице у савршеној заједници. Где Љубав недостаје, тамо се појављује мрак, самољубље и одсуство Христа, што је паклено стање. Христос, својом непресушном љубављу, испуњава сав универзум и све што живи, чинећи да доброта, несебичност и брига за ближње постану права животна снага. Као што Свети Јован каже: „Бог је Љубав; и који пребива у љубави, у Богу пребива, и Бог у њему“ (1. Јн. 4,16).
Раб Божији
У Светом Писму и у литургијским текстовима хришћанин се назива рабом (слугом) Божјим. Слуга припада свом господару, зависи само од њега и не може истовремено да припада двојици господара. Да ли смо, међутим, увек искрени када себе називамо слугама Божијим?
Нерукотворени лик Христов: знак Божје близине у нашем животу
Нерукотворена икона Господа Исуса Христа открива тајну Божје присутности у свету и људској души. Она сведочи да истински лик Христов није само прошлост, већ живи и осветљава наш живот. Човек је призван да постане „жива икона“, место где се благодат огледа кроз љубав, смирење и дела доброте. Данашњи празник показује како духовна светлост Христова делује и кроз мале, али истинске поступке вере у свакодневици.
Изнад свих Небеса
Пресвета Богомајка, прва после Господа Христа, показала је пут вечног живота кроз своје вазнесење и васкрсење тела. Њен живот и чудеса откривају дубину Божје љубави, правде и истине, коју је Господ Христос донео човечанству. Она је посредница и заступница рода људског, дарујући свима који јој се обраћају силе за побожан живот и вечни спас. Празник Њеног Успења осветљава пут ка вечности и открива смисао вере и испуњавања Божјих заповести.
Богородичина Пасха
Зашто ми толико волимо и поштујемо Богородицу? Она је почетак победе живота над смрћу, зора новог стварања. Она је дала Своје тело плоти Својег Божанског Сина. У њој су се Бог и човек сјединили. Зар је после тога могао Бог оставити Њено пречисто тело, где се Божанско сјединило са људским?