Уколико свим срцем будемо веровали да се у Светој Тајни Евхаристије хлеб и вино заиста претварају у Тело и Крв Христову, оствариће се и на нама драгоцена реч Христова: "Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв пребива у Мени и Ја у њему". С Телом и Крвљу Својим улази у нас цео Христос и постаје једно са нама, и ми пребивамо у Њему. Јер се најситније честице, молекули Тела и Крви Његове сједињују са нашом крвљу и долазе до нашег срца, дајући нам вечни живот.
Много је званих али мало одабраних. Ову Христову поруку могли бисмо сасвим сигурно применити и на пријатељство. Јер, неретко, склони смо да много људи називамо своји пријатељима не правећи разлику међу онима који то заиста јесу и оних које само тако називамо.
У тренуцима када нас захвате тешке невоље, људска природа често подлеже малодушности и очајању. Међутим, хришћанска вера заснива се на непоколебљивом поверењу у Божју промисао и Његову љубав. Чак и у најтежим временима Бог не напушта оне који се у Њега уздају. Историја светог Јевтимија и његовог манастира служи као снажан пример захвалности и поверења у Божји план, чак и када се чини да су околности безнадежне.
Ми смо Хришћани онолико колико у срцу имамо љубави. Онај ко у себи има љубав разликује се од других по томе што је његово срце као драги камен који зрачи невидљивом светлошћу. Ову светлост он сам не може да види, али је други људи осећају срцем. Зато су заповести о љубави према Богу и људима крила која човека подижу увис.
Саопштењем Српске православне епархије источноамеричке објављено је да је град Њујорк, по други пут заредом, прославио Дан српско-америчке баштине, овога пута 15. фебруара. Иницијатива градоначелника Ерика Адамса поклопила се са значајним датумима за српску историју и културу, чиме се додатно наглашавају везе и поштовање између српског и америчког народа.
У једном од малих села грчког острва Лерос, пре много лета, одиграо се догађај, необичан и чудесан, кога нису забележиле књиге, већ се преносио од уста до уста, од срца ка срцу, као драгоцено сведочанство. То је прича коју нам је поверио отац Христофор, да је забележимо и сачувамо, као сведочанство о недокучивој љубави Христовој, која превазилази све границе.
Небески Цар долази ненаметљиво, али очекује поштовање које се показује тачношћу и пажњом. Кашњење пред Његовим Престолом није безазлено, већ открива недостатак свести и трезвености. Литургија је озбиљан сусрет, дар који се прима са страхом и радошћу, а место за трпезом мора бити заузето пре него што се чује свештени возглас. Онај ко веру потврђује делима и тачношћу постаје сведок Васкрслога Христа.
Будимо благи, љубазни и спремни да пружимо руку онима око нас, јер управо мала, незнатна дела којих се чак и не сећамо да смо учинили неком, имају вечну вредност и могу бити наш пут ка спасењу.
Човек је срео Бога. Ето зато се овај велики свети Празник назива Сретење. Први пут је дато човеку, побожном и праведном Симеону Богопримцу да у малом четрдесетодневном Детету Исусу сагледа Бога, сагледа Спаситеља света, сагледа сав домострој спасења, све што је Господ учинио да спасе род људски од смрти, греха и ђавола.
У времену када „цивилизованим“ друштвом доминирају секуларни, комерцијални антипразници, водећу улогу преузима тзв. Дан заљубљених. Да ли је то истинска прослава љубави, или само комерцијално помодарство које изругује суштину љубави?
У времену када „цивилизованим“ друштвом доминирају секуларни, комерцијални антипразници, водећу улогу преузима тзв. Дан заљубљених. Да ли је то истинска прослава љубави, или само комерцијално помодарство које изругује суштину љубави?
У времену када се вредности мењају, а породица као стуб друштва слаби, морамо се запитати: да ли смо заборавили на оне истинске вредности које су красиле наше претке - жртвовање, љубав и одговорност? Или смо се препустили савременом свету где је егоизам врлина, а конзумирање успех? Можемо ли се вратити на прави пут, пут породице, вере и традиције? Шта можемо учинити да сачувамо породицу од заборава?
Човек и пас - пријатељство које превазилази све препреке. Упознајте двоје бескућника, старца о пса, необичан пар који, иако без наде, проналазе топлину и утеху једно у другом. А онда, у њихов живот улази домар Димитрије, чија ће доброта променити све. Прича о оданости, преживљавању и неочекиваној људскости.
Гле, Три Сунца, три лика сунца на Небу Цркве Христове, Три велика Светитеља очекују да и ти пођеш к њима. Да, ти можеш сваког момента узлетети на небо и стати пред њих. Како? Молитвом. Обрати им се, и не сумњај! Њихова сила, њихова светлост, њихова божанска моћ растераће сву таму из твоје душе.
Ући у онлајн групе где се жене саветују о абортусу, сести поред девојке у чекаоници болнице, директно пред процедуру - то су необични методи једног свештеника у борби за живот. Сазнајте како овај духовник, користећи савремене алате и приступ пун разумевања, проналази пут до жена које размишљају о абортусу, нудећи им наду и алтернативу.
Кроз речи Христа и древних светитеља, откривамо да молитва није само говор, већ и живот који је у складу са тим говором. Да би молитва била права, морамо се запитати: ко смо ми пред Богом? Да ли наше срце заиста чезне за Њим? Да ли наш ум и живот одражавају оно што изговарамо?
Да ли сте се икада запитали шта заиста представља Православље? Чини се да у данашње време, чак и међу онима који би требало да знају више, влада површно разумевање његове суштине. Многи, укључујући и образоване и теологе, понекад прилазе овом питању споља и формално, губећи из вида дубину и пуноћу православног духовног садржаја. Одговор на питање шта је Православље пружа нам Блажени Аверкије Џорданвилски.
На данашњи дан, 9. фебруара 1881. године, упокојио се Фјодор Михајлович Достојевски. Живот обележен генијалношћу и патњом, завршио се испраћајем какав Русија до тада није доживела. Од тамних кутака људске психе до светлих тренутака вере и наде, његово дело оставило је неизбрисив траг. Али, шта се заправо дешавало на дан његове смрти? Крај његовог ковчега, одједном су почели да се моле они који то никад нису, и по први пут су се бојажљиво крстили они који су давно заборавили да се крсте. Придружујемо се сећању на овог великана и доносимо вам причу о његовим последњим данима.
Господ је стално на вратима нашег срца, чак и када је оно затворено и закључано за Њега нашим гресима. И поред тога, Бог и такве људе сматра својом децом, шаљући им искушења, како би ипак чули Његов позив. Ово је прича да без искушења душа не може ни да напредује ни да усходи ка Богу.
Владика Николај: Замислимо, да ћемо ја и ти сутра вече лежати, не у својој постељи, него на Новом гробљу, два метра дубоко под земљом. У том случају упитајмо се, шта би ја и ти требали да чинимо за ово још неколико преосталих часова на земљи? Да ли да проведемо ово кратко време на забавама и у позоришту, грдњи својих суседа и критиковању туђих дела, или у једењу и пијењу? Да ли ће то све олакшати терет од хиљаду кила земље, који ће се сутра вече навалити на тело наше? Запитајмо се, да ли има нешто боље и важније од свега побројаног...