Свето Писмо и дан данас лоше познајемо. Али, ако наш човек види икону светитеља Николаја Угодника, одмах ће спојити три прста и прекрстити се. Рећи ће: „Радуј се Николаје, велики чудотворче“, - а светитељ Николај ће са небеса одговорити: „И ти не тугуј, слуго Божији. Прослављај Господа Сведржитеља и речју и делом“.
Све почиње са сумњом, наставља запиткивањем и пребацивањем, а онда следи – осуда. После изрицања осуде више ништа није као што је било. Следе контраосуде, зла крв струји брачним животом и све се завршава распадом брака и породице. Ово би могло да представља матрицу начина на који лукави непријатељ човека засејава смутњу у брачне односе. Тако ђаво разбија породице.
Јеванђеље бележи чудесне приче пуне вере и наде у силу и снагу Исуса Христа да промени живот људима. Оно што је радио некада, Он може и данас учинити за сваког од нас – исцелити и дати наду, преобразити и дати нови живот, чак и у наизглед немогућој ситуацији. Христос, Велики Лекар и Исцелитељ, спреман је да промени наше животе али је питање да ли ми желимо да будемо исцељени.
Христос је са Својом Божанском Силом сав на земљи, и Његова Сила откривена је за служење људском роду. Нека дође ко год хоће, нека узме и искористи! Тако је и крвоточива жена одлучила да додирне Христа. Пламен вере она је уложила у додир, као да је уложила себе целу. Изгорећу, али ћу се спасити. И шта додати реченоме? Осврни се, зар ниси и ти много претрпео у животу? Ниси ли због грчевитог хватања за земаљско доспео у још гори положај? Моли се Учитељу да ти да смелост вере да се бациш к Њему без остатка, да привучеш на себе изливање Божанске силе и чујеш благи глас Небеског Оца: "Вера твоја спасла те је; иди с миром, и буди здрав од болести своје".
Оци Цркве кажу да свет постоји док се у њему служи Света Литургија. И као што је обављање Литургије највећи догађај у животу целог света, тако се и наше учествовање у Светој Литургији може назвати највећим догађајем у нашем животу. Кад кажем „учествовање“ под тим не подразумевам да само стојимо у храму, слушамо, гледамо и пратимо шта се дешава на служби. Не, говорим о нашем стварном учествовању у главном догађају Литургије – о Причешћивању Светим Тајнама Христовог Тела и Крви.
Пост никако не смемо одвајати од Свете Литургије, он је неизоставно један њен нераскидиви део. Прво послушање у Рајском Врту, првим људима, био је пост, уздржање (Пост 2,16-17), а и сам Спаситељ је давао поуке о посту (Мт 17,21). Када данас кажу како пост није услов за Свето Причешће, рекао бих да апсолутно јесте, у смислу да хришћани непрекидно посте и у току поста и ван постова. Наравно, постоје они који све везују за телесни пост и којима је то једини услов за приступање Светим Тајнама Христовим и такви су у великој заблуди.
Вара се ко мисли да Црква бива с временом сиромашнија и слабија. Напротив, из дана у дан Црква бива богатија и јача. Она се богати и јача множином нових факата, нових доказа о победи добра над злом. Црква Христова расте. Сви људи који верују у крајњу победу добра јесу живе стене, из којих је саграђена Црква Христова.
Људи чешће говоре о ономе што мисле него о ономе што осећају. И то ствара дистанцу, отуђеност између људи. А између најближих људи треба да постоји такво поверење да се не плашимо говорити о својим осећањима. Тиме блиски људи постају још блискији. Када с неким поделимо нешто скривено, постајемо своји. Почињете да разумемо једно друго, сукоби су све ређи и ређи. Постајемо јачи и заједно растемо.
Људи су комплексни, али нису комплексни зато што се састоје од тела и душе и због тога што имају пуно органа, већ зато што имају пуно потреба. Али Бог није једноставан и некомпликован на начин како неки филозофи сматрајау да је Он чиста енергија. Бог је једноставан јер Њему ништа није потребно, односно Он све има и није му потребно да ишта стиче.
Колико год звучало разочаравајуће, мора се рећи да је међу нама веома мало духовно освешћених људи, насупрот огромној већини духовно слепих. Задатак је нашег светог Православља уздизање човека из стања пада, преображај старог у новог човека, какав је Исус Христос, тј. обожење човека кроз Христа. То и није ништа друго до повратак духовног вида људима без којег нема ни познања сопственог живота.
То што нас пост припрема за сусрет са Богом није ништа ново за нас, али заборављамо да сусрет са Богом није само радост, већ и суд. Данас је и даље наш сопствени избор да се припремимо за ову пресуду. Још имамо времена за то и треба га паметно искористити. Доћи ће време када ће постојање Бога постати непроменљива, непремостива чињеница за све људе. Тада ће се сви, без обзира на лични избор, наћи на суђењу.
Један кројач дошао је до такве мудрости која остаје сакривена и највећим филозофима. Кад је осетио да се ближи смрт позвао је свог сина и оставио му савет злата вредан. „Сећаш ли се, Спаситељ је наш имао је хитон, несашивен, из комада, једна тканина одозго до чланака“, рекао је. „Ето, тог хитона, треба да се сетимо. Сви смо ми – нити његове и до смрти смо позвани да урастемо у њ. Сети се тога. То је Божије ткање. Чувај га у земном животу: сваку нит јачај, од срца се за њу брини. Срце слушај више од свега осталога. За шта се срце заузме, то и чини. И све ће бити како ваља“.
Спасење је избављење од опасности или патње. У Хришћанству се ова реч односи на вечно, духовно спасење које је по Божијој благодати обезбеђено кроз веру и поуздање у Господа Исуса Христа. Ово укључује покајање , промену ума у вези са грехом и исправљање свог живота према Речи Божијој и Његовим заповестима. Један од највећих румунских духовника, Арсеније Папачок, који је поседовао велико искуство у духовној мудрости, у вези са спасењем саветује следеће:
Ни слава и богатство, ни велика моћ и физичка снага, ни величанствена трпеза и отмено одело, па ни било каква друга људска предност не може донети праву срећу. То долази само од чисте савести, каже Свети Јован Златоусти. Људи чиста срца уживају у унутрашњем миру; они су благи и доброћудни. Чини се да им Бог већ у овом привременом животу, испуњеног искушењима и немирима, даје предукус Царства Небеског. Јер, савест је Божји дар који нам помаже да живимо праведним животом. Она је доказ да смо створени по по лику и подобију Божјем.
Христос нас позива речима: „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде“, унапред упозоравајући куда води такав пут. И сваки краљ или генерал може позвати своје верне слуге или војнике да умру за њега, али то овде није случај: Исус је био први на крсту. Он не само да шаље ученике, већ и Сам одлази у смрт ради победе над смрћу. Зато, ко год жели да заиста за Њим крене, не може само да прође поред Голготе, него мора и да је - искуси.
Мисија Цркве је наставак земаљске службе Исуса Христа, Који ју је основао као носиоца Своје силе, Своје власти, Своје истине, Свог Духа. Без разумевања Христове мисије у свету, немогуће је разумети сврху и службу Цркве кроз историју. Али, постоје закони црквене историје које је сам Христос изложио.
Не заборавимо да је човек на овој земљи само кратковремени путник. Нико од нас, ма колико да се труди, неће се задржати овде ни за тренутак више него што му је одређено. У одређеном тренутку нашег живота, кад нас Господ призове, све ћемо моћи да погледамо кроз духовну призму вечности и тада ћемо јасно и у потпуности моћи да видимо какав добитак за Царство Небеско је било трпљење искушења и тешкоћа у овом животу.
Пост као привремено или трајно одрицање од неких јела и уздржавање од извесних навика присутан је, у разним облицима, у свим религијама и кроз целу историју човечанства, од праисторије до данас. Најчешће је то био израз кајања и туге, или покушај прочишћења и постизања вишег духовног нивоа ради умилостивљења Творца, а не ретко је пост био саставни део припреме за неке религиозне обреде и ритуале. Но, нас занима хришћански пост и његова примена, потреба и смисао.
Један од најосновнијих догмата наше свете Цркве јесте да је човек боголико биће, да је лик Христов, кроз Кога је све постало, темељ његовог бића. Отуда свети Оци душу човекову виде као хришћанку. Свето јеванђеље позива нас и опомиње, да нико нема изговора за неодазивање позиву Божијем. Тај позив, упућеном свима нама људима, да Му дођемо и да Му приђемо.
У нашим молитвама више се жалимо и тугујемо него што смо задовољни оним што нам је дато. Заборављамо да треба да величамо и захваљујемо се Господу што нам је омогућио да видимо још један дан Његове доброте. Кад год легнемо у кревет, треба да захвалимо Богу за дан који је прошао, било добар и радостан, или тежак и жалостан, јер већ сутра Господ може сваку тугу претворити у радост. Уосталом, и кроз невоље које нас чисте од греха, отвара нам се пут ка духовној радости у Небеској Вечности.