Људи често постављају питање: шта да раде ако су сањали свог упокојеног рођака? Ако сан успављује ваш духовни живот, показујући вам да је ваш упокојени срећан у вечности и да за њега не морате да бринете, дајете милостињу, или да се молите за његов покој, онда је то највероватније сан који долази од злога. Црква учи да нема човека који је живео и није згрешио. Зато, ако сте у сну видели свог мртвог рођака, требало би да то схватите као позив да се молите за његов покој.
Важно да стално имамо на уму да бол или жалост које осећамо данас неће трајати заувек. Све око тебе и у теби тада ће бити другачије него што је данас, јер ти је Бог припремио дарове које данас не можеш ни замислити. Верујеш ли ти у то? Верујеш ли у то да Бог још увек није ставио тачку на твој живот, у то да ће ти Он још много тога дати? Ако дубоко у себи имамо такву веру, наш живот ће бити смислен и испуњен.
Постоји у ово наше безбожно доба једна фраза коју многи људи употребљавају у разговору о Богу и Цркви. Она је попут неке формуле која гласи: „Ја у Бога вјерујем и молим му се. Бог је свуда и на сваком мјесту и не треба мени никаква црква нити попови.“ Особито је то типично за вајне интелектуалце којима ни једна, такозвана институционална, црква није довољна. У свом уображењу и самодовољности и не слуте да су непромашиво погодили промашај.
Постоји огромна разлика између радости у овоме свету и истинске духовне радости. Док светска радост зависи од онога шта нам се дешава, божанска радост је везана са унутрашњим прослављањем Бога, без обзира на спољашње догађаје и околности. Она зависи од наше унутрашњег односа према Христу и Његовим заповестима.
Данас почиње Петровски пост који траје до празника двојице првоврховних апостола, Петра и Павла, 12. јула.
Проблем наркотика више није пред вратима нашег дома, он је ушао унутар њега. То је превелики проблем. Наркотици не само да убијају човека физички, већ, што је главно, растурају његову душу. Проблем није само у нарко-дилерима или лошем друштву или лакомислености младости. Он је много дубљи, у људској души. Ово је онтолошки проблем.
Нема тог човека, те иконе Божије, који не трага за загрљајем љубави. Не смемо зато никад на основу предрасуда да приступимо ни једном човеку. Ко размишља о себи, својим поступцима, ранама које је својим избором оставио на својој души, тим пре мора да има разумевања за друге људе.
Без обзира на тренутну ситуацију, Косово и Метохија остаће српски заувек. Да је то воља Божија, сведочи и следеће чудо Светог Јована Руса, ратника и чудотворца, једног од најпоштованијих светитеља у Грчкој, чије се мошти налазе у цркви на Евији, коју је недавно спасао од пожара. Он се приказао грчким верницима у мају 1999, и облачећи униформу српске војске, рекао: „Морам у Србију. Браћа наша тамо су нападнута, само због свог Православља, због своје вере у Сина Божјег. Христос наш тамо опет крвари."
Живот једног хришћанина не сме се свести на угађање правилима, да попут фарисеја пости два пута недељно, даје прилог у храму, исповеда се према рецептима из брошура, слепо извршава наредбе духовника... Вера је нешто сасвим друго, чак супротно од овога. Постављамо ли себи питање: да ли верујемо? И, ако га постављамо, какав одговор дајемо себи?
О мртвима мало ко да размишља. А смрт очекује свакога од нас појединачно. Зато, замислимо тескобу без утехе, грижу савести због учињеног зла или, још више, због неучињеног добра. Видимо све а не можемо - ништа. Нема промене. Постоји једино горчина због промашеног и протраћеног живота… Зато треба размишљати о упокојенима, треба се молити за њих, јер, како каже св. Теофан Затворник, њима су наше молитве потребне „као сиромасима парче хлеба и чаша воде“.
Православна психологија се у раду са депресивношћу ослања управо на ова православна схватања о палој људској природи и о поробљености људске душе греховним страстима. Тугу која није здраво туговање, већ представља страст која прелази у депресивност један светитељ (преподобни Нил Синајски) назвао је „црвом у срцу“. Какав тачан и сликовит израз.
У природи човековој је да лако и без размишљања прашта себи, оправдава своје поступке, проналази објашњења и све то како би продужио стање у којем се налази. То снисхођење себи увек се завршава оним познатим – е, од сутра ћу окренути лист. То истезање времена, како ствари стоје, кључни је узрок човекове духовне погибли док је његов главни инспиратор - непријатељ човеков од искони.
Знам дјела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих.“ Ове речи забележене у Откровењу јасно нам дају на знање да Бог жели људе изјашњене, опредељене, укоријењене; људе чије је, по речима Христовим, да – да, а не – не!
Како нас неопирање злу, прихватање свих искушења, може спасити 2000 година након Христовог распећа? Исус Христос се није одупрео злу, беспоговорно је прихватио страшну смрт на крсту, следећи вољу Бога Оца. То је оно што нас и данас спасава, јер је Господ заувек променио људску природу, учинивши је способном за телесно васкрсење, способном да потпуно обнови прекинуту везу са Њим, за све оне који то желе.
На прослави пресвлачења моштију преподобног Зосима Чудотворца у манастиру Тумане, према оценама надлежних, кроз Тумански манастир јуче је присуствовало је око 20.000 људи.
Узалуд, браћо и сестре, лутамо, тражећи мир и спокој који од њега долази у богатству, у задовољствима и почастима и добрима овога света. Исус Христос је једини господар мира. Он мир даје свима, али мир борави само у онима који су њега достојни. Овоме је Сами Господ научио своје ученике. У који год дом уђете, говорио им је, најпре дајте Мој мир, говорећи: „Мир дому овоме! И ако буде ондје син мира, остаће на њему мир ваш; ако ли не буде, вратиће се вама“ (Лк. 10:5-6).
Данас влада епидемија разних фобија. Људи се плаше да уђу у лифт, у градски саобраћај, да буду на отвореном простору, боје се гужве, боје се свега. У тренуцима паничног страха се мисли: изгубићу разум, умрећу. Тада нам нико не може помоћи; сами смо под овом капом небеском, између нас и Бога је демон. Суочавамо се са злом које је неупоредиво јаче од нас, од психијатрије, од сваке науке. Међутим, морамо да знамо да је наше здравље у нашим рукама, али само уколико их пружимо ка Богу. И, када се најмање надамо, када мислимо да смо готови, да смо пропали, да смо доживели распад система, долази до силаска Божије благодати и, просто невероватно и неочекивано, долази до исцељења.
Више од стотину хиљада људи, сабраних око кивота Светог владике Николаја Српског, испунило је јуче централне улице српске престонице током Спасовданске литије коју је данас преводио Његова светост Патријарх српски г. Порфирије.
Данашњим Светим Празником Господ Христос завршава спасење људи и казује нам ради чега је Он дошао у овај свет. Дошао је и узео на Себе тело људско, постао човек да би показао човеку какав је пут његов на земљи и куда он иде са земље. То је казао Својим Светим Узнесењем на небо.
Наши велики празници нису само подсећања на овај или на онај еванђелски догађај или на догађај из црквене историје. То су светиљке које нам показују поуздан пут ка вечном животу, пут усавршавања наших душа. Господ је учинио све за наше спасење. Својим вазнесењем на небо, Син Божији нам је отворио пут у небеске обитељи. Међутим, само од нас зависи хоћемо ли ићи показаним путем или ћемо се зауставити на пола пута.