Човјечанство се све више удаљава од Бога. Некада је било могуће подијелити свијет на хришћански и пагански. Сад хришћански свијет више личи на огромну пустињу, гдје су се само ријетке некаквим чудом сачувале мале оазе и мјестимично испод камења и пјеска пробија се као закржљала трава. Једина сила, која се може супротставити овој пустињи која гута све, јесте молитва.
Није ли застарео Завет који се некад називао Новим? Са Старим Заветом људи су живели мање од петнаест векова, а с Новим живе већ двадесет. Није ли на прагу трећег миленијума дошло време да се човечанству донесе ново Јеванђеље, нова религија? Није ли природна претпоставка да настаје ера Трећег Завета?
У цркви Арханђела Михајла у селу Ворон-Лозовка у Липецком округу у Русији, олтарски крст и већина икона мироточе. Чуда мироточења сматрају се Божијим знаком који пројављује неке озбиљне, судбоносне догађаје и многи ову поруку са Неба виде као озбиљно упозорење људском роду. Али то нису једине необичне појаве које се у овом селу дешавају од прошлих векова до данас...
Многи прилазе ковчегу мртвог човека само да би узели његово тело и сахранили га на гробљу. Из њихових уста не излази ниједна молитва, ниједна божанска реч не осветљава њихову тугу, а и шта ће им кад не верују у Бога и загробни живот. Постојање Бога и душе за њих представља само непријатну појаву: оно омета њихов широки живот да тече онако како тече и ево због чега негирају Бога и душу. Свесни су да за безакоња треба одговарати, па умирују себе и кажу да не постоји никакав Бог и никаква бесмртна душа.
У животу често не разликујемо три појаве у блиским односима и све их сматрамо љубављу. А само једна је истинска љубав. То неразликовање код многих људи доводи до великих патњи, недовољно добрих процена приликом уласка у брак, проблема у самом браку, различитих психичких и физичких болести.
Због чега ићи у цркву, ако је Бог у души? Није ли важније бити добар човек? Данас често можемо да чујемо та питања. А може ли и треба ли Црква да учини људе добрима? У чему је истински смисао црквеног живота? О «добрим људима» у цркви и ван ње разговарали смо са свештеником московског подворја Тројице-Сергејеве Лавре Сергејем Фејзулиним.
Како је апостол Павле узвеличао брачни савез! Да ли постоји узвишеније поређење брака од његовог поређења са савезом Христа и Цркве? То је узвишавање на недостижну висину светости брачних уза између мужа и жене.
Врло често ћемо у свакодневном животу чути како за некога кажемо да је савестан, а за неког да је несавестан. Обично то разумемо као неку врсту ревности, поштеног односа према раду, марљивост и сличне особине. Међутим, савест је нешто много озбиљније, суштинскије. Савест је печат Бога живога у човеку.
Ми данас често грешимо мислећи да је главно да помогнемо људима из наше околине да се спасу. Као да смо спремни да жртвујемо много онога што нам је самима веома неопходно, да бисмо подстакли ближњег на веру. Међутим, то је најчешће демонско искушење које је многима спутало руке и ноге, приморало их да успоре кретање на путу ка Богу. Многи су под оваквим изговором одустали од бодрог корачања, задржавајући се и, на крају, заборавивши на себе изгубили интересовање за само путовање.
Истраживање научника показало да су кодови записани у деловима људског ДНК, који су се годинама одбацивали као бескорисни, потпуно идентични древном арамејском језику. Још невероватније, кад су лингвисти почели да га преводе, открили су да је код унутар ДНК, који се налази у свакој људској ћелији, садржи у себи директне цитате из Библије.
Такозвани грађански брак је од времена настанка већ стигао да се промени нагоре. „Да ли би хтела да са мном живиш, спаваш и сл.? Ако би хтела, ни ја немам ништа против. Само хајде да то чинимо без икаквих обавеза, печата, заклетви и потписа. Коме првом буде досадило нека оде, а дуго нека се мирно помири с тим. Слободни смо људи. Наравно, без деце. Иначе нећемо моћи лако да се разиђемо.“ Ако она каже: „Пристајем,“ управо то је „грађански брак“ у модерном паковању.
Морамо да научимо да не губимо време, и ако још увек постоји тренутак да се човеку каже нешто важно, да се учини нешто за њега, морамо то да препознамо. Требало би да схватимо да око нас има пуно људи којима је потребно наше учешће и помоћ управо сада, а не сутра. Морамо да уштедимо време како би дела на која га трошимо сведочила о нама. Морамо пожурити. Све док наш немар и непажњу не прекину немоћ и неостварени снови.
Троје сведочи о души и вечности: море – огромна колевка земље; планине, које устремљују своје очи навише, и небо, напојено светлошћу. Чија невидљива рука покреће и окреће ту колевку?
Наша православна хришћанска теологија и философија уче да је човек једино и онда личност када живи у заједници, када се остварује у породици и литургијској заједници са живим Богом.И наш Бог, чији лик и подобије као људи носимо јесте личност која постоји у заједници. Света Тројица, Отац, Син и Дух Свети јесте наш Бог, Бог заједнице, заједничарења и љубави.
У мојим рукама случајно нашла књига коју сам добила од једне другарице, и да бих побегла од нерешивих проблема и, вероватно, од саме себе, почела сам да је читам. Књига се звала „Свети Нектарије Егински, Земаљски Анђео-Небески Човек“. Од кад сам је узела у руке нисам више могла да је оставим, сузе нисам могла да зауставим, читајући је преживљавала сам сваки тренутак његовог живота. Нисам јела, нисам пила, само сам је читала и плакала! И тада ми се десило чудо...
Чудотворна руска икона „Умекшање злих срца“ поново је прокрвоточила, али овај пут и њена копија у Доњецку. Сергеј Пољаков, председник црквеног одбора у храму где се чува оригинална икона, сигуран је да тренутно крвоточење није добар знак и да верници треба да појачају молитву. „Можда је ово због догађаја у Украјини. У Доњецку се сада налази копија ове иконе, са којом се ово исто догађа" - рекао је он.
Молитвена пракса монашких редова у римокатолицизму, методе учитеља јоге и вежбе многих савремених психотерапеута, доводе до тога да се стварају лажне представе о духовном свету и тако запада под власт духова зла. Опасно је експериментисати не само са богословљем, него и са мистиком, и зато треба да правилно примењујемо молитву, онако како су нам заповедали аскети Православне Цркве, на основу благодатног опита који је постао део црквеног Предања.
И у духовном животу у пракси постоји и делује једна војничка доктрина и начин која може стати у ову кованицу: „Марширајмо одвојено, нападајмо заједно“. Управо се ово и догађа када је у питању насртај и рат против Христа. Једна од многих колона којом се крећу и нападају христоборци носи назив – реинкарнација.
Смрћу тела не умире сећање, осећање, мисао, воља... Душа која је са собом у вечност понела сва та света чувства, као што је: љубав према Богу, добрим делима, смирење, душевну и телесну чистоту, - наћи ће их у себи као изворе непојамне и узвишене радости, многоструко умножене...
Истинита прича о руском војнику који је био пет година у чеченском заробљеништву, две године га нису хранили, вежбали су на њему борбе прса у прса; неколико пута из непосредне близине пуцали директно у њега, али због његове молитве нису могли ни да га погоде!