На данашњи дан Свети Апостоли су се обукли у Силу с висине. Силу јачу од сваке земаљске силе, јачу од греха, јачу од смрти, јачу од ђавола, јачу од пакла. Њих Дванаесторица и остали са њима, расули су се по целоме свету, и силу Духа Светога, те огњене језике, раздељују сваком људском бићу које поверује у Господа Исуса.
Шта је оно за чим ви тежите у животу? Да ли свом душом тежите за Господом или желите само површну везу са њим? Да ли је Господ најважнија ствар у вашем животу или је релативно споредан?
Маштајући о великим и епохалним делима, човек свакодневно пропушта да чини она мала добра која пред Господом износе слику његовог срца. Исто је и са такозваним малим греховима: човек себи налази утеху у томе што они нису тако велики и трагични, не видећи у њима никакво зло. А они, мало по мало, гутају целог човека претварајући га у човека окорелог и безосећајног.
Cви као да ништа друго и не раде него што говоре о ”ослобођењу” човека, о човековој „срећи”, о назначењу човека, о борби за светли, срећан и слободан живот. А у стварности сви се они уједињују против човека, све њих покрећу страх, подозрење и мржња.
У нашем времену влада читава једна помама инспирисана здравим животом. Медији, литература, лекари, нутриционисти, индустрија... сви се утркују како би човечанство мотивисали на повећану бригу о свом здрављу. Ипак, шта у суштини значи та пренаглашена брига о телесном здрављу? Можемо ли га заштитити?
Иако нас свакодневно искуство стално уверава у супротно, ми, по некој несхватљивој самообмани, не престајемо да имамо веома високо мишљење о себи. Ко хоће да увиди ову своју слабост, нека само један дан припази на своје мисли, речи и дела и увидеће да су углавном биле неразумне, неисправне, рђаве. То ће га искуство уверити да свако добро у нама, нашој природи и нашем животу долази једино од Њега као Извора сваког добра.
Ми нисмо створени да бисмо живели бесмислене и бесциљне животе, али неки пут сами узрокујемо да осећамо како је наш живот промашен. То је стога што живимо свој живот као да Бог не постоји и што смо у сталној побуни против Њега.
Многи хришћани погрешно тумаче Христово обећање о животу у изобиљу: „Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу“ (Јн: 10,10) очекујући да хришћански живот буде лак. Такав став према Христовим заповестима представља прихватање Бога као духа из лампе, који је ту само да би испуњавао многобројне себичне жеље. Реалност је, заправо, сасвим супротна...
Наши греси јесу наша душевна узетост. Она је била и остала узрок и телесној узетости. Јер, све болести и смрт имају свој почетак у греховној узетости душе људске. И ето, већ много хиљада година грех рађа све болести душе и тела. А лек је само један – у праштању Христовом! Но, до њега треба доћи.
Уласком у Цркву многи људи помисле да су решили све своје унутрашње проблеме и недоумице и променили карактер. Али, то је једна велика заблуда. Старе страсти остају да живе и никаква промена се није десила. Карактер се не може изменити само зато што је човек дошао у конкретно место, па макар оно било и свето.
На Духовдан, на дан Свете Тројице, ми славимо највеће чудо овога света. Славимо рођендан Цркве Божије, Силазак Духа Светога на Свете Апостоле, на Цркву Христову, и вођство Цркве од стране Духа Светога кроз овај свет. Овај Свети Празник показује каква је сила и моћ Господа Христа и да је наша вера у Сили и у Духу Светоме.
Читајући Свете Оце схватамо да је самосажаљење врло опасна, разарајућа особина. Човек чак може постати завистан од самосажаљења и мазохистички уживати у тој опасној емоцији. Тада се дешава да сваки пут кад се појави нека животна тешкоћа, или се ствари не одигравају онако како бисмо желели, по навици упадамо у самосажаљење и мазохистички плачемо и тугујемо над самима собом.
Историје многих хришћанских народа сведоче да су, кад год је долазило до великих криза и слабљења духа вере, из народа исклијавала клица новог религијског покрета који је обнављао духовни живот. Тако је било и у нашем, српском, народу истрошеном у ратовима и разочараном немаром свештенства и интелигенције.
Као што ни свако писмо не може да се пошаље без маркице, као што се ни у другу земљу не може ући без документа, ни код лекара без књижице, тако се не може ући без Духа Светога у Царство Небеско, без Његове Пропуснице: без Вере, Наде, Љубави и без добрих дела, без самога Христа, који је у нашем срцу од тренутка крштења. Пропусница, позивница за Царство је у срцу; Христос је у срцу!
Хришћанство је имало и има само један одговор на сваки битнији и егзистенцијални вапај људски: Литургију са Евхаристијом као њеним срцем и садржајем. Литургија је историјско откривење тајне живота као тајне сусрета и општења са вечно Присутним, радосног гледања лицем к лицу.
Често слушамо, а и сами говоримо, да живимо у тешком и смутном времену. Тај став је израз наше неодговорности, јер време у коме живимо је онакво каквим га ми учинимо. Дакле, од нашег чињења или нечињења зависи много тога, што ми у свом пасивизму превиђамо чекајући да се нешто догоди за нас, а без нас.
С времена на време на страницама наше штампе појављују се белешке о такозваним паранормалним појавама које се догађају у становима људи. Чују се ударци, шумови, разлежу се чудни гласови, ствари саме од себе лете по ваздуху, из зидова и таванице куће сама од себе цури вода, понекад и домаћини добијају ударце од невидљивих руку. Шта је то? - нагађају научници атеисти - продор ванземаљске цивилизације у наш свет? Или просто природне појаве које наука још увек није открила?
Сасвим је извесно да нема хришћанина који макар једном није причитао Јевађеље и у њему заповест Христову да будемо савршени као што је савршен Отац наш небески. Управо то можемо схватити и као Његов призив на светост. Заправо, заједница и јединство са Христом, која и јесте циљ свакога хришћанина, истовремено значи и бити свет као што је Свет Христос.
Ратови у ове наше дане нису нека спорадична појава, они су стање. Од завршетка Другог светског рата до данас ратује се без престанка. С обзиром на политичку ситуацију, сва је прилика да ће се ратовати и у будућности, и то много жешће и са неупоредиво страшнијим последицама. Зато је од огромног значаја да имамо јасно сагледавање духовне суштине рата и нашег опхођења у случају да нам стигне на кућни праг. Шта треба да чини Црква?
Често је човек, размишљајући о свету који га окружује и себи у њему, склон да извор своје среће или несреће налази управо у том свету и ономе што тај свет пружа. Међутим, мало људи схвата да је извор истинске среће или несреће у њима самима.