Смрт је исувише велика. Она, чак и мисао на њу, као да је једино што животу даје узвишени смисао. Она нас подстиче да живимо тако да наше последње речи не би биле празне и наши последњи поступци не би били лакомислени. Она нас подсећа да свака наша реч треба да садржи све благочестиво, сву лепоту, сву хармонију и љубав међу нама људима.
Света Православна црква поштује многе древне аскете - људе молитве и поста, али то не значи да такви људи припадају само раним вековима постојања Цркве, него их има и данас међу нама
Нема истинске обнове људског бића, нема промене човеку, праве, моралне, духовне, економске, душевне, без поста. Нема важније дужности управо за модерног човека од његовог повратка посту. Посту као дубинском преумљењу, преусмерењу целокупног људског бића, као људском напору на самоограничење, на уздржање, васпитање своје воље, своје слободе. Тај и такав пост је нешто што црква проповеда од памтивека.
У понедељак, 27. фебруара 2023. године, почиње Васкршњи или Велики Часни пост, најважнији посни период у току године којим нас Црква припрема за достојан дочек Празника над празницима - Васкрсењa Христовог, који ове године славимо 16. априла.
Неколико недеља се припремамо да бисмо ступили у Велики пост и то, само по себи, упућује колики значај Црква даје овом посту пред Васкрс и колико је нама потребно да бисмо се духовно оспособили да уђемо у тај подвиг. Све то зато што је пост од изузетно великог значаја за наше спасење. Све поуке упућене су на то да постећи телесно, треба да се научимо и да постимо духовни пост, а сврха и једног и другог вида поста је да се припремимо да примимо Божју благодат.
Прави пост је Љубав, као и уздржање од свих страсних мисли и дела која су продукт наше пале природе, егоизма, себичности. Ближњи је наш пост, наши домаћи, сви они које треба да ставимо на прво место, а не наше ,,Ја", јер то јесте Љубав, то је Христос, то је Бог и такав је наш Бог, Који нам је оставио и свој Еликсир Љубави на Својој Светој Литургији, Свето Причешће. Хитајмо људи не часимо, хитајмо свом Родитељу!
Господ ме неће прекоревати чак ни због тога што сам грешан, ни због тога што не могу да нахраним сиромахе, јер не могу то сам да учиним. “Али постоји нешто што сам очекивао од тебе”, рећи ће нам Христос, “постоји нешто што си могао да учиниш и што сам очекивао од тебе целог твог живота. Да се покајеш! Да се макар покајеш”. Зато, нека не прође ни један дан у твом животу а да увече, пре но што заспиш, не кажеш Богу: Боже, опрости ми моје грехове, које чиним сваког дана и које сам и данас чинио!
Скоро је уобичајена формулација да смо православни Срби и да имамо што нико други нема: крштени у православној Цркви, крстимо се са три прста, славимо своје Крсне славе, боримо се за Крст Часни и Слободу Златну... А шта је са Христом? Шта са светом Литургијом? Да ли живимо по заповестима Христовим?
Много је међу нама оних који, учинивши нешто лоше своме ближњем, имају осећај кривице и жељу да затраже да им се опрости. Они и траже опроштај али га не добијају увек. Више је разлога који доводе до изостанка праштања, али постоји и више развојних стања у самом приступу.
Историја рода људског, особито историја православних народа, сведочи нам једноставну чињеницу: кад год смо се удаљили од Христа притискали су нас непријатељи. И обрнуто. Кад год смо се враћали имену Његовом, обнављали смо не само себе него и наше државе.
Ми посматрамо знаке времена не само да би видели када ће Антихрист доћи. То је, пре споредна ствар. Ми посматрамо знаке да би знали када ће Христос доћи. То је основно што морамо да имамо на уму, да не би били надвладани суморношћу, депресијом, затварањем у себе, гомилањем хране за будућу несрећу.
Толико се пуно о љубави говори – а љубави све мање. Једино је јасно, и то се почиње увиђати, да колико нам је потребан чист ваздух и хладна бистра вода и небеско сунце, сјајно, да бисмо се могли одржати, толико нам је, исто, потребна љубав, међусобна, да бисмо могли преживети.
Након покајања и исповести почели смо се мењати, окренули се Богу, цркви, постајемо бољи, искренији, поштенији и срећнији људи. Живимо сасвим новим животом. Међутим, наши укућани се нису променили, остали су они исти – неверујући. Како се понашати према њима у разним ситуацијама током свакодневног живота, поготово ако сте једини верник у породици? Како их привући Богу и вери? На ова питања одговора свештеник Роман Колесников.
Молитва за преминуле је као конопац за спасавање, који човек баца ближњем који се дави. Кад би се на известан начин пред нама отворила врата вечности и кад бисмо угледали ове стотине и хиљаде милиона људи који стреме ка мирном пристаништу – чије срце не би било погођено и скрушено видећи своје истоверне и истокрвне ближње, који немо вапију за нашу молитвену помоћ!
Ми смо уобичајили да Христов Други долазак и суд називамо „Страшни суд“. Тај назив је утолико тачан што ће последњи, Божији, суд за многе од нас бити, заиста, страшни. Јасно је да нема разлога да он за праведнике буде страшан.
Бог нас воли више од Самога Себе. Он је сишао са Небеса, Син Божији, један од Тројице и родио као један од нас, страдао због нас, понео Крст, погинуо због нас, узео грехе и кривицу свих људи на Себе, као да је Он крив за све и страдао на Крсту да би нам се у Њему греси опростили. Па кога је Он ту поставио на прво место: Себе или нас?!
Примаш Тијело и Крв, Огањ Божански ђе је то? Зато што нема вјере браћо и сестре. Не вјерујемо да је то заиста Тијело Христово и Крв Христова, и не вјерујемо да смо заиста болесни. Од једног Причешћа по силној вјери могле би да се десе велике узвишене промјене. Нека би дао Господ да дођемо до тог нивоа свијести и пажње, да откријемо болест у нама, не кијавицу и не прехладу, него дубоке повреде, отворене ране, да видимо то, и да не бјежимо од тога.
Како променити себе, а не свет око себе, како трансформисати свест и дух. Промена особе почиње од чишћења огреховљене душе. Трансформација свести и ума, промена живота на боље, неће се десити ни кроз какву технику, већ само кроз једноставан и побожан живот. Да, никаква магија није потребна да промениш себе и живот око себе, осим молитве, поста, кајања, исповести и причешћа.
Зашто нам је Христос рекао да будемо милостиви? Зато да би сиромашни постали богати? Или богати осиромашили? Наравно да не; смисао давања милостиње о којем се говори у Јеванђељу је да те научи да општиш са својим братом, да састрадаваш са њим у тузи, да му се нађеш у нужди, да научиш да се одричеш, да схватиш да постоји други човек, да будеш спреман да ти умреш да би твој брат живео. Наравно, сваки човек сходно својим снагама и сили. Као што је сам Христос умро да бисмо ми живели.
Препуни су наши градови и села маторих нежења, људи који ни у позним годинама нису остварили брак. То је постало општа појава. Али, то нису испосници који су дали завет безбрачности. Напротив. Слободни од брака, зрели мушкарци ни не мисле да на земљи живе благочестиво. Ни за кога не одговарају, ни о ком се не брину, само задовољавају своје страсти по избору.