Нема потребе да сазнајемо нaднебеске тајне, не трагајмо за тиме да сазнамо оно што је скривено, или оно шта се односи на будућност. За спасење је неопходно да верујемо, да испуњавамо заповести и да свагда очишћујемо своје срце. Зато, нека Христос постане наше срце и наш живот.
Разумљива је жеља верујућих да њихова љубав према Христу буде подељена и са њима драгим људима. Међутим, овај племенити циљ није увек лако остварити у сусрету и разговору са онима који не деле њихову веру. Много је ефикаснији приступ заснован на молитви. Молитва верујућима даје снагу, мудрост и саосећање, које су им потребне да се са неверујућима сусретну на аргуметован и отворен начин, додирујући срца оних који још нису прихватили позив вере.
Како могу да волим људе који нам трују живот и који брукају цео народ? Нека их нико од вас не проклиње, него нека их жали, па ће тада љубав Христова сасвим неприметно из дана у дан све више испуњавати ваша срца. Јер љубав испуњава срце човека који се труди да угоди Богу.
Многа сагрешења, која стално сакупљамо, често су скривена нас. Не видимо их, никад не размишљамо о њима. Дотерујемо се, улепшавамо се, миришемо се и упадљиво облачимо. Али, у нама постоји и лепши свет, скривени свет, заједно с ужасом који се у нама накупио. Зато треба да дотакнемо тај ужас, да га избацимо из себе, како би нестала сва прљавштина и пред нама се, уместо мочваре и жабокречине, појавио прелепи цвет љубави, свет душе.
Људски је бити малодушан када подлегнемо искушењима, када не успемо да испунимо своје моралне, етичке и духовне стандарде. Наша Православна вера учи да морамо бити саосећајни према другима, брзи на праштању, узорни у свом хришћанском животу и увек показивати свету да припадамо Христу. Ипак, не успевамо све време да живимо према Божијим заповестима, не изгледајући ништа другачије од пагана.
У свету пролазном, где радост и туга стално мењају места, истински мир налазимо само у Христу. Приближимо Му се кроз молитву, која није хладни низ речи, већ дубок уздах душе, разговор са драгим пријатељем. На овом путу ишчезава сваки бол, а рађају се утеха, снага и смисао живота. И на крају тог пута, у последњем даху, шапућући: "Господе Исусе Христе, помилуј Ме!" - знаћемо да смо пронашли истински дом, вечну радост у Његовом наручју.
На данашњи дан, 15. јуна, подсећамо се на страдање монаха Харитона, који је мученички убијен 1999. године на КиМ. У периоду неизвесности, када су га терористи отели, мученик се братији и у сну јављао, говорећи да је пострадао. Господ, не желећи да његов подвиг и мученички венац остану покривени велом тајне, благоизволео је да људима укаже на место где је његово свето тело покопано и показавши каква је била његова кончина. Жртва монаха Харитона је подсетник на страдања српског народа на Косову и Метохији, али и на снагу вере у Христа, Кога се отац Харитон до краја није одрекао.
У свакој кући нас православних хришћана морали би се наћи основни путоказни инструменти за духовни узлет, а то су Свето Писмо, иконе и календар. Само, неопходно је умети читати ове путоказе да би нам били од користи. Као што су инструменти на броду или авиону бескорисни за оног који не зна шта они показују, тако и Свето Писмо, иконе и календар не помажу ономе који не уме да их чита, односно ко их не разуме.
У самој речи „Вазнесење“ трепери нека чудна радост, јер та реч представља изазов такозваним „законима природе“ који човека свагда вуку наниже, ка земљи, који га свагда потчињавају закону земљине теже и падања. А, гле, у речи „Вазнесење“ све је супротно лакоћа, покрет навише, бесконачно узношење у висину.
Наша светла и радосна вера обећава нам сусрет са драгим људима у вечности. Бог је безгранична Љубав. Он неће раздвојити оне, који су били сједињени везама љубави. Радоваћемо са онима које смо волели и са којима смо овде делили лепе и тужне тренутке. Знајући све то, с каквом се ревношћу морамо молити за наше мртве! Истинска молитва вере може учинити да нам мртви постану толико блиски да осетимо њихово присуство.
Перфидном пропагандом абортуса, који се не сматра убиством већ тзв. „планирањем породице“ у којој је једно дете постало норма, број становништва на западу, али и код нас, драстично се смањује. С друге стране, деца која се рађају одрастају под утицајем искривљеног система вредности и духа забаве, који стварају јасно одређен тип живота, понашања и духовног доживљавања света. Овакав утицај на дечје душе може угасити њихову машту и емоције, чиме се отвара пут ка озбиљним менталним поремећајима, па чак и душевним болестима.
Данас, у свакодневној комуникацији, можемо врло често чути како људи говоре о црквама, подразумевајући множину. Особито када су у питању Православна и Римокатоличка црква. Скоро да нема човека који се не пита: каква је суштинска разлика међу њима и у чему је главни камен спотицања?
Молитва је несумњиво највиши израз наше љубави према Богу. Колико се више молимо, то јаче је сведочанство наше љубави према Њему. Непрестана молитва, у сваком тренутку и на сваком месту, отвара врата Божијем присуству и Његовој љубави у нашем животу, а на тај начин и ми учествујемо у животу Самог Бога.
Немојмо се нервирати због ситница! Довољно је да све чинимо са захвалношћу Богу. Не бојмо се да будемо срећни. И живимо и стварајмо зато да бисмо се радовали! Унесимо славу и лепоту Божију у свој дом, у дружење, у посао: све чинимо бодро, живимо истински. Тражимо пут исправљања и промена. У сваком случају, немојмо узалуд траћити време, већ живимо надахнуто, радосно, с благодарењем, славећи Бога.
Не постоји ништа горе од псовке! Ниједан грех не може се поредити са њом нити ишта толико срди Бога као псовање Имена његовог. Стога не будимо немарни и да не допустимо да будемо увучени у псовку, али и не будимо незаинтeресовани када чујемо свога пријатеља или непријатеља да псује. Овај грех производи свако зло, узнемирава и смућује цео наш живот и на крају нам припрема пакао.
Један важан моменат хришћанства јесте чињеница да Сам Христос ништа није написао. Јеванђеље које имамо – то је сећање Цркве, сећање Христових најближих ученика на оно што су доживели и чему су се научили будући поред Њега; Сам Христос, међутим, није иза Себе оставио књиге, као што су их иза себе остављали многи учитељи. Шта је Он оставио иза Себе и како је Његов утицај надмашио потребу за писаним речима и трајно обликовао свет?
У модерном свету, лако је бити преплављен стресом, анксиозношћу и осећајем беспомоћности. Тежина живота понекад може да буде неподношљива и да се чини као да смо заробљени у бескрајној ноћи. Падамо у депресију и у очају се повлачимо, напуштени и од оних који су нам најмилији. Али, ипак, не остајемо сами. Христос нам нуди ослобођење од свих терета и позива нас: "Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити." (Мт. 11:28)
Како мотивисати мужа да више учествује у васпитању деце? Како помоћи пријатељу да почне редовно посећивати храм? Како васпитати сина од 18 година да поштује одрасле? Које молитве читати како би се родитељи помирили? Како извести своју сестру на прави пут? Таква питања у великом броју пристижу у нашу редакцију. Чини се да се ради о различитим стварима. Али у томе лежи заједничка тема - "Како променити другога?"
Најважније нам је да знамо шта је воља Божија, да се трудимо да је са спремношћу прихватимо, а онда ће нас сам Бог просветлити и указати начин како да је испунимо. Он је увек ту је и увек је спреман да нам у томе помогне. Дакле, како је саветовао свети Серафим Вирицки, „тражимо помоћ од Бога... али не онако како ја желим, већ како Бог хоће“.
Игуман Рафаило (Бољевић): Носећи свој крст, поготово Вукашин или мученици, сјединили су се са Крстом Христовим. И чујемо нашега Вукашина, који каже: “Сине, само ти ради свој посао... Мене је овдје и пред тебе довео човекољубиви промисао Божији, у који ја уопште не сумњам. Ја кроз тебе и кроз ово зло видим - добро, вјечно Добро, које ти, на жалост, не видиш и нећеш да видиш. Зато - свако свој посао... То је исповиједање једног хришћанина! Али, не једног владике, монаха, свештеника, но једног српског сељака Вукашина. Видите га какав је! Сила!