Молитва је тамјан најпријатнији Богу, најсигурнији мост за прелаз преко искушења таласа живота, необорива стена свих који верују, мирно пристаниште, Божанска одећа која облачи душу великом добротом и лепотом. Молитва је мати свих добрих дела, чуварка чистоте тела, печат девојаштва, сигурна ограда против свих лукавстава вечитог непријатеља нашег - ђавола.
Блажена Ксенија је једна од најпоштованијих светитељки у Русији. Приче о чудима која су испунила живот свете Ксеније Петроградскe брижљиво су чуване у народу, преносиле су се из уста на уста и с колена на колено и непрестано су се умножавале, јер је помоћ ове светитељке у животу најобичнијих људи учинила да молитве не престају ни после њене смрти. За многе је и сада света Ксенија помоћница и брза заступница у ситуацијама када је помоћ потребна. Којим се чудима прославила блажена Ксенија? Какав је био њен живот?
Јеванђеље Христово је радост, не туга; олакшање, не бреме. Грам вере вреди више од терета бриге. Хришћанин који то не схвати, крштен је само водом, не и Духом. Свештеник који то не схвати, клизи низбрдо уместо да друге подиже. Благослов прати оног ко искрено узвикне: "Вером се више постиже него бригом!"
Игуман Рафаило (Бољевић): И у овим данима у којима ми живимо, видимо стратегију зла, која хоће да нам поремети фокус пажње, да почнемо да се бавимо и овим и оним, да улијећемо у неке сасвим сувишне анализе, које срцу уопште нису потребне, чак су му тешке, напорне, провокативне и саблажњиве, него да се држимо срца свога и Имена Божијег, као што Га се држао Свети Макарије Александријски, кога данас прослављамо.
Свакодневно чинимо један грех и не примећујући његову погубност не само по наше спасење него и по наше људско достојанство. То је грех клевете. Њега чинимо сваки пут када некога оговарамо, омаловажавамо, вређамо част или дајемо изјаве иако знамо да су неистините, како бисмо створио негативну слику о другом човеку.
Из приче архимандрита Силуана Висана јасно се види шта значи волети по светоназору хришћанства. „Волети значи имати мудро срце. Волети значи владати науком која исцељује, а не умртвљује, пружа утеху, а не уништава“, поручује румунски духовник.
Западне националистичке идеологије теже стицању моћи и земаљској доминацији. Насупрот томе, Светосавље, као начин на који српски народ проживљава Православну веру, нуди сасвим другачији приступ питању националног идентитета. У њему нема места за мржњу и освајања, већ се све земаљско, укључујући државу и њене институције, подређује вредностима попут љубави, праштања и заједништва. Како се ова фундаментална разлика огледа у разумевању нације и државе у светосавском контексту?
Мошти светитеља у Православној Цркви имају посебан значај и поштују се као светиња. Зато, спаљивање моштију Светог Саве није само био физички чин уништења, већ и симболички напад на српски идентитет, духовност и континуитет. Ипак, пепео Савиних моштију, развејан посвуда, учинио је сву србску земљу светом и неразоривом. Остаје нам да будемо достојни потомци спаљенога и свагда васкрсавајућег нашег оца и учитеља.
Царство земаљско обасјава се Царством Божјим. Ова мисао, прожета духом Светосавља, поставља питање о месту српског народа у савременој Европи. Савремена европска цивилизација се изгубила у лавиринту секуларизма и материјализма, док је за српски народ Светосавље компас, који указује да је пут очувања нашег идентитета у контексту европских интеграција повратак вечним вредностима Бога и Цркве, морала, породице и образовања.
Браћо и сестре, имајмо на уму бесконачну љубав Божију, Сина Божијег, који је ради нас сишао у свет, постао човек, претрпео страдања и смрт на крсту, из љубави према нама. Одговоримо Му љубављу, принесимо му чиста срца и душе, да би нас Он познао као своје, и да би се преци наши обрадовали нашем доласку пред њих.
Често размишљамо о монашком животу као о идеалу духовности. Али, да ли је тај идеал примењив у савременом свету, и шта се дешава када покушамо да га пресликамо у своју свакодневицу? Да ли заиста проналазимо мир и испуњење, или се удаљавамо од суштине?
Веома је важно запамтити да се Господ смирио и постао као један од нас, да је пошао на велике муке нас ради Сам будући безгрешан, да је душу Своју положио за нас - све то је Он учинио управо зато што ни наша добра дела, ни наша знања о Богу, нити уопште било шта друго није могло нити може да нас спаси.
Од детињства обележеног бекством и скривањем, до мученичке смрти, живот Јована Крститеља био је испуњен изазовима и страдањима. Његове проповеди о покајању уздрмали су тадашње друштво, а његова судбина као Претече Христовог, није само прича о трагедији, већ и о непоколебљивој вери и бескомпромисна посвећеност истини,
После Богородице, којој је посвећен највећи број црквених празника, Свети Јован Крститељ је један од ретких светитеља чије рођење Црква прославља. Његове мошти, а посебно глава, одувек су имале изузетан значај. Међутим, кроз векове се поставља питање где се заправо налази ова светиња?
Зимски Крстовдан и Богојављење су празници када се освећује вода и када се верници подсећају на Крштење Господа Исуса Христа. Шта је заправо освећена вода, које су заблуде везане за њу и како се правилно користи?
Безброј брига брине човек у овоме свету. Од колевке до гроба, чини се као да живот тече кроз низ тунела, од бриге до бриге, до саме смрти. Али зар је то истинска сврха човековог постојања? Бог је створио човека као свето биће, са вечним циљем: Царством Небеским.
Сва суштина духовног живота се своди на то да не пропустимо садашњи тренутак дат нам за спасење. Какав си у својим мислима, жељама, намерама у садашњем тренутку, такав си заправо. Сада, у овом тренутку, бити веран Богу, чувати чистоту душе, искорењивати зло из себе и са љубављу се односити према ближњима - ето шта је хришћански живот.
Можемо ли се заиста молити увек и свуда? Иако је молитва стање духа, постоје елементи који јој дају облик и усмерење. Шта је то молитвено правило и зашто је важно за наш духовни раст?
Живимо у времену криза, али једна се издваја - криза идентитета. Изгубили смо везу са својим коренима, заведени лажним обећањима успеха. Можемо ли се вратити истинским вредностима и пронаћи пут назад ка себи?
Апостолство Цркве није само записана историја, већ живо путовање кроз време, вођено сведочењем оних који су ходили са Христом. Гледати свет њиховим очима значи кренути на пут вере, пут који нас води ка самом извору истине.