Шта имамо да сумњамо више, браћо? Сведочанство ово јасније је од летњега поднева и тврђе од дијаманта и драгоценије од свих блага овога света; а то је да они који се удостоје онога света и васкрсења више не могу умрети, него су бесмртни као ангели Божји.
Једног монаха смућивала помисао да оно што прима у цркви нису Тело и Крв Христови, него обични хлеб и вино. Братија се помолише Богу да му Он открије божанствену силу која обитава у Светој цркви и Причешћу. И ево шта му би одговорено: „Када би човек могао узимати тело, тело би му се и давало, него пошто нико не може да једе месо, Господ је и уредио да се у причешћу узима хлеб. И тако, примаш ли ти са вером оно што држиш у руци својој?“
Како је хирург кардиолог приликом операције дечака у његовом срцу пронашао Христа. Десило се баш онако како је дечак упорно тврдио: “Када отвориш моје срце, у њему ћеш наћи Христа”.
Бог ти је дао мене као ослонац твог живота, да те чувам и штитим и не напуштам до смрти. Aли си ме одбацила. Сама си убила онога ко је требало да постане твој хранитељ у старости. А сад ропћеш што си беспомоћна и усамљена. Зар ни сада нећеш рећи две речи: «Господе, опрости!»? Мајко, зову ме, морам да идем. Није ми дозвољено да видим твоју смрт и да знам, која је твоја судбина. Сазнаћу за њу кад се сретнемо на Страшном суду да бисмо се затим заувек растали...
Некада, ми смо биле у рају. Ви нам га људи претвористе у пакао. Шта су ђаволи за вас, то сте ви људи за нас. Причале нам брезе: видесмо Сатану где паде с неба на земљу, паде међу људе и – остаде. Он, отпадник неба, објавио је: најпријатније ми је међу људима; и ја имам свој рај, то су они: људи...
Ниједна животиња, ниједан гмизавац, ни змија, ни шкорпион, не уништавају свесно своју децу, а човек из доба цивилизације, просвећености и хуманизма их превазилази по суровости. Разумна бића која живе на земљи постала су суровија од змија и шкорпиона. Док убиство деце не буде проглашено за највећи злочин и стављено ван закона, сви позиви на мир и праведност ће бити само маска на канибаловом лицу.
''Страшно је пасти у руке Бога живога'' - говоре свети Оци. Један од најлакших начина који доводе до најтрагичнијих судбина јесте - употреба речи. Колико је само гробова ископала реч?! Зато, ваља добро размислити и измерити реч коју упућујемо јер она се гнезди у срцу човечијем. Што на срцу то на устима, што на устима - то на делу!
Наш лукави непријатељ, ђаво, употребљава сва средства како би нас гурнуо у невоље и украо нам наду у Господа. Али, кад Бог заповеди, престаје свака мука, бура се стишава и постиђени лукави се удаљује. Ово је сведочанство о томе како су човека напали демони, а он, сав избезумљен од страха, утрчао у Храм Божији. Освећено место и простор где пребива Благодат Божија која „пржи демоне“ и коју они не могу да савладају.
Када човек умре, сви његови пријатељи, рођаци и цело његово имање остаје на овом свету. Једино добра дела одлазе с њим, сведочећи и показујући Богу истину о његовој души.
Многе ствари у животу узимамо “здраво за готово” и не ценимо их довољно. Тако на пример, љубав родитеља схватамо тек када остаримо или и сами имамо децу. Када умру постајемо свесни колико су нас волели, били нам подршка и одрицали се свега да би нам пружили најбоље што су могли. Па чак и лагали ако су мислили да је потребно!
Свети владика Николај - Кад је Луцифер падао с Небеса у поноре пакла, чуо се за њим глас: „Дрветом ћеш оборити, но дрветом ћеш оборен бити“. Он је то чуо и – заборавио. Јер он беше оглупео и постао забораван чим од Бога отпаде.
Кад се коме јави било какво виђење јавно или у сну, одмах треба да се правилно прекрсти, а потом да изговори молитву "Богородице Дјево". Свако треба да зна да зли духови могу да узму облик анђела, сваког светитеља, чак да се представљају и самим Господом Исусом Христом. Али не могу носити "Крст" или се преобразити у лик Пресвете Богородице.
Ова прича се догодила током совјетских година. Лекари су убедили пацијенткињу да прекине трудноћу због тешке болести и старости. Пресвета Богородица је чудесно заштитила жену од страшног греха. Јунакиња приче постала је брижна мајка, а касније је, прошавши тежак пут, дошла до Бога.
Псалам 89 је најстарији псалам за који кажу да га је написао сам Мојсије. У њему се, између осталог каже: “Јер је хиљаду година пред очима Твојим, Господе, као јучерашњи дан који прође, и као стража у ноћи.” Ове речи збуњивале су једног монаха све док му Бог чудом није показао доказ вечности Своје. Јер, хиљаду година у Његовим очима је тако кратко време, каквим се нама чини један дан, и то јучерашњи, који је већ прошао.
Истинита прича о догађају на КиМ која је навела блаженопочившег патријарха Павла да крсти једно дете и да му да име Милош.
Велик је наш призив и велика слава православних пред Господом, али и велика и одговорност. Ми Срби нисмо ни свесни какво благо поседујемо. Радујмо се што смо православни хришћани и будимо достојни тог позива, ради себе, ради наших ближњих и ради целог света, како би цели свет могао да види истину и лепоту нашег Православља.
Постоје људи које сви презиру, осуђују; убијају их, а они оживљавају. Понижавају их, а они се у понижењима прослављају. Клеветају их, а они се показују праведним. Вређају их, а они све поштују. Када чине добро, кажњавају их као злочинце. А када их муче, радују се као да живот поново добијају. Ко су они?
Прекид већ започетог живота у Божијим очима непоправљиво је кршење Његове најважније заповести. Ово је истинита прича о томе како је сузама једна мајке и сина спасена нерођена беба, која неће оставити равнодушним ни дубоко религиозну особу, ни искреног атеисту...
Деловање Божјег провиђења и у малом увек је упечатљиво: медаљон са ликом Богородице није остао да лежи у муљу на дну језера, већ га је покупила управо она „Петровска риба“ о којој се говори и у Јеванђељу, а коју је касније уловио израелски рибар. Медаљон је на крају дошао у руке православке, што је опет чудо, будући да је израелски град Тиберијада традиционално јеврејски, а хришћанска породица је веома ретка у овом месту.
Шеташе старац Исихије шумом у молитвеном заносу, сав предан молитви и Богомислију и застаде тако и направи паузу севши на један пањ, кад спази пужића испред себе код његових ногу. Узе га нежно у своје руке и запита: