Да ли сте икада помислили шта осећају просјаци и бескућници? Да ли и они носе у себи искру Божје Светлости и заслужују да буде третирани са достојанством и поштовањем? Следећи Христа, отворимо своја срца за њих, без осуђивања, већ са саосећањем и разумевањем, јер је и Он, иако је и Сам прошао путем понижења и патње, пружао руку онима који су на дну друштвене лествице.
Бројанице су уџбеник небеске филозофије; све библиотеке овог света за осам хиљада година могу да се сакупе у осам речи Исусове молитве. Бројанице видљиво чине невидљивим, а невидљиво видљивим. Бројанице су лествица која води на доле и увис: на доле – у дубину срца где се душа сусреће сама са собом, а увис - ка небу, где се дух, не излазећи из срца, сусреће са Богом. Бројанице представљају меру љубави човека према Богу.
Преподобни Серафим Вирицки целог свог живота учио је да се верује и предаје светој вољи Божјој у којој је човеку милост и спасење. То лично животно искуство, пост и молитва, направили су од њега човека Божијег кроз којег су се многи спасили и привели вери.
Велика је моћ сваке искрене молитве. Њом се чуда дешавају и болести исцељују. Али постоји изузетно силна и кратка молитва: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.“ Кнез таме, који наизглед има моћ над целим светом, немоћан је пред онима који призивају име Васкрслог Спаситеља света – Исуса Христа.
Овај догађај се збио у водама Саронског залива крајем 20-ог века. Испричала га је једна од најугледнијих ученица Светог Порфирија, која се касније и замонашила.
Док сам седео у кафићу са мојим пријатељем, протојерејом Василијем Родосом, пијући шољу кафе уз покоји залогај, приметили смо како је иза мене стао бескућник. Човек се загледао у нашу храну, тако да га је отац Василије питао да ли је гладан. Одговорио је са ентузијастичним ,,да“, и када га је отац питао шта би волео да једе, он је рекао ,,јаја и кобасице“.
Још је древни Цицерон говорио, да колико год милиона пута бацили коцке са словима, редови стихова од њих никако се неће добити. А васељена, која нас окружује, далеко је сложенија и пуна далеко дубљег смисла, него најлепше осликано уметничко дело. У овој причи старац Амвросије једноставно објашњава да је сав свет који нас окружује велика књига откровења Божијег, сведочанство о свемоћи и премудрости њеногТворца.
Господ је рекао, не судимо да нам не буде суђено и каквом мером судимо тако ће нам и Он судити. Често смо у прилици да доносимо суд о неком само на основу његове спољашности, не познавајући срце те особе, а Господ је Бог срца и у срцима борави.
У каквој год ситуацији да се нађете, ако имате срце пуно љубави, осмех на лицу и топлу реч, они око вас ће бити обогаћени. Волите људе љубављу Христовом!
Једна несрећна удовица, након самоубиства, свог мужа суочила се са новим ужасом: посетама демона који се представљао као њен муж, и који покушавао и њу да наговори да учини исто. Све је то чинио на вратима спаваће собе, јер није могао да уђе у њу. Оно што му сметало је Крст, који виси у њеној спаваћој соби и на ланчићу око њеног врата. О овом догађају прича јеромонах Оптинске испоснице, Венедикт (Емеличев).
У мојих, више од 25 година свештеничког стажа, присуствовао сам смрти или сахрани више од 300 људи. Укључујем ту и смрт мог оца. Овде ћу изнети лекције, добре и лоше, које сам из тога извукао.
“Пријатељи, препричаћу Вам једну причу о Светом Јовану, можда неком буде на корист, ако Вам користи сетите се и мене у Вашој молитви!“
Без саборности нема спасења, а једину истинску саборност, на овом свету, пружа Црква Христова. Ипак, младић који је био редован верник, једног дана је напустио цркву. Мислио је да му је заједништво са другим хришћанима непотребно и да може сам да пронађе спас. Ово је прича о томе како се вратио у цркву, а смисао заједништва пронашао у пламену ватре.
Како је монахињу, мати Стефаниду, у њеној почетничкој побожности, саблазнио један обичај везан за Богојављење, којег практикују људи на југу Србије и у Македонији назван „бањање крста“. Њу, која се у свом животу наслушала свакојаких чуда и помоћи Мајке Божије, догађај о којем је реч, навео је да више ништа, па ни Богојављенско „бањање крста“, не гледала истим очима. Заиста је велик Бог, обилан добротом и милосрђем!
Због љубави према људима и невероватне кротости, Серафим Саровски посебно је поштован међу православним хришћанима. Он је својим примером показао лепоту хришћанског живота и многе привео Богу. Ово је прича о томе како је и протестантској породици помогао да угледају светлост Православне вере.
Kоликo је велика љубав пресвете Богородице, говори прича о једној руској монахињи, коју је посведочио њен духовни отац по њеној жељи, након њеног упокојења. Њу нам је је пренео руски владика Алимпије.
Живот често зна бити тако пун изненадних, како трагичних, тако и радосних обрта да људи, када о томе слушају или читају, не могу а да не помисле да су такви догађаји могући само и једино Божијом вољом и промислом. Никакав ум људски, ма колико генијалног човека, није у стању направити такав животни сценарио као што то може човекољубиви Бог.
Једном је мој духовни отац, старац Јефрем Аризонски, имао страшну визију, о којој нам је он лично говорио више пута. Описаћу вам то виђење управо онако, како сам чуо од Старца Јефрема.
Причам о овом догађају, не само уз знање и сагласност моје парохијанке, већ на њен захтев: „Нека мој пример помогне људима да схвате шта су „ситнице“ и како „мале“ ствари, неспремност за разговор и опраштање могу да утичу на људске односе, због чега могу и доживотно да се кају“. Дакле, испуњавам њен захтев.
Никада до наших времена није православним хришћанима било лакше да се упознају са богатством своје православне вере. Обиље теолошке, светоотачке, агиографске литературе представља својеврстан универзитет који у сваком тренутку стоји на располагању свакоме. Међутим, чини се да најлакше за душу приањају приче из свакодневног опитног живота светила Цркве Христове, али и такозваних обичних људи.