Веома велики проблем младим мајкама жељним стваралаштва представља везаност за децу и недостатак времена за стваралаштво. Многима се чини немогућим пронаћи га. Ипак, постоји толико празног хода у којем је могуће сместити рад и стваралаштво. То је оно време које би било потрошено узалуд, а њега није баш мало.
Након крађе накита са Нанковске чудотворне иконе Богородице, који су верници оставили у знак захвалности за чудесна исцељења, монаси манастира Покрова у селу Ракошино ставили су у оквир иконе гране љиљана. Након осам месеци, осушене гранчице чудесно су процветале, известила је јуче украјинскa телевизијска станица 1tv.
Много је званих али мало одабраних. Ову Христову поруку могли бисмо сасвим сигурно применити и на пријатељство. Јер, неретко, склони смо да много људи називамо своји пријатељима не правећи разлику међу онима који то заиста јесу и оних које само тако називамо.
Синови (овога) света сматрају да је расејаност нешкодљива, а свети оци сматрају да је она почетак свих зала. Човек предан расејаности има о свим стварима, па и о најважнијим, веома слабо, потпуно површно мишљење.
Претежни број људи под грехом подразумева само зло које је учињено другом човеку, и то углавном оно видљиво и недвосмислено зло као што су убиство, крађа, разбојништво… За огромну већину реч не представља никакав грех. И не слутимо каква се ризница сваковрсних зала налази на нашем језику.
Још од пада првог човека па до данашњих дана људи не престају да вире иза завесе стварности не би ли видели од чега је она саздана. Чак ни божанско откривање истине није било довољно да утеши човека гладног разумевања. Данас, мас-медији све више постају пропагандна трибина свакојаких лажних пророка и пророчица дневне људске судбине, који лове у своје погубне мреже верне, неосетно их удаљујући од спасоносног окриља Цркве.
У последње време примећују се, поготову на друштвеним мрежама, садржаји који величају словенске "богове", који су захтевали да им се људи приносе на жртву и којој би ми Срби требало да се вратимо као нашој изворној вери, са аргуменатом да "мој бог мене робом не назива!" Заборављају да су наши преци ипак изабрали Истинитог Бога, Који је Самог Себе принео на жртву и још рекао Својим следбеницима: „Више вас не називам слугама… него сам вас назвао пријатељима“.
Последњих година сведоци смо све учесталије и тајанствене појаве чуда у православном свету, међутим, кратки видео запис великог чуда из Атине, где у капели старачког дома крвоточи лик Распетог Христа, као да превазилази све до сада објављено. Христос наставља да пати и пролива крв за изгубљене... Овакво чудо несумњиво је посебна опомена Господња.
Да ли су Тело и Крв Господња, скривени под видом хлеба и вина, истинити? Ово питање, а и сумња, појавили су се у срцу свештеника током Литургије. И десило се чудо! Материјализовани током Литургије, Крв и Месо од тада се чувају у цркви Сан-Франческа и не престају бити предмет пажње, како ходочасника, тако и научника.
Није богатство само по себи зло, него је зла људска привезаност за богатство, за имање, за ствари; и зле су и погубне страсти и пороци, које богатство омогућава и изазива, као: блуд, прождрљивост, пијанство, тврдичлук, разметање собом, самохвалисање, сујета, гордост, презирање и понидаштавање сиромашних људи, богозаборав... Мало је оних који имају снаге да се одупру искушењима богатства и који могу да господаре својим богатством, а да не постану слуге и робови богатства.
По благослову Његове Светости Митрополита софијског и бугарског Патријарха Неофита, дочеком и освећењем иконе Светог Краља Стефана Милутина, литије са моштима градским улицама и свечаним концертом, јуче су у главном граду Бугарске започете свечаности поводом 700 година од упокојења Светог краља Стефана Милутина Српског.
У петак 30. октобра 2020. године, уочи празника Светог Петра Цетињског, у 8:20 часова, у Клиничком центру Црне Горе, послије примања Свете тајне причешћа, упокојио се у Господу Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и Егзарх Светога трона пећкога г. Амфилохије (Радовић). Сахрањен је 1. новембра у крипти Саборног храма Христовог васкрсења у Подгорици.
Чудо не значи нешто нечувено, неприродно, супротно природи ствари, већ напротив, то је тренутак када Бог улази у Своју творевину и када се успоставља склад створеног света са својим Творцем. За хришћанина, дакле, чудо није само далека историја, већ цео његов живот. На крају крајева, и молитва је вера да Бог може показати чудо за онога који се моли, како велико, када му спашава живот, тако и мало, за њега потпуно неприметно...
Иако је став Цркве о браку и његовом разводу, потпуно јасан, кризе хришћанских бракова данас представљају реалност. Ако је суштина брака у љубави између супружника, шта бива када се та љубав угаси, било на једној, било на обе стране? Није ли такав живот мучење? Не страдају ли у том случају, поред супружника, и њихова деца, и њихови ближњи? Шта дакле да се ради када до неслагања у браку дође?
Када човек умре, сви његови пријатељи, рођаци и цело његово имање остаје на овом свету. Једино добра дела одлазе с њим, сведочећи и показујући Богу истину о његовој души.
Ако желимо да сачувамо децу од погубних утицаја, потребно је да их на време научимо методама духовне борбе. Ипак, да не сметнемо са ума и ово: да бисмо друге научили и сами морамо бити научени.
Појму „пасивни” најбоље одговара израз суштинска незаинтересованост за веру и стварна отуђеност верног народа од саборног, подвижничко-литургијског начина живљења у Цркви. Можемо скоро са сигурношћу рећи да управо такав дух и влада у нашем народу.
Док су мироточиве иконе типично ретка појава којом Бог открива Своје присуство, како би ојачао и утешио вернике, постоје времена и места на којима Бог посебно излива своју милост. Тако се у цркви Арханђела Михаила у селу Урусово у близини Москве тренутно налази 16 предмета који мироточе: девет икона и седам крстова.
Читавих шеснаест година пре него што је одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ 2003. године Владика Николај (Велимировића) прибројан лику светих, народ је у овом духовном горостасу већ препознао светог Божијег угодника. Али се опоменуо и чудесних догађаја који су се збили на његовој сахрани као и приликом првог освећења славског колача њему у част.
Често се и данас чује да је Бог некога "бацио" у болест, да би постао свестан својих грехова. Или, чујемо да Бог искушава људе кроз невоље, ради њиховог духовног буђења. Говоримо, дакле, о Божијем "уразумљавању" или "допуштењу", који за крајњи циљ имају човеков повратак на пут живота и врлине, са којег је скренуо.