Духовни живот у свету
Живот у Христу је велики труд. Свако људско биће на овом свету има сврху и Божји је гласник на земљи. Господу је потребна свака душа, и свако од нас је одговоран за свој живот, као и за животе других. Таленти се дају свима. Свако у свом животу мора да открије и умножи таленат који му је дао Бог. Људи обично кажу: „Немам талента“. Под овим подразумевају таленат научника, уметника или државника. Али далеко су важнији таленти срца које је Господ дао сваком људском бићу, као што су на пример пријатељство и саосећање.
Веруј
„Верујем, Господе, помози моме неверју“. Ова јеванђелска реченица би могла бити порука тескобе у којој су се нашли и људи нашег времена. Опхрвани околностима живота, оптерећени негативним искуствима и врло често загледани у безизлаз, не преостаје нам ништа друго, већ да утонемо у воде песимизма и апатије. Али, излаз постоји!
Од oрла научимо се причи
Желећи својој деци најбоље, родитељи им чине „медвеђе услуге“ не знајући да ће их оне у каснијем животу много коштати. Неке од њих ова претерана пажња, заштита и удовољавање њиховим жељама и хировима, просто обогаљи, духовно осиромаши и потпуно отупи... Сетимо се само речи блаженопочившег патријарха Павла: „ Има велике сиротиње међу нашом децом, којој, сем пара, родитељи нису ништа дали“!
„Бог у души“ није Спаситељ
Често људи који за себе кажу да су верујући и да су православци, своје одсуство жеље да иду у храм на богослужење објашњавају тиме да имају бога у души и да им нису потребни било какви посредници између њих и бога, као ни неки „обреди“. Овако гледање на хришћанску веру нужно нас наводи на питање: да ли човек може бити хришћанин ван Цркве и њених тајни – а пре свега Евхаристије – о томе шта је заправо вера у „бога у души“ и какве духовне опасности крије?
Не мучи себе
Свети Јован Лествичник је писао: „Злопамћење је као трње забодено у душу“. Зашто онда памтити зло, зашто носити то трње у души, зашто гристи себе, када је далеко лакше опростити, и заборавити, и волети, него тај јед у себи носити? И Јеванђеље нас, браћо и сестре, учи да будемо истински пријатељи себи, да кротошћу, праштањем и љубављу улепшамо живот и себи и другима.
Лицем у лице...
Породица је заједница која нас непрекидно доводи у ситуације испитивања и проналажења сопствене слободе и љубави. У њој лакше можемо да чинимо дела добра, јер смо лицем у лице суочени једни с другима. А да бисмо сви заједно са онима које волимо били окренути и Богу као смислу и испуњењу, неопходна нам је Црква. Без Цркве и наша љубав према најближима може остати себична и сентиментална, у функцији наше аутономије.
Може ли одећа бити у служби мисионарења?
Рекло би се да је за верника питање „Шта да обучем?“ тако небитно и несуштинско у поређењу са проблемом спасења душе, да није чак вредно расправљати о томе. Али, ипак... Шта би било заиста побожно: не бринути се уопште о свом изгледу ради духовног раста, или славити Бога и својом унутрашњом и спољашњом лепотом?
Рука радљива господариће
Рад је једна од темељних категорија постојања човека, или како данас воле да кажу, егзистенције. Али, ово се не односи само и једино на економску страну наших живота. Рад је много више од опстанка. Рад је духовна сила јер кроз њега и у њему човек показује и своју боголикост. Јер, и Христос је био радник.
Заглављени у животним околностима
Када смо “заглављени”, када су околности такве да не могу да се промене, човек треба да схвати да над тиме нема контролу. Тада треба пустити Богу да Он то уради, на најбољи могући начин и у тренутку када је то најбоље за нас. Дакле, да употребимо веру, но, не ону интелектуалну, већ веру која значи поверење у Бога, опуштено поверење и очекивање да ће Бог разрешити на прави начин.
О Божјем промислу
Пошто је свет премудра творевина доброте и љубави Божје, то се он и одржава у постојању дејством вечне доброте и љубави Божје. Зависан од Бога бићем свет је зависан од Њега и постојањем. Створивши свет са одређеним циљем Бог га и води остварењу постављеног циља својим непрекидним промишљањем о њему.
Ко чека – дочека
Црква наша соколи нас да у подвигу не малакшемо; да не посустанемо и не отпаднемо. Зато износи пред нас пример храброг и истрајног човека Божијег, Авраама, који је веру у Бога, Јединога, до последњег даха свога неокаљану пронео.
Сами себе и једни друге...
Људи у наше време долазе у цркву „за себе“ и ради себе. Често се ни не спремамо да нешто предајемо, поклањамо и жртвујемо Богу. Напротив, спремамо се да од Њега нешто узмемо. Зато предати Христу самога себе и сав живот свој, равно је озбиљном мучеништву. Но, ко се преда мучењу за Цара, са Царем ће и царовати у Царству.
Када је ћутање боље од говора
Често се на разговоре о вери гледа као на голо сакупљање информација, датума, чињеница из историје које ће, ако се спремно издекламују у погодном тренутку, довести противника у интелектуални шах-мат. Међутим, животно је важно на који начин треба да се говори, колико је лични пример духовног живота и борба са сопственим страстима неопходан услов да са неким уопште и говоримо о вери, са надом да наш саговорник заиста жели и може да нас чује.
Зашто се распадају бракови хришћана?
Једна од највећих заблуда која људе доводи у прилику да негативно коментаришу црквене људе, па и свештенство, јесте став да је у Цркви све идеално, хармонично, да је живот у Цркви, безмало, живот у рају. Али, стварност је потпуно другачија. Један од „фронтова“ на којем се испољава сва трагика живота у Цркви јесу и бракови и породице.
Разне врсте атеизма
Зашто неки људи не верују у Бога? Стварно – зашто? Сваки православни хришћанин пре или касније среће људе који не верују у Бога. И ако му је стало до њих он покушава да схвати корен њиховог неверовања. Корени су различити. Хајде да покушамо да их заједно анализирамо.
У светлости Твојој видимо Светлост
Наш живот је премрачан, утопљен је у мраку греха и страсти. Као припадници Цркве можемо поставити питање: Која сила на свету може да распрши ову греховну таму? Одговор је јасан: Светлост Христова, просветљује све! О значају истинске, освећујуће и спасоносне светлости Христове писао је и Апостол Павле саветујући хришћане: “Јер некада бејасте тама, а сада сте светлост у Господу, дакле, владајте се као деца светлости.”
Свети Николај Српски: ОЧЕ НАШ
Основни закон једног савршеног и срећног друштва стоји пред очима људским већ 20 векова. Тај основни закон састоји се из неких 70 речи. И тај устав назива се Оченаш. Тај основни закон је тако састављен, да сви парламенти на земљи нити му могу што одузети ни додати. И тако је истинит, да таласи времена ударају о њега и разбијају се као о тврду стену. И тако је свеобухватљив, да сви народи могу сместити у њега свој ум и своје срце, и сва васиона може се опасати њиме као појасом.
Како је велики човек када је - човек
Кад рашири руке, човек је живи ходећи крст. Ако укинете вертикалу крста, имаћете једну мотку попречну. Ако укинете хоризонталу, имаћете једну усправну мотку. Ни једно ни друго није човек, него само спојено. Зато је Господ рекао: љуби Бога и љуби ближњега. То човека уравнотежује, то га уцељује, то човека спасава.
Заповест о раду
Заповест о раду је свеобухватна. Она се односи на све, укључујући и оне који су рођени у богатој породици и којима имају све што им је потребно. Човек који се роди у таквој породици не треба да ради да би се прехранио, него да би остао човек, као и због тога да би осећао самилост према онима који савијају кичму ради парчета хлеба.
Опрости родитељима
Сукоб са родитељима личи на подсецање корена дрвета. Мали сукоб са родитељима - подсецање дела корена и, као последица, сушење дела грана. Велики сукоб - одсецање целог корена и потпуно сушење дрвета. ... Поштуј оца свога и матер своју - прва је заповест, са обећањем да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи.