О мртвима мало ко да размишља. А смрт очекује свакога од нас појединачно. Зато, замислимо тескобу без утехе, грижу савести због учињеног зла или, још више, због неучињеног добра. Видимо све а не можемо - ништа. Нема промене. Постоји једино горчина због промашеног и протраћеног живота… Зато треба размишљати о упокојенима, треба се молити за њих, јер, како каже св. Теофан Затворник, њима су наше молитве потребне „као сиромасима парче хлеба и чаша воде“.
Одговор на нашу молитву треба тражити у ситним, свакодневним догађајима, у томе да већ скоро ишчезла храброст оживи топлим пријатељством, да нам племенитост неке непознате душе учини дан светлим и радосним. То је, ето, један од начина на који нам Бог помаже да истрајемо у патњи, да понесемо свој Крст и наставимо кроз живот...
Православна психологија се у раду са депресивношћу ослања управо на ова православна схватања о палој људској природи и о поробљености људске душе греховним страстима. Тугу која није здраво туговање, већ представља страст која прелази у депресивност један светитељ (преподобни Нил Синајски) назвао је „црвом у срцу“. Какав тачан и сликовит израз.
Колико пута је свако од нас имао прилику да чује људе да на неки догађај реагују констатацијом: шта ћеш, воља Божија. Врло често ова фраза се употребљива да би се човек измакао од одговорности, да би се, напросто, утешио... Многи не разликују вољу Божију и Божије допуштење јер – није све воља Божија. Али, шта јесте Његова воља и како је препознати?
У природи човековој је да лако и без размишљања прашта себи, оправдава своје поступке, проналази објашњења и све то како би продужио стање у којем се налази. То снисхођење себи увек се завршава оним познатим – е, од сутра ћу окренути лист. То истезање времена, како ствари стоје, кључни је узрок човекове духовне погибли док је његов главни инспиратор - непријатељ човеков од искони.
Знам дјела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих.“ Ове речи забележене у Откровењу јасно нам дају на знање да Бог жели људе изјашњене, опредељене, укоријењене; људе чије је, по речима Христовим, да – да, а не – не!
Како нас неопирање злу, прихватање свих искушења, може спасити 2000 година након Христовог распећа? Исус Христос се није одупрео злу, беспоговорно је прихватио страшну смрт на крсту, следећи вољу Бога Оца. То је оно што нас и данас спасава, јер је Господ заувек променио људску природу, учинивши је способном за телесно васкрсење, способном да потпуно обнови прекинуту везу са Њим, за све оне који то желе.
На прослави пресвлачења моштију преподобног Зосима Чудотворца у манастиру Тумане, према оценама надлежних, кроз Тумански манастир јуче је присуствовало је око 20.000 људи.
Религија подразумева спољашње елементе веровања у Бога - обреде, ритуале, културне обичаје, црквене законе. Религија се често поистовећује са институцијом или разним теологијама, а све су дизајниране, посебно на Западу, да говоре разуму и логици. С друге стране, вера је лични однос са Богом, невидљиви, стални сусрет са Њим. То је пре свега унутрашње осећање, неговано молитвом и искључиво ствар срца и душе - а не логике.
Узалуд, браћо и сестре, лутамо, тражећи мир и спокој који од њега долази у богатству, у задовољствима и почастима и добрима овога света. Исус Христос је једини господар мира. Он мир даје свима, али мир борави само у онима који су њега достојни. Овоме је Сами Господ научио своје ученике. У који год дом уђете, говорио им је, најпре дајте Мој мир, говорећи: „Мир дому овоме! И ако буде ондје син мира, остаће на њему мир ваш; ако ли не буде, вратиће се вама“ (Лк. 10:5-6).
Данас влада епидемија разних фобија. Људи се плаше да уђу у лифт, у градски саобраћај, да буду на отвореном простору, боје се гужве, боје се свега. У тренуцима паничног страха се мисли: изгубићу разум, умрећу. Тада нам нико не може помоћи; сами смо под овом капом небеском, између нас и Бога је демон. Суочавамо се са злом које је неупоредиво јаче од нас, од психијатрије, од сваке науке. Међутим, морамо да знамо да је наше здравље у нашим рукама, али само уколико их пружимо ка Богу. И, када се најмање надамо, када мислимо да смо готови, да смо пропали, да смо доживели распад система, долази до силаска Божије благодати и, просто невероватно и неочекивано, долази до исцељења.
Више од стотину хиљада људи, сабраних око кивота Светог владике Николаја Српског, испунило је јуче централне улице српске престонице током Спасовданске литије коју је данас преводио Његова светост Патријарх српски г. Порфирије.
Данашњим Светим Празником Господ Христос завршава спасење људи и казује нам ради чега је Он дошао у овај свет. Дошао је и узео на Себе тело људско, постао човек да би показао човеку какав је пут његов на земљи и куда он иде са земље. То је казао Својим Светим Узнесењем на небо.
Наши велики празници нису само подсећања на овај или на онај еванђелски догађај или на догађај из црквене историје. То су светиљке које нам показују поуздан пут ка вечном животу, пут усавршавања наших душа. Господ је учинио све за наше спасење. Својим вазнесењем на небо, Син Божији нам је отворио пут у небеске обитељи. Међутим, само од нас зависи хоћемо ли ићи показаним путем или ћемо се зауставити на пола пута.
Црква, почевши од Пресвете Богородице, сваку жену – мајку, сестру, кћерку, колегиницу на послу, комшиницу, случајну пролазницу, види као најузвишенији и најсветији Божји дар људском роду. Никог не одбацује, за све се моли, без обзира како се ко према Цркви и њеним верницима односи, имајући на уму речи Светог Вукашина Јасеновачког: „Само ти, дијете, ради свој посао“, јер добро зна да ће нас Бог питати само шта ми чинимо другима, а не шта они чине нама.
Уставши од сна, улазимо у нови дан који пре никада није постојао. И, пре него што ступимо у тај дан непромишљено, случајно, морамо да застанемо и да постанемо свесни, да примимо у своју свест, што је могуће дубље, то да је јучерашњи дан прошао, утихнуо, и да се сада налазимо пред апсолутном новином новог дана, и да нас у тај дан Бог шаље као веснике Њега самог.
Брак је пут за спасење човека. Ако га размотримо са становишта духа Цркве, онда ћемо морати да признамо да главни циљ брака не може бити ништа друго до спасење човека. То јест, циљ брака не може бити ни срећа, ни рођење деце, ни на пример, проналажење животног сапутника – све су то ствари од другоразредног значаја.
Већина људи бива преварена лажју, не види маску побожности коју носе лицемери, виде добро тамо где га нема. Многи мисле да је довољно само људско познање и траже истину у плодовима научног и философског мишљења. Млади посебно лоше разликују књиге које су корисне за душу од лоших и гутају без разлике и добро и порочно. Они су слепи.
Мање ће увредити Бога онај ко каже: „зашто нам шаљеш кишу, не треба нам, не шаљи нам здравље, не примамо, не умножавај нам стоку, не желимо“, него ли онај родитељ који каже Богу: „Не шаљи ми децу, не требају ми“! То је велика хула на Бога који децу даје.
Чувена крилатица светих Отаца „Све за Христа, Христа ни за шта“ није обичан допадљиви мото и крилатица Христом одушевљених људи. Ова мисао представља кичму, вертикалу постојања хришћанина преточену у праксу свакодневног исповедања вере, а њен доказ су небројени мученици. Ова крилатица истинских подвижника љубави Христове потврђује реч Господњу да ће онај ко изгуби живот Њега ради, заправо га наћи у Вечности са Њим.