Да ли је велика ствар – седети на једном месту, «туговати и уздисати»? Не, не изгледа тако. Шта је ту велико? Али понекад је људима потпуно одузета свака могућност да учине било шта велико. Ниједно велико дело, никакви свети пориви. Само слабост и немоћ, као за време окупације или у данима усамљене старости. Преостаје само нешто смирено и неупадљиво као што је ово – «туговати и уздисати». Ипак, управо то постаје фактор спасења.
Kључна ствар састоји се у томе да ли ми својим понашањем и нехришћанским живљењем саучествујемо у гресима својих родитеља (понављајући те исте, конкретне грехе или напросто одбацујући живот у Христу и Божије Заповести чинимо и друге грехе). Уколико је одговор „да“, онда се на нама сламају и греси наших родитеља и предака.
У рушевинама болнице у селу Нова Млина у Украјини, мештани су открили унутрашње зидове који су направљени од икона из цркве Светог Николе, ремек-дела дрвене архитектуре из 18. века, коју су комунисти уништили 1930-их. Чинило се да крв цури са ових икона. "Неимари", чији су се прадедови молили пред овим иконама на коленима, градили су зидове болнице од њих.
Ми, људи, веома брзо примећујемо сваку неправедност нама нанесену. Љутимо на све који нам се нађу у близини, па чак и на самог Господа Бога, ако у нашем животу не иде онако како би ми то хтели. Али неправедност коју ми чинимо у свету, не видимо баш тако јасно. Чак не желимо ни да је признамо.
Има ли шта тешко Богу?! Ево примера како је на изглед „случајан“ сусрет једне монахиње и пијаног момка на аутобуској станици, завршио чудом. Човек се тренутно отрезнио и сви знаци алкохолне интоксикације су потпуно нестали! Стајао је у тишини, апсолутно задивљен оним што му се догодило.
Тенденција да се ствари неједнаке прогласе једнаким никада није била јача него у ово наше време. Али, за разлику од неких пређашњих времена, данас се то чини нежно и неагресивно, са пуно лажне финоће и пристојности. Тако се отупљује оштрица наше расудљивости и моралности и стварају генерације неосетљивих који ће ћутањем, из тзв. политичке коректности, пристати на издају Христа и на сопствено понижење па и нестајање.
Када успевамо да главним нашим циљем сматрамо Бога, тада се све остало добро устројава, не гуши нас и тада нас живот не уводи у неспокој, да ли ће се нешто догодити или неће. Ако ми полази за руком – добро је, а ако не – такође је добро. Ако ми се оствари нешто другостепено, трећестепено – добро је, а и ако се не оствари и то ћу примити са трпљењем, како би кроз трпљење и тешкоће задобио Царство Божије.
Особеност музике састоји се у томе што су њени „поклоници“ људи различитих генерација, узраста, друштвеног положаја и вероисповести. Музика има ту способност да проникне у људско срце и да позитивно утиче на душевно стање и расположење. Исто тако, посредством музике може да делује и ђаво, узрокујући да се у души појаве неспокојство, негодовање, гнев и пожуда, стварајући у човеку у депресију и очајање...
Хришћанине! Учи се да све посвећујеш Богу, ма шта чинио, говорио или мислио. И у великом и у малом имај у виду најважнији циљ и смисао свог земаљског живота - прослављање имена Господњега кроз извршавање Његове свете воље.
Зашто купити зидни календар за годину која се већ завршила? Разлози могу бити различити. Таква куповина се може извршити, на пример, ако се у робној кући пронађе слика иконе за којом се дуго трагало. Данас, у доба интернета, такво објашњење вероватно не звучи много уверљиво. Ипак, управо је на овај начин започета прича о чудотворној и широм православних земаља познатој локотској икони Богородице „Умиљење“.
Човеку је потребно да пронађе себе, усред туђега, које се убацило у њега, које га је опколило са свих страна. А туђе то је грех, страст и немир. Човек налази себе борећи са грехом… То је могућност да се уз помоћ благодати Божије спаси од ропства греха, да се врати себи, а од себе Богу.
У савременој религиозној литератури али и у међусобним разговорима хришћана, стално се мешају два различита појма: «дух» и «душа» што доводи до многих нејасноћа и недоумица. Зато бисмо желели да се укратко задржимо на овом питању.
О помоћи коју светитељи пружају људима у често непредвидивим и трагичним околностима, на граници живота и смрти, не треба посебно уверавати никога. Препуна је историја спасења таквих дивних примера. Ево једног који сведочи о чуду светог Николаја из наших дана.
Увреда може бити и несвесна. Наношење увреде иде од гордости, која жели да унизи човека, од осветољубивости, од злобе. Вређају људи и од похлепе, зависти, таштине, егоизма, или просто – од душевне неосећајности и недостатка такта, од моралне непажње.
Није Вам јасно зашто Божија љубав не спасава цео свет. Питате се и зашто је Бог дозволио да део човечанства не зна за хришћанство? Но, оно је било посвуда распрострањено, али је негде одбачено, а негде огњем и мачем уништено. Љубав Божија не спасава човека уколико је он не прихвати и не узврати. Због тога и постоје људи који пролазе поред Христа, намерно затварајући очи...
Пред нашим очима одвија се катастрофална промена људске природе. Права апокалипса се тихо и неприметно одвија у нашим срцима, Дух Христов одлази из нашег живота, а снажно улази други, страшни, сатански дух користи, прагматизма, распуштености, равнодушности и неограниченог самољубља. Ево живих примера из недавних сусрета.
Јеванђељска грешност – то је „пасторала“ у поређењу са насртљивом, заглушујућом и бестидном "музиком" греха нашег времена. Не само појединачно, него и колективно, људи нашег доба устају на побуну против Духа Божијег. Бело се тако наметљиво и упорно у свету назива црним, а црно – белим… „Горе, падните на нас, и брда, покријте нас“!
У националним, друштвеним и личним невољама, грех је био макар фактор који их је изазивао, ако им није био и једини узрок. У жељи да помогне човечанству, Свето писмо, Црква и Свети оци су указивали и указују на покајање као лек за националне, друштвене и личне невоље. Грех је био срозавање човечанства кроз целокупну људску историју, а покајање је било средство за препород и уздизање људских бића и за побољшање животних услова у овом, и спасење у загробном животу.
Претерано одушевљавање пролазним стварима, везаност душе за материјални свет, жудња за новцем, влашћу, славом, задовољствима, невештина управљања собом – стварају класичну основу за сујетну игру снова и мехурова од сапунице, уместо правог живота у Христу. Осим свега реченог, сујета је увек јарам, ропство, одсуство унутрашње и спољашње слободе, пут у ништа, тотална деградација личности... Замислимо се над сујетом, свако у свом животу!
Да ли и у којој мјери, истински, учествујемо у Светој Литургији путем радија, телевизије и друштвених мрежа? Наша Црква о овом питању још увијек није заузела став, тако да је свештеницима остављено на вољу да сами одлуче, да ли ће или не свету Литургију преносити. Да ли је, заиста, могуће бити дио литургијског сабрања посредством праћења Литургије преко друштвених мрежа?