Постоји много начина да човек заштити свој интегритет, достојанство, право… Ипак, сви ти начини и средства су ништа пред силом којом непријатељ људски слама човека. Постоји, међутим, једно оружје које ни врата ада не могу надвладати, оружје пред којјим се слама сва сила вражија. То оружје јесте – дуготрпељивост!
Један, тобож велики православац, у свом „ревновању“ дошао на идеју како да заштити цркву од свих који би да у њу уђу непристојно обучени, али када је своју идеју предложио свештенику, овај му исприча причу, која је из корена променила његов поглед на људе...
Подвиг покајања никад није окончан, јер до краја грешимо делима, речима, мислима, осећањима. Све је на земљи подложно променама, па и наш духовни живот, зато само покајање васкрсава душу из смртних грехова, оно је лек за душу и природна побуна савести против злог непријатеља у нама и око нас.
Што човек има у данашње време више (материјалних) добара, то има више проблема. Нити благодари Богу за његова доброчинства, нити се осврће на несрећу својих ближњих, па да понекад удели милостињу. Одаје се сладострашћу и не мисли на другога који нема шта да једе. Како да га после посети благодат Божија?
Сви људи жуде за срећом, али је свако схвата на свој начин: већином – у спољашњем и пролазном, у мртвој материји – тамо где је нема. Зато су људи несрећни, а историја човечанства трагична. Али, потрага за срећом је у исто време и потрага за смислом живота. Отуда и питање: у чему је смисао живота?
Као хришћани, ми смо изабрали цркву за свој пут у вечни живот. Али да ли је то заиста једини начин? Шта је са људима који верују другачије, или можда уопште не верују, али чине много више добра од нас? Постоје различита мишљења по овом питању. Али сва наша нагађања не могу ни да отворе ни затворе рајска врата.
Највећи грех нашег времена јесте губљење осећања за грех. Ово је највећа опасност времена у коме живимо. Није грех оно што највише узнемирава. Оно што ужасава јесте право губљење осећања за њега, бестидно чињење греха; његово наметање и озакоњење због претварања у навику и његовог честог понављања.
Сама мисао о Богу као бесконачно добром Творцу неминовно одводи закључку да је Творац неизоставно и Промислитељ света, јер ради чега је створио свет ако неће да се брине о њему? Кад је Бог, чијој доброти нема мере, благоволео небићу даровати биће, како би могао занемарити своју творевину и не бринути се о њој?
Св. Старац Тадеј, наш прослављени духовник, је говорио: ,,Каквим се мислима бавимо, такав нам је и живот". То исто можемо рећи и за музику. Какво нам је срце, какве су нам мисли, такву ћемо енергију, музику и представљати свету, ако је у срцу Христос, онда ће Христова енергија бити и у таквој музици.
Као што је познато, савремена рок музика својим коренима потиче из ритма култова неких афричких племена. Неурохирурзи Универзитета Илиноис открили су синдром назван „ритмична токсикоза“, који се појављује током слушања гласне рок музике. Он изазива симптоме сличне алкохолном или наркоманском тровању, иако су одговарајући делови у организму неоштећени. Велики део оних који су оборени овим болестима су адолесценти не-афричког порекла, јер на Африканце синдром практично не делује.
Колико год мислио да зна шта ради и где се налази, колико год сматрао да правилно увиђа појмове, разуме догађаје и односе у окружењу, човек без Бога је ипак дезоријентисан и, речено речима свакодневице - изгубљен. Бол усамљености не да се ублажити ни са ким до Христом. Ко Га пронађе, благоваће за трпезом на којој ништа неће мањкати.
Живимо у свету који је испуњен брзинама. Не ради се само о брзим возовима, авионима и аутомобилима, већ и о протоку информација, навали вести и догађаја, свакодневној журби, сталној вреви, жељи да се уради неколико ствари одједном и као резултат, и неизбежном огорчењу, јер не иде све увек како је планирано... Све ово поставља нам такав темпо, да свако ко живи у оваквом свету заборавља чак и на себе, а да не спомињемо сећање на то да у близини има и других људи. Ближњих. Оних, које нам је Господ заповедио да волимо, јер ће нашом љубављу према њима знати колико и Њега волимо.
Постоји данас једна веома распрострањена страст међу верујућим људима, која се нарочито манифестује на друштвеним мрежама: критиковање других и указивање на њихове грехове и недостатке. Људи који то испољавају користе масу библијских цитата, како би потврдили своје тврдње. Међутим, већина од њих упорно не види своје проблеме – да су они у очигледно жалоснијем стању од свих других које разобличавају...
За српски народ старац Тадеј је био прави Божји благослов. Многи су у његовим речима и поукама нашли подршку и утеху. Данас вам нудимо сећања на старца Тадеја протосинђела Драгана Митровића, старешине храма у част Васкрсења Христовог у Подгорици, у Црној Гори. Отац Драган је дуго година био духовно чедо оца Тадеја.
Хришћани су данас најпрогоњенија група на свету, наводи се АЦН овом Извештају о верској слободи у свету 2021. Са веома тешким кршењем верских слобода суочава се 5,2 милијарде људи у 62 земље од укупно 196, јер најгори прогони укључују неке од најмногољуднијих нација у свету (Кина, Индија, Пакистан, Бангладеш и Нигерија).
О нашим ближњима морамо се бринути више него о себи... На Страшном Суду мене неће питати колико сам била успешна у својим подвижничким правилима или колико сам метанија начинила током молитава. Питаће ме јесам ли нахранила гладног, обукла нагог, болесног или утамниченог; то је оно што ће ме питати... Мати Марија, Париз
Земаљски победиоци односе победу, а Христос је једини који доноси победу. Ниједан земаљски победилац, цар или војвода, не жели да се његова победа одвоји од њега и припише другоме; само васкрсли Господ нуди Своју победу оберучке свакоме од нас, и не срди се, но радује се, кад ми Његовом победом постанемо победиоци, то јест већи, живљи и богатији него што смо.
Каква је била нужда бестрасном Богу да Својим тијелом тако ужасно пострада од људи? Која је била нужда самом Богочовјеку да поднесе ове паклене муке на земљи? Није Бог морао, браћо, да предаје себе таквом срамоћењу и страдању на земљи. Његова жртва је потпуно добровољна, и Он је могао да се не оваплоти, не пострада и не умре. Само, тада бисмо сви ми, као грешници и непријатељи Божији, били вјечни заробљеници и робови ђавола и тако заувијек страдали.
Велика је радост Светих у царству вечности, јер саосећају и у љубави кличу са осталим сличним душама које славе Бога. При свему томе они задржавају своју личност, али не на себичан начин, како је још увек одржавају на Земљи чак и духовни људи. Ум, воља и срце постали су у просветљених људи - једно: они су, иначе најчешће раздвојени у човеку, отуд и бројне невоље човекове у животу.
Они који се свакога дана жртвујују из љубави за своје ближње, удостојиће се да у њима Христос обитава, заједно са Својим Оцем и Духом Светим. У овој краткој причи се скромно и слатко магаренце које подноси жегу напорног дана, терет и муку, батине и псовке, удостојило да на њему буде Принц принчева и Цар царева, и да се на њему покаже Слава Господња.