Уочи Свете Литургије, мирну душу монаха потресао је ђавољски шапат. "Како можеш да верујеш да су хлеб и вино могу заиста постати Тело и Крв Христова?", упитао га је ђаво, сејући у њему семе сумње. Збуњен и уплашен, монах се обратио манастирској братији за утеху. "Молићемо се Богу да ти открије Своју силу", обећали су му. И током литургијске молитве за освећење Дарова, монах је доживео визију која је заувек променила његов живот.
На Божју помоћ често се брзо заборавља. Уместо да преиспитамо свој живот, настављамо да верујемо у себе и своје способности. Ово дирљиво сведочанство говори о томе како љубав Пресвете Богородице не помућује наш себични заборав на Њу и Њеног Сина, већ како је Она увек ту када нам је поново потребна, чак и када је се тек у невољи сетимо...
Шта имамо да сумњамо више, браћо? Сведочанство ово јасније је од летњега поднева и тврђе од дијаманта и драгоценије од свих блага овога света; а то је да они који се удостоје онога света и васкрсења више не могу умрети, него су бесмртни као ангели Божји.
Да ли сте икада помислили шта осећају просјаци и бескућници? Да ли и они носе у себи искру Божје Светлости и заслужују да буде третирани са достојанством и поштовањем? Следећи Христа, отворимо своја срца за њих, без осуђивања, већ са саосећањем и разумевањем, јер је и Он, иако је и Сам прошао путем понижења и патње, пружао руку онима који су на дну друштвене лествице.
Бројанице су уџбеник небеске филозофије; све библиотеке овог света за осам хиљада година могу да се сакупе у осам речи Исусове молитве. Бројанице видљиво чине невидљивим, а невидљиво видљивим. Бројанице су лествица која води на доле и увис: на доле – у дубину срца где се душа сусреће сама са собом, а увис - ка небу, где се дух, не излазећи из срца, сусреће са Богом. Бројанице представљају меру љубави човека према Богу.
Преподобни Серафим Вирицки целог свог живота учио је да се верује и предаје светој вољи Божјој у којој је човеку милост и спасење. То лично животно искуство, пост и молитва, направили су од њега човека Божијег кроз којег су се многи спасили и привели вери.
Велика је моћ сваке искрене молитве. Њом се чуда дешавају и болести исцељују. Али постоји изузетно силна и кратка молитва: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.“ Кнез таме, који наизглед има моћ над целим светом, немоћан је пред онима који призивају име Васкрслог Спаситеља света – Исуса Христа.
Док сам седео у кафићу са мојим пријатељем, протојерејом Василијем Родосом, пијући шољу кафе уз покоји залогај, приметили смо како је иза мене стао бескућник. Човек се загледао у нашу храну, тако да га је отац Василије питао да ли је гладан. Одговорио је са ентузијастичним ,,да“, и када га је отац питао шта би волео да једе, он је рекао ,,јаја и кобасице“.
Још је древни Цицерон говорио, да колико год милиона пута бацили коцке са словима, редови стихова од њих никако се неће добити. А васељена, која нас окружује, далеко је сложенија и пуна далеко дубљег смисла, него најлепше осликано уметничко дело. У овој причи старац Амвросије једноставно објашњава да је сав свет који нас окружује велика књига откровења Божијег, сведочанство о свемоћи и премудрости њеногТворца.
Господ је рекао, не судимо да нам не буде суђено и каквом мером судимо тако ће нам и Он судити. Често смо у прилици да доносимо суд о неком само на основу његове спољашности, не познавајући срце те особе, а Господ је Бог срца и у срцима борави.
У мојих, више од 25 година свештеничког стажа, присуствовао сам смрти или сахрани више од 300 људи. Укључујем ту и смрт мог оца. Овде ћу изнети лекције, добре и лоше, које сам из тога извукао.
“Пријатељи, препричаћу Вам једну причу о Светом Јовану, можда неком буде на корист, ако Вам користи сетите се и мене у Вашој молитви!“
Без саборности нема спасења, а једину истинску саборност, на овом свету, пружа Црква Христова. Ипак, младић који је био редован верник, једног дана је напустио цркву. Мислио је да му је заједништво са другим хришћанима непотребно и да може сам да пронађе спас. Ово је прича о томе како се вратио у цркву, а смисао заједништва пронашао у пламену ватре.
Како је монахињу, мати Стефаниду, у њеној почетничкој побожности, саблазнио један обичај везан за Богојављење, којег практикују људи на југу Србије и у Македонији назван „бањање крста“. Њу, која се у свом животу наслушала свакојаких чуда и помоћи Мајке Божије, догађај о којем је реч, навео је да више ништа, па ни Богојављенско „бањање крста“, не гледала истим очима. Заиста је велик Бог, обилан добротом и милосрђем!
Kоликo је велика љубав пресвете Богородице, говори прича о једној руској монахињи, коју је посведочио њен духовни отац по њеној жељи, након њеног упокојења. Њу нам је је пренео руски владика Алимпије.
Живот често зна бити тако пун изненадних, како трагичних, тако и радосних обрта да људи, када о томе слушају или читају, не могу а да не помисле да су такви догађаји могући само и једино Божијом вољом и промислом. Никакав ум људски, ма колико генијалног човека, није у стању направити такав животни сценарио као што то може човекољубиви Бог.
Једном је мој духовни отац, старац Јефрем Аризонски, имао страшну визију, о којој нам је он лично говорио више пута. Описаћу вам то виђење управо онако, како сам чуо од Старца Јефрема.
Никада до наших времена није православним хришћанима било лакше да се упознају са богатством своје православне вере. Обиље теолошке, светоотачке, агиографске литературе представља својеврстан универзитет који у сваком тренутку стоји на располагању свакоме. Међутим, чини се да најлакше за душу приањају приче из свакодневног опитног живота светила Цркве Христове, али и такозваних обичних људи.
Постоји стара легенда која упечатљиво казује зашто понекад наше молитве бивају бесплодне. Неком старцу, који се много молио и често бринуо о људским гресима, учинило се чудним зашто се понекад дешава да људи иду у цкву, моле се Богу, а ипак и даље живе лоше... “Господе, мислио је он, да ли ти одговараш на наше молитве? Ево, људи се непрестано моле, да би живели у миру и покајању, а никако не успевају. Није ли можда сујетна њихова молитва?“
Некада давно, наши стари су придавали не мали значај томе ко из какве породице потиче. Чули смо и за изреке: „Какав отац такав син! Каква мати таква кћи!“... Али били смо млади, нисмо их разумевали нити су нас интересовале. Замерали смо родитељима прилично ствари све док нисмо добили сопствену децу и почели се понашати као и они, користити исте методе у жељи да нам деца „буду људи“.