Заповест о служењу другима је толико важна да је поновљена чак пет пута у Јеванђељима. Оно што Христос каже само једанпут, веома је важно за нас, а ако то понови ПЕТ ПУТА, онда је то од невероватне важности. Зато, да нас Бог једног дана, када будемо давали одговор на Страшном Суду, не би упитао: "Који део мојих наредби није био јасан?”, не заборавимо да нам је живот дат ради служења и Богу и ближњима.
Свети Јован је пострадао због правде и истине, изобличујући тадашњег цара који је узео жену рођеног брата, говорећи истину људима у лице и позивајући их да се покају. Aко желиш да ти Свети Јован помаже онда мораш да слиједиш његов примјер. Мораш да говориш истину и правду свима без обзира на последице. Послије тога, сваку молитву Светац ће да ти услиши.
Иза најезде рекламних порука које мушкарце подсећају на то да треба да обрадују жене поклонима за пригодне празнике, стоји давно осмишљен сценарио западног света, у намери да комерцијализује оне истинске традиционалне вредности, које су окосница човековог живљења. Тако су љубав, жена, мајка, захвалност, рад, Божић, традиција – добили своје добро утврђено финансијско упориште у празницима, а прави систем вредности је замењен лажним.
Након хапшења од стране немачких фашиста, Владика Николај је страдао више душом него ли телом, проводећи дане и ноћи у сузним и вапајним молитвама Богу за спас свога народа и читавог рода људског. Ово је једна од три молитве коју је свети владика написао јануара 1945. познате под називом "Три молитве у сенци немачких бајонета", забележене на корицама Јеванђеља у Српској цркви у Бечу.
Имајмо слободу, па рецимо: једи како хоћеш, али праштај - од срца! Залуд постиш, залуд не постиш, ако носиш мржњу у срцу - ништа ти то не вриједи! То Син хоће да нам каже: залуд ти сва та работа! То ти Отац неће примити! Пјевамо са свецима, орадошћени Духом Светим, а грцамо у мржњи, у зависти, у роптању, у злопамћењу! Али, за све ово постоји лек који не само да лечи него и живот вечни омогућава. Тај лек је – праштање. Свима, свакоме и за све.
Трагедије се дешавају ниоткуд, изненадно, без најаве и времена за припрему. И људи који су верни Богу бивају затечени. Све се окреће наглавачке. Као да Бог нестаје пред њима. Када нам је све по вољи, онда је Добар, но када се све преокрене неумољиво и изненада, онда постоји осећај не само одсуства, него и непостојања Његовог. Ипак, неретко уместо укуса смрти, окусимо јединствено искуство чуда.
Наш Анђео Чувар не само да нас стално подстиче да размишљамо о вечном спасењу, него нас стварно чува у разним животним ситуацијама. Реч „Чувар” за Анђела, у овом случају уопште није алегорија, о чему вековима сведоче драгоцена пракса и искуства многих хришћана.
Многи хришћани сматрају да је пост установљен како би се тело потчинило души. Светитељ Григорије Богослов је тело назвао “ноћном и страсном слушкињом”. Душа је царица, а тело је њена робиња која треба да учествује у слави своје царице. Међутим, ова “робиња” је самовољна, непослушна, склона побунама и због тога је тако често силом треба приморавати да се повинује.
Није грех највеће зло које може погодити човека, говоре свети Оци Цркве, већ је највеће зло немање свести о греху. Или, можда, свесно занемаривање и окретање главе од огледала у којем можемо видети наказне себе. Одбијањем да сами проникнемо у тамну страну наше личности заваравајући себе да смо на добром путу, показујемо болест духа која је опаснија од свих најстрашнијих телесних болести.
Смрт је исувише велика. Она, чак и мисао на њу, као да је једино што животу даје узвишени смисао. Она нас подстиче да живимо тако да наше последње речи не би биле празне и наши последњи поступци не би били лакомислени. Она нас подсећа да свака наша реч треба да садржи све благочестиво, сву лепоту, сву хармонију и љубав међу нама људима.
Света Православна црква поштује многе древне аскете - људе молитве и поста, али то не значи да такви људи припадају само раним вековима постојања Цркве, него их има и данас међу нама
Не сматрајмо грешне помисли природним, па чак ни сопственим. Мисли које нас нападају су попут времена. Иако не могу да зауставим кишу, могу да ставим капу. Могу се одупрети хладноћи облачењем или вежбањем. У мислима се могу окренути Христу, говорећи речи „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ (изнова и изнова). Можда нећу моћи да зауставим олују, али се могу сакрити под заклоном Његових крила.
Када неко почне да пости због Христа, креће на четрдесетодневни маратон. Сваки дан постављени су изазови и, одговарајући на њих, сазнајемо ко смо: јадна, сладострасна звер или хришћанин? Не говоримо о томе да не једемо апсолутно ништа или стојимо на камену, већ о сталној будности у нашим срцима. А ако ни у Великом посту не можемо да живимо као хришћани, како онда да живимо у обично време?! Ако не можемо пажљиво да се молимо ни у Великом посту, да будемо уздржани и будни, како се онда молимо и о чему размишљамо у обичне дане?
Нема истинске обнове људског бића, нема промене човеку, праве, моралне, духовне, економске, душевне, без поста. Нема важније дужности управо за модерног човека од његовог повратка посту. Посту као дубинском преумљењу, преусмерењу целокупног људског бића, као људском напору на самоограничење, на уздржање, васпитање своје воље, своје слободе. Тај и такав пост је нешто што црква проповеда од памтивека.
У понедељак, 27. фебруара 2023. године, почиње Васкршњи или Велики Часни пост, најважнији посни период у току године којим нас Црква припрема за достојан дочек Празника над празницима - Васкрсењa Христовог, који ове године славимо 16. априла.
Неколико недеља се припремамо да бисмо ступили у Велики пост и то, само по себи, упућује колики значај Црква даје овом посту пред Васкрс и колико је нама потребно да бисмо се духовно оспособили да уђемо у тај подвиг. Све то зато што је пост од изузетно великог значаја за наше спасење. Све поуке упућене су на то да постећи телесно, треба да се научимо и да постимо духовни пост, а сврха и једног и другог вида поста је да се припремимо да примимо Божју благодат.
Прави пост је Љубав, као и уздржање од свих страсних мисли и дела која су продукт наше пале природе, егоизма, себичности. Ближњи је наш пост, наши домаћи, сви они које треба да ставимо на прво место, а не наше ,,Ја", јер то јесте Љубав, то је Христос, то је Бог и такав је наш Бог, Који нам је оставио и свој Еликсир Љубави на Својој Светој Литургији, Свето Причешће. Хитајмо људи не часимо, хитајмо свом Родитељу!
Господ ме неће прекоревати чак ни због тога што сам грешан, ни због тога што не могу да нахраним сиромахе, јер не могу то сам да учиним. “Али постоји нешто што сам очекивао од тебе”, рећи ће нам Христос, “постоји нешто што си могао да учиниш и што сам очекивао од тебе целог твог живота. Да се покајеш! Да се макар покајеш”. Зато, нека не прође ни један дан у твом животу а да увече, пре но што заспиш, не кажеш Богу: Боже, опрости ми моје грехове, које чиним сваког дана и које сам и данас чинио!
Господе Исусе Христе помилуј ме! Избројте! Ту је само пет речи. Исусова молитва садржи пет речи, али тих пет речи провешће те по пет континената на земљи, пет речи ће раширити Небеса по свој дужини и ширини света; пет речи ће те поставити пред Престолом Божијим; пет речи унеће у тебе Христа и учинити те блиским Њему.
Скоро је уобичајена формулација да смо православни Срби и да имамо што нико други нема: крштени у православној Цркви, крстимо се са три прста, славимо своје Крсне славе, боримо се за Крст Часни и Слободу Златну... А шта је са Христом? Шта са светом Литургијом? Да ли живимо по заповестима Христовим?