Реч "прекасно" је веома страшна реч. Она одјекује у вечности, подсећајући нас на пропуштене шансе. Стога, живимо сваки дан као да је последњи, испуњавајући га племенитим делима. Не одлажимо да чинимо добро, јер сутра можда неће доћи. Нека нас, када се нађемо пред лицем вечности, не обузме страх, већ нека нас прате плодови нашег милосрђа и љубави, јер су они једина валута која има вредност у Царству Небеском.
Искреност и честитост значе јако много. Свето Писмо нас учи да смо у рату са силама које нису од крви и меса, већ са мрачним силама овога света. Немогуће је борити се против мрачних и нечистих сила уколико не живимо у искрености и честитости.
Ако би Бог желео да убеди оне који не верују у Њега, чуда вероватно не би била Његов главни аргумент. То показују и Јеванђеља. Христос је учинио бројна чуда: исцељивао је болесне, изгонио демоне, хранио хиљаде људи са неколико хлебова и риба, ходао по води и васкрсавао мртве. Ипак, нису сви који су видели ова чуда постали Његови следбеници. Њихов одговор је био: "Он помоћу кнеза демонског изгони демоне".
Често духовност мешају с моралом. Међутим, то су прилично различити појмови, мада се у нечему и пресецају. Истинска духовност сједињује човека с Богом, принуђује нас да добровољно следујемо Његовим највишим принципима. Морал је нешто више спољашње, него унутрашње и дозвољава глуму, играње улоге, претварање и фалсификат. Често је моралан човек само на изглед свет, а заправо је гори од ђавола.
На свим историјским беспућима светосавско Еванђеље нам је било непогрешиви путоказ; у свима тминама - сунце; у свима тугама - утеха; у свима смртима - спасење; у свима робовањима - врело оптимизма; у свима кризама - савест. A шта по Светосављу значи бити Србин? To значи: увек се приволети Христу и Царству Његовом, а не земаљском; све решавати "по правди Бога истинитога", па макар све демонске силе удариле на те; но и у том страшном случају: боље ти је изгубити главу, нero своју огрешити душу!
Они који приступају најдубљој тајни наше вере и највећем дару Божијег милосрђа, светој Тајни Причешћа, морају да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију, и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста и то само недељу дана пред Причешће. А који то не чине, нека се не причешћују. Јер на себе навлаче суд, осуду, казну и муке.
Ко су ти невидљиви заштитници који бдију над нама од тренутка крштења, па до последњег дана нашег живота, штитећи нас од опасности и усмеравајући нас на пут спасења? Одговор крије се у фасцинантном свету анђела чувара, бића чија бескрајна љубав и преданост према нама надмашују сваку људску машту.
Ако Господ дозволи на човека патњу или крст, то је да би схватио сопствену слабост, да би га научио да се никада не узда у себе или да излечи његову душу... Благословен, стоструко блажен, онај коме Господ даје да носи унутрашње крстове јер су истинско исцељење душе, посебна благодат Божија, и показују бригу Његову за наше спасење.
Од праскозорја хришћанства, питање сложеног односа између Божје милости и слободе људске воље заокупља умове и срца верника. Кроз векове су се теолози, монаси и обични људи борили да разумеју како се ови концепти испреплићу и допуњују. Да ли Бог, у свом бескрајном милосрђу, Спаситељску милост спушта у наша срца, ослобађајући нас од терета греха? Или је можда на нама, слободним бићима, да се активно трудимо и допринесемо сопственом спасењу?
Прича о жени која је изгубила слух и тек после дуго времена и бројних молитви, док је била у храму на Васкршњој Литургији, слух јој се вратио, и то баш у тренутку када је хор запевао: „Христос вакрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и мртвима у гробовима живот дарова!“
Велика је моћ сваке искрене молитве. Њом се чуда дешавају и болести исцељују. Али постоји изузетно силна и кратка молитва: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.“ Кнез таме, који наизглед има моћ над целим светом, немоћан је пред онима који призивају име Васкрслог Спаситеља света – Исуса Христа.
Од свих химни и молитава за време поста, једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста. Предање је приписује једном од великих учитеља духовног живота – Светом Јефрему Сирину. Ово је молитва против духова лењости, чамотиње, пожуде и празнословља, то јест “четири јахача апокалипсе” који галопирају ка души православног хришћанина, погубљујући је за вечни живот.
Хришћански пост је дело духовног оптимизма. То значи: бити задовољан малим, а свако добро које долази од овога света је увек - мало. Међутим, ми, Христијани, већ смо се на Крштењу одрекли овога света и свих трулежних добара његових. Ми смо гладни једино љубави Божије и ми знамо, од Христа Бога, да је само Бог богат и да је богат само онај човек који има Бога у себи, после причешћа.
Господ може једним дахом уста Својих, све наше непријатеље и проблеме, развејати. Није довољно само рећи, jа сам православни хришћанин и то да буде довољно, или мислити, ја сам добар човек, а мислити и радити све наопако. Господ може и од камења да начини православне хришћане.
Kада смо то изгубили милост, а када саосећајност из које се милост рађа? Где је то братољубље о коме слушамо проповеди? Зашто не спроводимо веру у дело уместо што је чинимо мртвим словом на папиру? Брукамо Господа пред лицем незнабожаца!
Да ли ћемо дозволити да постанемо део света у којем влада тиранија мањине угњетавањем целог народа, свет у коме борба за људскост постаје безнадежна, а очај и страх јасна слика мрачне стварности, где породица нестаје, а родитељи се своде на бројеве? Да ли ћемо бити део света у коме се гуши сваки трачак слободе, а говор језиком свог народа строго кажњава? Ова мрачна визија будућности, где су наша вера и идеали згажени, не сме бити наша стварност - поручује се на скупу одржаног у организацији Информативне службе СПЦ и Матице српске.
Овај догађај се збио у водама Саронског залива крајем 20-ог века. Испричала га је једна од најугледнијих ученица Светог Порфирија, која се касније и замонашила.
Данас, у доба свеопште девалвације свега и свачега и речи су постале јефтинe, скоро безначајне. Ради тога се и прибегава заклињању, једној врсти потврде и уверавања да је дата реч истинита и да ће бити тако како је обећано. Иако инструмент потврде и осигурања, заклетва ипак открива палост и раслабљеност наше воље, нашу неутемељеност и лабилност. Као неку врсту нужног зла, прихвата је и Црква, иако у изузетним околностима.
Љубав јесте Истина и истина долази од Љубави и онај који је од Љубави зна Истину и иде ка Истини и разликује истину од лажи, пастира од вука и бежи од вука, као што каже началник саме нам истине – Христос, и препознаје глас свога Пастира. Сведочећи својим животом Христа, сваки хришћанин, заправо, сведочи Истину бивајући једно са Њом.
Постоји само један научник у историји који је био назван био назван „шампион и икона атеизма“. Реч је о др Ентонију Флуу, који је био идол свим светским атеистима, а његове дебате са религиозним научницима биле су омиљени програм атеистима широм света. А онда се за све њих десило нешто неочекивано, шокантно… Пред бројним камерама др Флу је изјавио: „постао сам верник!“