Становници Костоса на Паросу говоре о очигледном чуду које се догодило у недељу усред пожара на периферији села. Мала црква посвећена Светој Параскеви, смештена између села Костос и Лефке, остала је потпуно нетакнута, док је огроман пламен беснео око ње, претварајући све у згариште.
Огромну штету наносе себи људи који непрестано грехе уверавајући себе да ће се, једнога дана, исповедити и покајати. Не схватајући да су сами себе уловили у паукову мрежу безнађа, они сваким даном удаљују себе од спасења.
Једном приликом један духовник рече своје духовном чеду: најтеже је са вама, школованим људима. Он је том опаском, заправо, нагласио вековни спор између такозваних интелектуалаца и такозваних простих и неписмених – ко је од њих ближи Богу. Ми, неспорно имамо пред собом критеријум у односу на који можемо, макар и приближно, одредити одговор.
Смрт је растанак који не раставља. Живи и умрли су чланови једне породице. Нећемо рећи: Волели смо један другог; Она ми је била тако драга; Како смо били срећни, већ ћемо говорити: Ми настављамо да волимо један другог, сада и више него пре; Она ми је сада дража него икада; Каква је радост за нас што смо заједно... Познајем Рускињу која упорно одбија да себе назове удовицом, иако се њен муж преставио пре много година. Она не престаје да говори: Ја сам његова жена, а не удовица. И, она је у праву!
Скоро да не постоји реч која је кроз историју човечанства доживела већу употребу од речи - срећа. Па ипак, чини се да ни један појам није више релативизован од овог. Ипак, људи скоро свих епоха, простора и култура под њом подразумевају слично стање. Шта хришћани нуде као објашњење?
Док се у већини западних земаља прослављају разноразне изопачености парадама "поноса" и другим сличним манифестацијама "љубави", у Русији се данас славе двоје супружника, које Божјим чудом, ни смрт није успела да раздвоји.
Традиционални Грузијци изашли су јуче на улице да прославе отказивање Тбилисијског поноса „Марта достојанства“ који је јуче требало да се одржи у главном граду Грузије.
Мученици су радо ишли на муке, чак и мала деца. Ко се не боји лава и џелата са секиром? Али, они нису гледали лава или џелата, већ Христа, Који се налазио иза лава или џелата и – нису се плашили. Сваки човек, кад му је тешко, треба да стави Христа као противтежу. Тек онда ће, као што је у Старом Завету Мојсије горку воду претворио у слатку, и вода искушења добити сласт, ако у њу ставиш Христа, ако Га се сетиш и ако Га ставиш испред себе.
Данас видимо мноштво апатичних адолесцената који немају ни жељу, ни иницијативу да самостално живе и да нешто постигну у овом животу. То се углавном догађа „захваљујући“ осећањима безнађа, несигурности у себе, беспомоћности, које су посејали у дечије душе родитељи, наставници и друга одрасла лица око њих. Стварајући посебну психолошку атмосферу око деце, одрасли често лишавају децу вере у себе, у сопствене снаге, они не могу да пренесу деци веру у Бога зато што су и сами у дубини својих срца људи „неверујући“ или „селективно верујући“.
Сваки пут кад се сретнете са овом или оном ситуацијом, ви сте онај кога је Бог ту ставио да послужите као Хришћанин, да будете део Тела Христовог и деловања Божијег. Уколико тако будете поступали, лако ћете се окретати Богу и говорити: Господе, просвети мој ум, учврсти и усмери моју вољу, дај ми срце пламено, помози ми! У другим тренуцима, моћи ћете да кажете: Господе, хвала!
Није Христос далеко. Ближи је од родитеља и пријатеља, ближи од дисања и од сваке помисли. Родитељи могу умрети, дисање може отежати, мисли могу лутати и никакве утехе не донети. Али Христос се спустио до сваког човека - до просјака, до разбојника, до смрти, до Ада и све је позвао у Своје Царство. И једнако и сада зове: „Ходите к мени!“
Шеташе старац Исихије шумом у молитвеном заносу, сав предан молитви и Богомислију и застаде тако и направи паузу севши на један пањ, кад спази пужића испред себе код његових ногу. Узе га нежно у своје руке и запита:
Замислите један извор, из кога би до подне извирала бистра вода, а од подне би текао гној. Таква су уста у човека, који се час моли Богу, а час псује. А нема народа међу хиљаде народа на земљи, који тако страшно псује као српски народ.
Зашто постимо? То питање нама, хришћанима, често поставља свет. Често га и сами себи постављамо. Зашто постимо, уколико се не мењамо? Улазимо у пост и излазимо из њега непромењени? Зашто да постимо, ако се наш живот не натеже попут лука да избаци из себе стрелу молитве упућене Богу?
Постоји ли још нешто према чему се односимо тако олако као према речима? Реч, која нам се омакла, неће се тек тако распршити у ваздуху. Кад изађе из наших уста, она увек изузетно дубоко делује на људе који нас окружују, али и на оне који су далеко од нас. Сам Господ Исус Христос рекао је да ћемо за сваку испразну реч дати одговор на Страшном Суду. Зато је зненађујуће и поражавајуће до које мере људи не схватају огроман значај речи.
Кроз сву историју човечанства, у свим његовом историјским периодима, можемо приметити једно својство човека које никада није слабило – жељу за богатством, за стицањем што више материјалних ствари. Да ли може ка Небу да стреми онај ко је својим богатством везан за земљу, онај ко не служи духу већ телу, живећи ради своје насладе и ужитка? Какав однос према богатству треба да има православни хришћанин?
Иако су и највећи противници Христови били уверени у Његову јединствену вредност, као и Његов посебни положај у човечанству, ипак је покушавано да се у историји човечанства нађу такви људи који би својим животом и радом заслуживали веће дивљење и поштовање него Исус Христос.
Интервју поводом изласка књиге Жарка Видовића "Срби и Косовски завет у Новом веку"
Људи су створени са слободном вољом и могу да изаберу пут који им се свиђа: или пут милосрђа и љубави, или пут служења својим похотама и страстима. Христос, као Бог, могао би да примора све људе да Му се повинују, да их примора да напусте пут зла и неправде, али Он не жели да врши насиље над нама. Он у људским срцима тражи веру у Њега, љубав према Њему, слободно потчињавање Себи.
Филмови научне фантастике, као и филмови такозваног футуристичког жанра, одавно су пробили све границе интересантног и, на неки начин, постали једна од највише рабљених тема модерне кинематографије. Текст који је пред вама можда ће некоме личити на сценарио једног од таквих филмова. Али, не дајте се заварати. Тај „сценарио“ може постати и садржај вашег правог живота. И то захваљујући могућностима интернет технологије.