Чудно је како људи спознају истину. Неко је учен од малих ногу вери и Цркви, код некога је то само ствар традиције и обичаја, а некога су мука и искушења помогли да се обрати Богу. Ја сам био баш тај кога је мука натерала, који није знао куда ће, коме ни психијатар, ни лекови, па на крају ни родитељи нису могли помоћи да се избави из агоније и бесмисла. Ту почиње моја прича о љубави према Христу и вечности.
Кад рашири руке, човек је живи ходећи крст. Ако укинете вертикалу крста, имаћете једну мотку попречну. Ако укинете хоризонталу, имаћете једну усправну мотку. Ни једно ни друго није човек, него само спојено. Зато је Господ рекао: љуби Бога и љуби ближњега. То човека уравнотежује, то га уцељује, то човека спасава.
Заповест о раду је свеобухватна. Она се односи на све, укључујући и оне који су рођени у богатој породици и којима имају све што им је потребно. Човек који се роди у таквој породици не треба да ради да би се прехранио, него да би остао човек, као и због тога да би осећао самилост према онима који савијају кичму ради парчета хлеба.
Пут ка Царству Божијем почиње од Свете Тајне Крштења. Колико је светлост далеко од таме, колико је живот удаљен од смрти, тако је крштен човек супротстављен некрштеном. Свако крштење је посебно већ самим тим што је оно духовно рођење, а ово је истинита и заиста необична прича о крштењу једне особе.
Сукоб са родитељима личи на подсецање корена дрвета. Мали сукоб са родитељима - подсецање дела корена и, као последица, сушење дела грана. Велики сукоб - одсецање целог корена и потпуно сушење дрвета. ... Поштуј оца свога и матер своју - прва је заповест, са обећањем да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи.
Савремени однос према животу је дубоко егоистичан. Све је укорењенији став у људима да је други човек, наш ближњи, потребан онолико колико можемо да га ''искористимо''. Традиционални поглед на свет, данас све више избледео, имао је потпуно супротни поглед на друге људе...
Господ никада неће одузимати Себе од нас ако Га будемо благосиљали. Зато Га ми и благосиљамо у свако време, у свим околностима - да би Он свагда био са нама и испунио Собом наше срце. Он не може ући у наше срце, као у Свој дворац, док је оно испуњено нечим другим, нпр. неком острашћеношћу, жељом, љутњом. А, када благосиљамо Господа, ми се сами одричемо свега тога и чистимо дворе нашег срца за Јединога Христа.
Псалтир сам од себе моли Бога више од свих других књига. Псалми моле за будућност, уздижу садашњост, кају се за прошлост, радују се за добра дела, сећају се радости небеског царства, противе се ђаволским силама, показују светлост истине, стварима су утеха, младима украс, савршено искуство стараца, којима је сам Христос Бог помогао и кроз чија је уста, као пророка научио нас да се пажљиво молимо.
Земаљска љубав гори и сагори. Небесна љубав гори и не сагорева. Земаљска љубав, као и све земаљско, само је сан и гатка љубави. Колико идоли личе на Бога, толико земаљска љубав личи на Љубав. Колико дим личи на пламен, толико ваша љубав личи на божанску љубав.
Окултизам је унакажена духовност у којој уместо причасности Богу и укрепљивањем Његовом благодаћу човек стреми ка афирмацији уз помоћ „скривених" сила. Појављивање окултизма се увек одигравало у периоде кризе, социјалних потреса, када су људи желели да реше своје проблеме некаквом невидљивом помоћи, да сазнају будуће, да од себе отклоне невоље простим, магичним начином, а то су користили заљубљеници у лаку зараду.
Христова заповест, позната као „Златно правило“, са мало речи указује да је врлина једноставна, прикладна и позната свима: чините другима оно што бисте желели да други чине вама. Ово правило подсећа и на важност моралних вредности у свакодневном животу и одражава суштинске идеале емпатије и доброчинства. Оно је урођено сваком човеку - наша савест нам говори шта треба да чинимо, тако да се не можемо оправдавати незнањем или његовим неразумевањем. Јер шта може бити једноставније од њега? И шта може бити праведније?
Неопходно је да свако од нас на личном плану очистити своју веру и разграничи се од разних паганских веровања, која се нажалост, ко нас преносе с колена на колено. Под називом "обичај" и са паролом "ваља се", неретко се данас манифестују разни ритуали, који су кроз народна веровања, надри ТВ документарце, митове и сујеверја, присутни међу народима читавог Балкана и према којима је неопходна велика доза опреза на сумњиво порекло!
Тешка и оскудна времена кроз која пролазимо, велика неизвјесност и несигурност у којој живимо, не остављају нас равнодушним. Мало их је међу нама који за себе могу рећи да су на сигурном и да их криза не погађа и не дира.
Не ступамо у брак да би нам цео живот био песма, или да бисмо направили децу и подигли породични дом. Не, главни смисао брака је да заједно уђемо у Царство Божије, а то значи да треба да будемо спремни да у било ком тренутку платимо било коју цену, принесемо било какву жртву и да претрпимо било какву потешкоћу у браку. Зато не смемо рушити свој брак када се суочимо са првом потешкоћом, па чак и ако проблеми настављају да нас море, ми смо дужни да га сачувамо.
Узроци страдања човека у овом животу нису бесконачни. Нема их превише. Или су плићи и тичу се самога човека и људи који га окружују, или су дубљи и односе се на првобитно неверство према Богу, мржњу духа зла или на саму милост Божију. Одакле год да долази, из којих год дубина, страдање ваља прихватити са смирењем, јер је оно лек који Отац шаље ради исцељења.
Хришћанска нада може бити описана као искрено, живо сећање на Бога, неодвојиво везано са увереношћу у љубав и помоћ Очеву. Човек који има такву наду, увек и свуда се осећа под заштитом Оца, баш као што свуда и увек види безгранични свод Неба изнад њега у физичком свету.
Када је у времена давна запретила несрећа православном народу грчком, народ се обраћао Пресветој Мајци Његовој и од Ње заштиту добијао. Она је и многострадалној, али верној Богу, Русији показивала свој покров. А шта Срби данас, у ова времена несрећна, чине да несрећу своју од себе одгурну? Свака псовка, свака прљава реч бачена на Сина Њеног, мач je који пробада душу Њену. Али у безнађу у којем се нађосмо, ако уопште икакве наде више може бити, клекнимо и заридајмо Мајци Божијој, да умоли Сина Њеног да одврати гнев Његов уперен на нас, да нас до конца не истреби. Амин.
Колико нас разуме Христове речи: „Благо вама када вас мрзе и када вас изопштавају и грде и називају нечасним“? Ево срца Јеванђеља, суштине Христове истине. Те речи садрже тајну Цркве, тајну Царства Небеског, тајну Самог Христа. „Блажени сиромаси, блажени гладни, блажени они који тугују“. Христос нам је, пре свега, Својим животом показао и Своје сиромаштво. Немајући ништа од Своје славе, наг на Крсту, напуштен и издан од свих, Он добровољно предаје Свој дух у руке Оца Небеског. Нема ничег чудеснијег од Његове оданости Свом Оцу. То је оно што и ми морамо чинити сваког тренутка свог живота – предати се вољи Очевој, а то је воља блаженства. Господ жели наше вечно блаженство.
Да би се Тајна Вечера продужавала до краја историје, потребни су елементи за сваку Тајну Причешћа - хлеб и вино, па и храм. А, да бисмо имали хлеб и вино, неопходни су земљорадници, млинари, пекари, виноградари. На подизању храма раде многи таленти. У зидању и одржавању Божијега храма учествују све часне људске професије, и ту човеков рад добија врхунско просвећење - благослов Божији.
Створивши човека по свом лику и подобију, Бог га је обдарио задивљујућим даром – слободом избора између добра и зла. А где је слобода, не може бити планова: немогуће је планирати понашање другог ако је слободан. Дакле, иако је Бог знао апсолутно све о сваком од нас и пре стварања света, Он нема никакав идеалан план за сваког од нас, него нам је припремио нешто немерљиво боље – живи однос са Њим који се не прекида ни на тренутак, ма шта нам се дешавало и ма како користили своју слободу.