Циљ људског живота представља цивилизацијску тему број један. Од искони је човек постављао себи ово питање дајући, истовремено, много одговора. Неки од тих одговора постајали су и покретачи целокупне историје. Али, за нас хришћане? Ево како је о смислу и циљу живота говорио блаженопочивши патријарх српски Павле.
Чувар чудотворне мироточиве иконе Богородице „Умекшање злих срца“, слуга Божији Сергије, објавио је пре неколико дана снимак на којем икона крвари у храму Новомученика и Исповедника Руске Цркве у Апатитима.
Велики пост је време тражења смисла: смисла сопственог професионалног живота; смисла односа према другима; смисла и значаја пријатељства; смисла сопствене одговорности… Хиљаде људи сматрају да промене долазе само споља, али ми хришћани би требало да докажемо да у стварности све долази изнутра – из живота сагласног са вером.
Деца немају потребе да посте као одрасли хришћани. Она још не поседују грехе, страсти и навике, које се постом смирују и због којих је пост од Бога заповеђен. Како ће деца постити зависи само од побожности и вере њихових родитеља. А ту заиста треба имати много мудрости и расуђивања да се не би огрешили ни о телесне ни о духовне потребе свога детета.
Време поста је и време искушења. Зато би било добро да пре почетка борбе станемо пред огледало и погледамо противника. Није шала, зар не!? Опасан је онај кога видимо. Толико пута нас је преварио. Али добро се загледајмо. Дубоко. Још дубље… Још! Све док у огледалу не препознамо замрљани лик Господњи. Да Господњи! Лик који смо заборавили. Запустили. Одбацили. И сад је време за чишћење.
Многи се људи питају зашто невини људи страдају свуда по свету? Толико је жртава непотребних ратова, срушених авиона, саобраћајних несрећа или умирања по болницама у неиздрживим мукама... Ако постоји Божији план, Божије управљање светом и судбином свега постојећег, како је онда могуће да Бог који је Љубав допушта страдање? Ево одговора на оваква и слична питања.
Немојмо улудо траћити своје године, своје месеце, дане, недеље, сате, минуте, секунде и тренутке. Јер, ако до момента физичке смрти човек не стекне мир с Богом, више нигде га неће стећи. Али, овде, док смо живи, постоји инструмент за наше поправљање, овде ће молитва бити услишена, Бог ће видети сузе, а тамо ће бити само испитивање и само суд...
Радујте се свему што нас окружује. Све нас поучава и све нас води Богу. Све око нас су капљице Божије љубави. И живо и неживо, и биљке и животиње, и птице и планине, и море и залазак сунца, и звездано небо.
Нема ничег страшнијег и погубнијег од охолости и себичности имућног човека, али, нити узвишенијег од љубави Божије којом Он, кроз страдање, приводи таквога покајању и промени живота. Ево једног дивног примера.
Размислите шта нам је приказује икона Последњег суда: Законодавац – Бог, Судија – Бог, Искупитељ наш – Бог у Христу, Заштитник наш – Бог... Какво је то правосуђе? То је нешто потпуно другачије од онога што сматрамо уобичајеним суђењем. Не можемо да знамо какав ће бити тај суд, али знамо да никаква неправда неће ући у Царство Божије. Чиме се она може искупити?
Наш Бог је Господар чак и квантне механике, и створио је све ствари ни из чега. Физичке баријере или географске удаљености за њега нису препрека. У Њему и кроз Њега, сви смо тренутно повезани, па тако и наше молитве у истом тренутку допиру до било ког места у универзуму, где Он сматра да треба да се чују.
Понекад прођу и године, али старе увреде нас једнако не напуштају, цепајући наша срца... Могло би се помислити да је то природна људска особина, али колико је она природна са хришћанске тачке гледишта? Шта у ствари човек треба да памти, пролазећи кроз тешка искушења и невоље које нам често Бог шаље на нашем животном путу?
Живимо у времену агностика и скептицизма, у једном материјалистичком друштву, протканом сујетом и неискреношћу, где је вера у постојање Бога код многих пољуљана и где се увек траже докази, а доказа има на ,,гомили".
Зар нема тајанствене предности, изабраништва, које у току боравка на Земљи треба да схватимо и оправдамо, као знак Творчевог поверења, каже Св. Димитрије Ростовски за жену. Ниједан јеванђелиста није запамтио ни једну реч Спаситеља која би била увредљива за женски пол. У Јеванђељу Господ само храбри жене: „Не плачи!“, „Слободна си од недуга твог“, „Иди с миром и буди здрава од болести твоје“, „Не осуђујем те“...
Душевни болесници не траже ништа више од нашег разумевања и прихватања њихове болести. Да се не крију и не плаше или да осећају кривицу због онога што им се дешава. Да могу слободно да говоре о својој болести као и сви други пацијенти, без наших критичких и сумњичавих погледа. Али, ако не можемо да им помогнемо да олакшају свој тешки крст, онда ућутимо с љубављу, и то је такође дело милосрђа.
Хришћанство – то је религија љубави. Бог Себе открива свету као Љубав. Хришћанство - то је жртвена љубав. Овде Бог утврђује принцип вечног постојања као љубави тиме што приноси Себе Самога на жртву. Та тајна - распеће Бога ради човека - доводила је у запрепашћење, страхопоштовање и трепет оне, пред којима се откривао бездан Божанске Љубави - бесконачан као само постојање.
Многи људи мисле да је врло тешко живети по вери и испуњавати вољу Божију, иако је то, у ствари, лако. Потребно је само обратити пажњу на ситнице и старати се да се уздржимо од зла у најмањим и најлакшим стварима. Ово је најправилнији и најједноставнији начин да се уђе у духовни свет и приближи Богу.
Ако се исправно схвата, онда се благослов који тражимо и примамо преко свештеника, прихвата у страхопоштовању јер нас преко свештеника благосиља сам Господ Исус Христос. Али у данашње време појам “благослова” толико се излизао од претеране употребе да је готово изгубио смисао. Питате: “Како то”?! Ево како…
Предстојатељи и архијереји неколико Православних цркава упутили су апеле као одговор на „специјалну војну операцију за демилитаризацију и денацификацију Украјине“.
Огроман је број верника који моле за помоћ Свету Ксенију Петроградску и који долазе у њену капелицу са свих страна света са сузама туге, али и са сузама љубави и благодарности. И у великом броју писама која стижу у цркву Смоленске иконе Мајке Божје, близу које се налази њена капела, сведочи се о њеној чудесној помоћи. Ово је још једна прича о милости Божијој, молитвеним заступништвом Блажене Ксеније.